Велика армија (, ), била је армија којом је командовао Наполеон I Бонапарта током својих ратова. Између 1805. и 1809, Велика армија је остварила низ историјских победа које су од Првог француског царства начиниле неприкосновену силу на европском континенту. Сматра се једном од најмоћнијих војних јединица икада састављених. После пораза током француске инвазије на Русију (1812) изузетно је ослабљена и после тога се никада није опоравила у смислу тактичке супериорности над осталим европским армијама.

Преименована је 1805. године када је састављена на француској страни Ла Манша за потребе Наполеонове предложене инвазије на Британију. Касније ју је Наполеон користио на истоку државе да би се одбранио од Аустрије и Русије, које су биле део Треће коалиције формиране против Француске. Након тога, име је коришћено да означи примарну француску армију укључену у ратне походе 1805. и 1807, када је стекла престиж, затим 1809, 1812. и 1813–1814. У пракси, пак, термин "Велика армија" коришћен је да означи све мултинационалне јединице којима је командовао Наполеон у својим походима са почетка деветнаестог века.

Првобитна Велика армија састављена је од шест корпуса под командом Наполеонових маршала и генерала. Када је Наполеон открио да се руске и аустријске војске спремају за инвазију Француске касне 1805. године, Велика армија је брзо послата преко Рајне у јужну Немачку, што је довело до Наполеонових успеха код Улма, Аустерлица и Јене.

Армија је расла, како је Наполеон ширио своју моћ широм Европе. Свој највећи број, милион људи, достигла је на почетку инвазије на Русију, 1812 године, од којих је 680 000 учествовало у ратној кампањи. Свим контингентима, осим пољских трупа и једне аустријске, управљали су француски генерали. Огромна мултинационална армија је полако марширала на исток, а Руси су се повукли. После освајања Смоленска и победе у бици код Бородина, Наполеон и део Велике армије су стигли пред Москву, 14. септембра 1812. године. Међутим, војска је до тог тренутка већ била драстично смањена због последица рата, болести (најпре тифуса), дезертерства и предугих линија комуникације. Војска је провела читав месец у Москви, али је на крају ипак била принуђена да се повуче на запад. Патили су због хладноће, глади и болести, а поред тога су их стално нападали Козаци и самим тим је Армија била скоро потпуно уништена као борбена јединица. Укључујући и оне који су дезертирали раније, укупно је 120 000 људи преживело и напустило Русију (од почетних 680 000), од тога 50.000 Аустријанаца, Пруса и других Немаца, 20.000 Пољака и само 35.000 Француза. По неким проценама, укупно је у походу на Русију умрло или погинуло 380 000 људи.

Наполеон је водио нову армију у Битку народа код Лајпцига 1813, у одбрану Француске 1814. и у бици код Ватерлоа 1815. године, али та армија никада више није достигла своју моћ коју је имала пре јуна 1812. и одласка у Русију.

Историја мини|Наполеон додељује Национални орден Легије части у Булоњском војном кампу, 16. августа 1804. године

1804–1806. Велика армија је првобитно формирана као L'Armée des côtes de l'Océan (Армија океанских обала) са наменом инвазије на Енглеску из Булоња на мору 1803. године. Након Наполеоновог крунисања за цара Француза 1804. године и формирања Треће коалиције против њега, Велика армија се премешта на источне границе, 1805. године. Крајем августа напуштају позицију у Булоњу и брзим маршом стижу до Улма, где опседају аустријског генерала Карла Мака и његове трупе. Битка код Улма завршила се победом француске војске која је изгубила 2 000 војника, наспрам 60.000 аустријских заробљеника. До новембра те године, Наполеонова војска је освојила Беч. Упркос томе, Аустрија је одбила да капитулира и задржала је своју војску на бојном пољу, иако се њихови савезници, Руси, још увек нису укључили у акције против Француза. Рат се наставио и у народном периоду све до битке код Аустерлица, 2. децембра 1805. године, када је поражена комбинована руско-аустријска војска под вођством руског цара Александра I. Невероватна победа француске војне силе довела је до Пожунског мира, 26. децембра 1805. и распада Светог римског царства следеће, 1806. године.

Алармантан пораст француске моћи у централној Европи је узнемиравао Пруску, која је била неутрална у дотадашњим сукобима. Након много дипломатских полемисања, Пруска је добила обећање руске војне помоћи и обезбедила формирање Четврте коалиције, 1806. године. Велика армија је напредовала ка пруским територијама чувеним батаљонским квадратним системом (bataillon-carré), у коме су трупе марширале у непосредној близини, тако да су могле извести различите формације у односу на ситуацију (авангард, заштитнике или бочне силе). У биткама код Јене и Ауерштата, вођеним 14. октобра 1806, пруска војска је страшно поражена. Након легендарне потере, Французи су успели да заробе око 140.000 Пруса и убију и ране око 25 000. Давуов Трећи корпус, који је однео победу у ове две битке, добио је част да први умаршира у Берлин. Поново, Французи су успели да поразе противника пре него што је помоћ успела да стигне, али ни ова победа није донела коначан мир.

