мини|Бог Мардук и његов змај Сируш. Религија античке Месопотамије односи се на религијска веровања и ритуале цивилизација Месопотамије, посебно Сумера, Акада, Асирије и Вавилона, у периоду између 3500. п. н. е. и 400 н.е., након чега је она замењена хришћанством. На развој религије у Месопотамији нису посебно утицали људи који су пролазили кроз њене области, поготово јужне. Напротив, месопотамијска религија представљала је истрајну и кохерентну традицију која се током миленијума прилагођавала потребама њених присталица.
Религијске мисли у Месопотамији појављују се негде око 4. миленијума п. н. е, када су се обожавале и поштовале силе природе као основни извор ресурса хране. У 3. миленијуму п. н. е, предмети обожавања су персонификовани и претворени у божанства са одређеним функцијама. Последњи стадијуми месопотамијског политеизма, који су се развијали током 2. и 1. миленијума, истицали су личну религију и ређање божанстава хијерархијски, где је национални бог био на челу пантеона. Месопотамијска религија је посустала ширењем иранских религија током Ахменидског царства и христијанизацијом Месопотамије.
Историја мини|Мапа древне Месопотамије. 4. миленијума п. н. е, први докази месопотамијске религије јављају се појавом писма око 3500. п. н. е.
Становништво Месопотамије се у почетку састојало из две групе: оних који су говорили акадским језиком (који су касније подељени на Асирце и Вавилонце), и оних који су говорили изолованим језиком, тј. Сумера. Ови људи припадали су различитим градовима-државама и мањим краљевинама. Сумери су оставили прве записе, због чега се верује да су основали цивилизацију Убаидског периода (6500. п. н. е. до 3800. п. н. е.) у Горњој Месопотамији. До историјских времена живели су у јужној Месопотамији, која је била позната као Сумер (а касније, Вавилон), и имали су велики утицај на оне који су причали акадским језиком, па и на њихову културу. Акађани су између 3500. п.н.е и 3000. п.н.е постали део јужне области, а акадска имена се на списковима владара појављују око 29. века п. н. е.
Сумери су били напредни у сваком погледу. Поред тога што су измислили писање, такође су заслужни за прве облике математике, кочија, астрономије, астрологије, писаних закона, организоване медицине, напредне пољопривреде и архитектуре, као и календара. Основали су прве градове-државе попут Урука, Ура, Лагаша, Киша, Уме, Адаба, Исина, Еридуа, Зимбира и Акшака, а сваком од њих је владао енси. Сумери су били доминантни све до појаве Акадског царства под Саргоном Великим око 2335. п. н. е, када је Месопотамија обједињена под једним владарем.
Постојао је синкретизам између сумерских и акадских божанстава и култура. Акађани су бирали да обожавају мањи број богова, али су их уздизали не веће позиције моћи. Око 2335. године, Саргон Акадски је покорио Месопотамију, уједињујући њено становништво у прву империју на свету, и проширио границе од Ирана, Леванта и Анадолије, све до Канаана и Арабијског полуострва. Акадско царство опстало је пуна два века, пре него што је пропало из економских разлога, али и због унутрашњих немира и напада са севера и истока.
Са Нео-сумерским царством, Месопотамија се поделила у мноштво држава. Асирија се развила током 25. века п. н. е, са седиштем на северу, у области Старог царства, а јужна Месопотамија се распарчала у краљевства, од којих су највећа била Исин, Ларса и Ешнуна.
1894. године п. н. е, основан је Вавилон, који је у почетку био град-држава. Током његове историје, ретко су га контролисале локалне династије. Након овог периода, Сумери нестају и стапају се са Акађанима.
Око 1750. године п. н. е, краљ Хамураби је освојио велики део Месопотамије, али се то царство распало након његове смрти, а Вавилон је опет спао на град-државу. Аморићани су свргнути 1595. године п.н.е нападима Касита, који ће владати Вавилоном преко 500 година.
Асирија, која је била доминантна сила између 20. и 18. века п. н. е, поново је постала моћна оснивањем Средњоасирског царства (1319. п.н.е до 1050. п. н. е.). Поразила је Хетите и Митане и натерала Египћане да се повуку са Блиског истока. Средњоасирско царство се на свом врхунцу простирало од Кавказа до данашњег Бахреина и од Кипра до западног Ирана.
