Филип Симор Хофман (; Ферпорт, 23. јул 1967 — Њујорк, 2. фебруар 2014) био је амерички глумац. Добио је Оскара за најбољег главног глумца, за улогу у филму Капоти из 2005. године.
Хофман је студирао глуму на Тиш школи уметности Универзитета у Њујорку. Признање је стекао примарно за тумачење споредних улога. Његова запаженија улога била је у филму Мирис жене (1992), након успеха филма до краја 90-их година глумио је споредне улоге у великом броју филмова као што су: Ноћи бугија (1997), Велики Лебовски (1998), Закрпа Адамс (1998), Талентовани господин Рипли (1999), Магнолија (1999). Током 2000-их пробио се у глумачки врх и почео је играти главне улоге од којих су Капоте (2005) у којем је глумио писца Трумана Капотеа и за ту улогу освојио је Оскара за најбољег главног глумца, Док ђаво не сазна да си мртав (2007), Рат Чарлија Вилсона (2007), Сумња (2008). Остварио је значајне улоге у филмовима Двадесет пети сат (2002), Црвени змај (2002), Хладна планина (2003), Немогућа мисија 3 (2006), Формула успеха (2011), Мартовске иде (2011), Мастер (2012), Игре глади (2012—2015).
Иако је углавном радио на независним филмовима, укључујући филмове Дивљаци (2007) и Синегдоха, Њујорк (2008), Хофман се појавио и у холивудским блокбастерима, као што су Торнадо (1996) и Немогућа мисија 3 (2006). Глумио је Плутарха Хевенсбија у франшизи Игре глади (2013—2015), што је била једна од његових последњих улога. Филм Jack Goes Boating (2010) обележио је његов деби као филмског редитеља. Хофман је такође био и врхунски позоришни глумац и редитељ. Придружио се позоришној трупи LAByrinth 1995. године, где је режирао, продуцирао и наступао у бројним позоришним продукцијама. Хофман је добио номинације за награду Тони за остварене улоге у бродвејским поставкама Шепардових опера Прави запад (2000), Јуџина О’Нила Дуго путовање у ноћ (2003) и Артура Милера Смрт трговачког путника (2012).
Хофман се борио са зависношћу од дроге као младић. Поново је почео да конзумира наркотике 2012. године након много година апстиненције. Само седмицу пре завршетка снимања филма „Игре глади”, 46-годишњи Хофман је пронађен мртав y свом стану у Њујорку. Преминуо је од последица интоксикације дрогама. Упамћен је по изнијансираној слојевитости, дубини и човечности коју је уносио у разноврсне улоге. Хофман је у некрологу у The New York Times-у описан као „можда најамбициознији и најцењенији амерички глумац своје генерације“.
Рани живот и образовање мини|Насеље Ферпорт, Њујорк, Хофманов родни град Филип Хофман је рођен 23. јула 1967. године у предграђу Рочестера, Ферпорту, у Њујорку. Његова мајка, Мерилин О'Конор (рођена Лукс), дошла је из оближњег Ватерлуа и радила је као учитељица у основној школи пре него што је постала адвокатица, а на крају и судија. Његов отац, Гордон Стовел Хофман, био је родом из Џениве, Њујорк, и радио је за корпорацију Xerox. Хофман је имао једног брата, Гордија, и две сестре, Џил и Емили. Хофман је био ирског и делимично немачког порекла.
Хофман је крштен у Католичкој цркви и ишао је на мису као дете, али није васпитан на начин да је религија нарочито важна. Његови родитељи су се развели када је имао девет година, а децу је углавном одгајала мајка. Хофманова страст из детињства био је спорт, посебно рвање и бејзбол, али са 12 година је присуствовао представи Сви моји синови, по комаду Артура Милера и био је очаран. Присетио се овог догађаја 2008. године: „То искуство ме је променило — трајно променило. За мене је то било као чудо.“ Хофман је развио љубав према позоришту и почео је редовно да га посећује са мајком, која је била љубитељка позоришна читав живот. У сећањима је навео да су продукције филмова Quilters и Alms for the Middle Class, у којима је главну улогу играо тинејџер Роберт Дауни Млађи, такође биле посебно инспиративне. Са 14 година, Хофман је повредио врат што га је приморало да одустане од бављења спортом и почео је да размишља о глуми. Охрабривала га је мајка и придружио се драмској секцији; инцијално се придружио јер му се допадала једна чланица секције.