1807–1809. Наполеон је сада усмерио своју пажњу на Пољску, где су се преостале пруске војне јединице повезивале са руским. Тешка зимска кампања није произвела ништа до застоја, погоршаног Битком код Ејлауа од 7. и 8. фебруара 1807, где су и Руси и Французи имали велике губитке уз мало добитака. Кампања се наставила на пролеће и овога пута је руска војска, предвођена Леонтијем Бенигсеном, била страшно поражена у бици код Фридланда, 14. јуна 1807. године. Ова победа Велике армије довела је до мира у Тилзиту, јула исте године, између Француске и Русије којим су елиминисани сви Наполеонови непријатељи на континенту. лево|мини|Напад француских кирасира на Фридланд (1807) - слика Ернеста Месоњеа Одбијање Португалије да се придржава континенталне блокаде довело је до казнене француске експедиције крајем 1807. године. Ова кампања дала је основу Шпанском рату за независност (1808—1814), који је трајао шест година и значајно умањио ресурсе и радну снагу Првог француског царства. Французи су покушали да окупирају Шпанију 1808, али је низ катастрофа натерао Наполеона да лично интервенише касније те године. Велика армија од 125 000 људи заузела је тврђаву Бургос, очистила пут до Мадрида и у бици код Сомосиере натерала шпанску војску на повлачење. Након тога су ушли у сукоб са Муровим британским трупама и натерали их на потпуно повлачење са Иберијског полуострва након херојске акције у бици код Коруне, 16. јануара 1809. Иако је кампања била успешна, проћи ће још времена пре него што Французи потпуно окупирају јужну Шпанију.

У међувремену, оснажена Аустрија се спремала за напад. Јастребови (заговорници рата) на двору цара Франца II, наговорили су га да искористи предност француске заузетости у Шпанији и да нападну без објаве рата - што се и десило у априлу 1809, на потпуно изненађење Француза. Ипак, били су преспори у експлоатацији своје предности и Наполеонов долазак из Париза је стабилизовао ситуацију. Аустријанци су поражени у бици код Екмула, почели да беже преко Дунава и изгубили тврђаву Регензбург. Упркос томе, остали су кохезивна, борбена сила, што је значило потребу за даљом кампањом да би се решио сукоб. Французи су заузели Беч и намерили се да пређу Дунав код острва Лобау, југоисточно од града, али су изгубили битку код Ашперн-Еслинга, што је уједно и први пораз Велике армије. Други покушај да се пређе река, у јулу, показао се успешнији и поставио темеље за дводневну битку код Ваграма из које су Французи изашли као победници. Аустријанци су претрпели губитке од 40.000 жртава, док су Французи изгубили 37 000 људи. Овај пораз је деморалисао Аустријанце толико да су пристали на примирје, недуго потом. То примирје је даље довело до мира у Шенбруну из октобра 1809. године. Велика армија је тако привела крају Пету коалицију, а у исто време, захваљујући мировном споразуму, од Аустријског царства добила је три милиона нових житеља.

1810–1812. центар|мини|998x998пиксел|Познати график Шарла Јозефа Минарда који показује опадање Велике армије при њеном маршу на Москву (браон линија, слева надесно) и у повратку (црна линија, здесна налево) при чему је величина армије сразмерна ширини линија. Температуре су приказане на доњем графику при повратном путовању (помножити температуре на Реомировој скали са 1¼ да би се добила температура у Целзијусима, нпр. −30°R = −37.5°C). Са изузетком Шпаније, уследило је трогодишње примирје. Дипломатске тензије са Русијом, ипак, постале су тако оштре да су довеле до рата 1812. године. Наполеон је за ту прилику окупио највећу војску којом је икада управљао. 25. јуна 1812, пре инвазије на Русију, обједињене трупе са укупном снагом од 685 000 људи биле су састављене од: 550.000 Француза 95.000 Пољака 35.000 Аустријанаца 30 000 Италијана 24.000 Бавараца 20.000 Саксонаца 20.000 Пруса 17.000 Вестфалијанаца 15.000 Швеђана 10.000 Данаца и Норвежана 4 000 Португалаца 3 500 Хрвата 2 000 Ираца

Нова Велика армија била је нешто другачија него раније; више од половине снага било је попуњено нефранцуским живљем које је долазило из држава у савезу са Француском. Снажна сила је прешла Њемен 23. јуна 1812. Наполеон се надао да ће брзим маршом успети да позиционира своје људе између две главне руске армије којима су командовали Берклај де Толи и Пјотр Багратион. Ипак, кампању карактеришу многе фрустрације за француску војску јер су Руси чак три пута да избегну Наполеонова клешта. Последња линија одбране Москве довела је до велике битке код Бородина, 7. септембра 1812. Ту је Армија добила крваву, али неодлучујућу и Пирову победу. Седам дана касније, Велика армија је ушла у Москву, међутим, град је био испражњен и у пламену. Војници су били приморани да се боре са ватром, а у исто време да лове паликуће и бране градске области. Наполеон је са својом армијом провео месец дана у Москви, узалуд се надајући да ће цар да одговори на француску мировну понуду. Након што су ови напори пропали, Французи су почели повлачење 19. октобра, у много горем стању од оног у ком су дошли у Русију. Мит о Руској зими која је десетковала Наполеонову војску, само је делимично тачан, с обзиром на чињеницу да је више од пола француске војске изгубљено током лета. Французе су у Русији упорно замарале руске трупе које су навирале са свих страна, па је Неј чак извео познато раздвајање задњих линија између својих трупа и Руса. До тренутка кад су стигли до Березине, Наполеон је имао око 49.000 трупа и 40.000 заосталих војника који нису били од војне помоћи. Резултат битке код Березина и монументални рад инжењера под надлежношћу Жан Батиста Ебле су спасили остатке Велике армије. Наполеон је оставио своје људе да би се докопао Париза и позабавио новим војним и политичким питањима. Од 690 000 људи који су чинили иницијалну инвазиону силу, преживело је само 93 000. мини|битка код Ханауа (1813)

1813–1815.