Новоасирско царство (911. п.н.е до 605. п. н. е.) представљало је најдоминантнију силу на свету, али и највећу. Месопотамијску културу и религију ширили су далеко изван граница царства владари попут Асурбанипала, Тукулти-Нинурта II, Тиглата-Пилесара III, Шалманесера IV, Саргона II, Сенахериба и Асархадона. Током Новоасирског царства, арамејски језик постао је званични језик империје, као и целе Месопотамије. Последњи записи на акадском језику били су астролошки текстови.
Царство је уништено између 612. и 599. године п. н. е, након дугог периода грађанских ратова који су се проширили до Вавилона, што је Месопотамију на крају оставило у стању хаоса. Ослабљена Асирија је тада била мета напада коалиције вазала, која се састојала од Вавилонаца, Халдејаца, Међана, Скита, Персијанаца и Кимеријаца. Ове нападе предводили су Набопаласар и Кијаксар. Нинива је опљачкана 612. године п. н. е, Харан је пао 608. п. н. е, Каркемиш је освојен 605. п. н. е, а последњи трагови асирске администрације нестали су из Тел Шеик Хамада до 599. п. н. е.
Вавилон је имао кратак период моћи и утицаја, првобитно под Халдејском династијом, која је покорила већину царства. Међутим, последњи краљ Вавилона, Набонид, пореклом Асирац, није марио за политику, већ је посветио пажњу култу бога месеца, Сина, а власт је оставио у руке свог наследника Белшазара. Ово, као и чињеница да су Персијанци и Међани постајали све моћнији, довело је до освајања Нововавилонског царства 539. п. н. е, након чега су Халдејци нестали из историје, док су људи, култура и религија Месопотамије наставили да се развијају.
Утицај Асираца Попут многих нација у историји Месопотамије, Асирија је, у почетку, била олигархија пре него монархија. За ауторитет се сматрало да лежи у „граду”, са три главна центра моћи—у рукама већа стараца, наследника и епонима. Владар је председао над већем и спроводио њихове одлуке. Није био ословљаван типичним акадским изразом за „краља”, šarrum; та титула била је резервисана за бога Ашура, док је владар представљао његовог врховног свештеника. Трећи центар моћи био је епоним (limmum), који је сличан конзулима из доба антике. Он се бирао на годишњем нивоу и био је задужен за економску администрацију града, захваљујући којој је имао моћ да приводи људе и конфискује имовину.
Религија у Новоасирском царству Религија Новоасирског царства утемељена је првенствено на асирским краљевима. Владавина је током овог периода била веома уско повезана са идејом божанског мандата. Асирски краљ, без обзира што није био бог, сматран је главним слугом врховног бога, Ашура. Његов ауторитет поштован је све док је врховни свештеник убеђивао људе да је бог задовољан тренутним избором владара. За Асирце који су живели у Асуру и околним подручјима, овај систем представљао је норму. За покорено становништво, с друге стране, био је необичан, а посебно људима мањих градова-држава. Временом, Ашур је постао врховни бог асирске области, која се простирала од Кавказа до Јерменије на северу, Египта, Нубије и Арабијског полуострва на југу, од Кипра и источног Средоземног мора на западу и централног Ирана на истоку. Ашур, који је био заштитник града Асура од касног бронзаног доба, константно је био у ривалству са заштитником Вавилона, Мардуком.
Каснија историја Месопотамије 539. године п. н. е, Месопотамију је освојило Ахеменидско царство (539. п.н.е до 332. п. н. е.), којим је тада владао Кир Велики. Тиме је завршена семитска доминација на Блиском истоку, која је трајала преко 3000 година. Персијанци се нису мешали у њихову културу и религију, а Асирија и Вавилон су наставили да постоје као делови царства. Временом је Асирија постала довољно моћна да се побуни против Персије 522. године и 482. године п. н. е. Током овог периода, сиријски језик и писмо се развијају у Асирији, да би после послужили као средство за ширење хришћанства.