С временом, глума је постала Хофманова највећа страст: „Волео сам то другарство, људе, и тада сам одлучио да је то оно што желим да радим.“ Са 17 година, изабран је да похађа Летњу школу уметности државе Њујорк 1984. у Саратога Спрингсу, где је упознао своје будуће сараднике Бенета Милера и Дена Футермана. Милер је касније коментарисао Хофманову популарност у то време: „Привукла нас је чињеница да је био заиста озбиљан у оном што је радио. Чак и тада, био је страствен.“ Хофман је аплицирао на неколико студијских програма драмских уметности и примљен је на Тиш школу уметности Универзитета у Њујорку (NYU). У периоду између завршетка средње школе Ферпорт и почетка програма, наставио је обуку у летњем програму позоришта Круг у тргу (). Хофман је имао позитивна сећања на период проведен на Њујоршком универзитету, када се издржавао радећи као уводитељ (редар). Са пријатељима је суоснивао глумачку трупу Булстој ансамбл (). Дипломирао је драмске уметности 1989. године.
Каријера
1991—1995: Рана каријера Након дипломирања, Хофман је радио у позориштима и зарађивао додатни новац радећи пословие у служби за кориснике. Дебитовао је на екрану 1991. године у епизоди серије Закон и ред под називом Насиље лета, играјући човека оптуженог за силовање. Дебитовао је на филму следеће године, када је наведен као „Фил Хофман“ у независном филму Triple Bogey on a Par Five Hole. Након тога, усвојио је дедино име, Сејмур, како би избегао забуну са другим глумцем.
Убрзо су уследиле још филмских улога, са појављивањем у студијској продукцији Mој нови пиштољ и малом улогом у комедији Leap of Faith, са Стивом Мартином у главној улози. Након ових улога, скренуо је пажњу на себе улогом размаженог ученика приватне школе у Оскаром награђеним филмом Мирис жене (1992). Хофман је био на аудицији пет пута за улогу. Филм је зарадио 134 милиона америчких долара широм света и био је први филм којим је Хофман постао проминентан. Размишљајући о филму Мирис жене, Хофман је касније рекао: „Да нисам добио улогу у том филму, не бих био овде где сам данас.“ У то време, напустио је посао у продавници деликатеса, са циљем да постане професионални глумац.
Хофман је наставио да игра мање улоге током раних 1990-их. Након појављивања у филму Џои Брејкер и критички негативно критикованом тинејџерском зомби филму My Boyfriend's Back, имао је запаженију улогу играјући богатог пријатеља Џона Кјузака у крими комедији Money for Nothing. Године 1994, глумио је неискусног мафијаша у крими трилеру Бегство, у којем су глумили Алек Болдвин и Ким Бејсингер, а потом се појавио са Ендијем Гарсијом и Мег Рајан у романтичној драми Кад мушкарац воли жену. Затим је играо лик напетог полицајца у драми Ничија будала; у филму је глумио са својим глумачким идолом, Полом Њуманом.
Хофман је и даље сматрао рад у позоришту за фундаментално важан; он се придружио позоришној компанији LAByrinth у Њујорку 1995. године. Ова сарадња је трајала до краја његовог живота; поред појављивања у више продукција, касније је постао ко-уметнички директор позоришне компаније са Џоном Ортизом и режирао је разне представе током година. Хофманова једина филмска улога током 1995. године била је у 22-минутној краткој комедији Петнаестоминутни Хамлет (), која је сатирично приказивала филмску индустрију у елизабетанском добу. Играо је ликове Бернарда, Хорација и Лаерта, док је лик Хамлета тумачио Остин Пендлтон.
1996—1999: Глумачка звезда у успону
Између априла и маја 1996. године, Хофман је глумио у позоришту Џозефа Папа, у представи редитеља Марка Винга-Дејвија по комаду Скрајкер Керил Черчил. Након тога, након што је запазио Хофманову улогу у филму Мирис жене, сценариста и редитељ Пол Томас Андерсон га је ангажовао да глуми у свом дебитантском филму Hard Eight (1996). Хофман је имао само кратку улогу у крими трилеру, играјући самоувереног младог играча крепса, али је то био почетак најважније сарадње у његовој каријери.
Пре него што је учврстио сарадњу са Андерсоном, Хофман се појавио у једном од највећих блокбастера те године, Торнадо. Играо је прљавог, хиперактивног ловца на олује, док су запажене улоге у филму имали и Хелен Хант и Бил Пакстон. Према истраживању корисника Твитера и Фејсбука које је спровео часопис People, Хофман је као глумац најчешће довођен у везу са филмом Торнадо. Затим је поново сарађивао са Андерсоном на његовом другом дугометражном играном филму, Ноћи бугија, о златном добу порнографије. У овом филму су глумили Марк Волберг, Џулијан Мур и Берт Рејнолдс; Хофман је играо микромана, кога је Дејвид Фир из часописа Rolling Stone описао као „потпуног, непоколебљивог губитника“. Филм је био топло прихваћен од стране критичара и постао је култни класик. Неки изори наводи да је ово улога у којој је Хофман први пут показао пуноћу свог талента. Критичар Хир је похвалио „огољену емоционалну потребу“ глуме, додајући да је то довело до компулзивног гледања. Хофман је касније изразио своју захвалност Андерсону назвавши редитеља „неупоредивим“.
Хофман се појавио у пет филмова током 1998. године, наставивиши продуктиван темпо. Имао је споредне улоге у крими трилеру Монтана и романтичној комедији Next Stop Wonderland, оба филма су била комерцијално неуспешна. Потом је радио са браћом Коен у црној комедији Велики Лебовски. Хофман је дуго био обожавалац редитеља и уживао је у искуству рада са њима. Глумио је са Џефом Бриџисом и Џоном Гудманом, Хофман је играо Брантa, самозадовољног личног асистента Лебовског. Иако је то била само мала улога, рекао је да је то једна од улога по којима је највише препознат. Филм је задобио култни статус и велики број обожавалаца. Између марта и априла 1998. године, Хофман је имао 30 наступа у позоришту, у New York Theatre Workshop, у у продукцији Марка Рејвенхила Shopping and Fucking; тумачио је лик бившег зависника од хероина.
Он је одиграо изазовну улогу у мизантропској црној комедији Тода Солондза Срећа (1998), о животима три сестре и људи око њих. Глумио је Алена, сексуално фрустрираног усамљеника који упућује непристојне телефонске позиве женама; лик бесно мастурбира током једног разговора, Хофман је тумачећи овај лик остварио оно што филмски стручњак Џери Мошер назива „срамотно сировом изведбом“. Џејк Којл из Associated Press-а оценио је Алена као „једног од најјезивијих ликова у америчким филмовима“, док је критичар Ксан Брукс истакао патетику коју је Хофман донео улози. Срећа је била контроверзан филм, али такође нашироко хваљен а Хофманову улогу су критичари наводили као једну од његових најбољих. Последња улога коју је остварио 1998. било је више мејнстрим, глумио је студента медицине у комедији Робина Вилијамса, Закрпа Адамс. Филм је био критикован али је један од најуспешнијих у Хофмановој каријери.
Током 1999. је глумио, уз Роберта Де Нира, улогу драг краљица Расти Цимерман у драми Џоела Шумахера Flawless. Хофман је сматрао Де Нира најимпозантнијим глумцем са којим је глумио и сматрао је да је рад са ветераном изразито побољшао његове глумачке способности. Хофманову способност да избегне клишее играјући тако деликатну улогу приметили су критичари, а Роџер Еберт је рекао да га је то потврдило као „једног од најбољих нових карактерних глумаца“. Награђен је номинацијом за награду Удружења филмских глумаца. Хофман је поново радио са Полом Томасом Андерсоном, коми му је доделио атипичну улогу доброг лика, у драми Магнолија. Филм, смештен током једног дана у Лос Анђелесу, приказује Хофмана као медицинског брата који брине о лику Џејсона Робардса, који умире од рака. Представу је позитивно оценила медицинска индустрија, а новинарка Village Voice Џесика Винтер сматрала ју је Хофмановим улогом која ће се највише памтити, упоређујући га са анђелом чуваром. Магнолија је уврштена на листе најбољих филмова свих времена, и био је Хофманов омиљени филм.