330. године п. н. е, Александар Велики је поразио Персијанце и покорио Месопотамију. Након његове смрти, све већи утицај хеленизма донело је Селеукидско царство. Асирија и Вавилон су касније постале провинције Партског царства (Атура и Вавилонска провинција), Рима (Асирска провинција) и Сасанидског царства (Асуристан).
Током Партског царства, догодио се велики препород Асирије између 2. и 4. века п.н.е, када су храмови поново посвећивани божанствима попут Ашура, Сина, Шамаша, Хадада и Иштар у независним државама као што су Асур, Адијабена, Дахук, Осроена, Бет Гармаи и Хатра.Curtis, John (November 2003). "The Achaemenid Period in Northern Iraq" (PDF). L’archéologie de l’empire achéménide (Paris, France)
Са христијанизацијом Месопотамије, која је започета у 1. веку н.е, независним асирским државама владали су преобраћени у оквиру Цркве Истока и Сиријске оријентално-православне цркве. Гностичке секте попут Мандеизма и Сабијанизма су такође постале популарне, али су старе религије без обзира коегзистирале са новим, монотеистичким; богови Ашур и Син су у Асирији обожавани све до 4. века н.е. У 3. веку п. н. е, јавља се још једна месопотамијска религија, Манихејство, која је у себи садржала елементе хришћанства, јудаизма, будизма и зороастризма.. Lundequistska bokhandeln.
Митологија Не постоје конкретни писани извори који описују месопотамијску религијску космологију. Без обзира на то, модерни аутори су изучавали разне списе и тако створили њен приближни приказ. Еп Енума Елиш, који потиче највероватније из 1200. п. н. е, описује како је бог Мардук убио богињу Тиамат, и од једне половине њеног тела створио земљу, а од друге рај (šamû) и подземље (irṣitu). Запис из сличног периода тврди како је универзум сферног облика, са три нивоа раја, где живе богови и где обитавају звезде, изнад три слоја земље.
Божанства мини|334x334пиксел|Богиња Иштар са крилима и божанском капом. Детаљ са „вазе богиње Иштар”, почетак 2. миленијума п. н. е, музеј Лувр. Месопотамијска религија је била политеистичка, што значи да је прихватала постојање различитих божанстава, и мушких и женских, али је такође била и хенотеистичка, тј. неки богови сматрани су супериорнијим у односу на друге. Различити градови имали су своје заштитнике, на пример, бог Енки је био повезан са градом Ериду, бог Ашур је био заштитник Асура, а Иштар заштитница Ербиле. Иако се не зна тачан број месопотамијских божанстава, К. Талквист је у свом делу „Akkadische Götterepitheta” (1938) навео скоро две хиљаде, од којих већина носи сумерско име. У акадском језику, богови су се ословљавали термином ilu, док се се у сумерском језику користио назив dingir.
Месопотамијска божанства била су антропоморфна, што значи да су имала људско обличје. Исто тако су се и често понашала као људи; захтевала су храну и пиће, а такође су и пијанчила. Међутим, једина разлика је што су били савршенији од било ког човека, најмоћнији, видовити и, пре свега, бесмртни. Свако божанство је око себе имало застрашујућу светлост (melammu), која је изазивала моментално дивљење међу смртницима. У многим случајевима, божанства су била у крвном сродству, што је уобичајено и у другим политеистичким религијама.
Првобитно, пантеон није био уређен, али су потоњи месопотамијски теолози одлучили да божанства поређају по важности. Сумерски списак откривен на фарми у Тел Абу Салабиху, рангирао је пет основних божанста као најважнија.
Један од најважнијих богова ране месопотамијске религије био је Енлил, који је сматран краљем свих богова и владарем света. Још један бог, Ан, је имао сличну улогу, а касније је постао познат као Ану међу Акађанима. Сумерски бог Енки је такође присвојен у Акаду, а затим и бог Уту, који ће временом постати бог Шамаш. Једна од најважнијих сумерских богиња била је божанство секса и рата, Иштар. Када је Вавилон постао владајућа сила у 18. веку п. н. е, Хамураби је прогласио Мардука врховним богом.