Обавештајна активност је стара колико и људска цивилизација и прве друштвене заједнице, али тек са настанком модерне државе обавештајна активност заузела је важно место у хијерархији послова који су значајни за њен опстанак и развој. Обавештајном активношћу прикупљају се подаци о свим питањима која су важна за једну државу. Обавештајна активност је специфична друштвена и политичка делатност, а одликује је тајност као основни принцип рада. За предмет свог рада, пре свега, има тајне у међуљудским односима, односно тајне држава, организација и појединаца које настоји да открије примењујући специфичне методе рада.
Обавештајни рад одувек је представљао један од најбитнијих фактора стабилности и успешности земље на међународном плану, а са друге стране и једну од најоспаснијих претњи за земљу према којој је управљен. Многи га сматрају превентивом и правом на одбрану. Као такав је један од најстаријих "заната", који у најширем смислу представља инструмент, и основни део понашања и деловања унутар безбедносне културе.
Са друге стране, дипломатија, као такође сложена друштвена категорија чији се настанак везује за појављивање првих држава и регулисање њихових међусобних односа, је у уској корелацији са деловањем обавештајних служби, у офанзивном и у дефанзивном смислу. То њихово, често испреплетено, деловање је посебно интересантно и често излази из националним законодавством, као и Бечком конвенцијом прописаних оквира. Узајамна повезаност и добар однос између дипломатског и обавештајног рада представљају успешно остваривање циљева и задатака државе акредитације насупрот државе пријема. Дипломатија има бројне користи од обавештајних служби, а такође се и обавештајне службе користе дипломатским сазнањима да остваре неке своје циљеве.
Појам и историјски развој обавештајног рада
Обавештајни рад одувек је представљао један од најбитнијих фактора стабилности и успешности земље на међународном плану, а са друге стране и једну од најоспаснијих претњи за земљу према којој је управљен. Многи га сматрају превентивом и правом на одбрану. Као такав је један од најстаријих "заната", који у најширем смислу представља инструмент, и основни део понашања и деловања унутар безбедносне културе. Обавештајна делатност (обавештајни рад) је скуп планских, организованих и непрекидних мера и поступака које предузимају њени носиоци, ради остваривања увида у стање, могућности и намере појединих држава у појаве које су објект обавештајног истраживања. На основу тих сазнања предузимају се одговарајуће активности на политичком, војном и економском плану.
Обавештајне активности настају у преддржавном друштву тј. у родовско-племенским заједницама, упоредо са појавом социјалне неједнакости на унутрашњем и ратних сукоба на спољном плану. Настанак ових активности непосредно је условљен појавом тајне као друштвене категорије и сукоба који су резултат различитих интереса. Од извиђања и осматрања који постоје у најпримитивнијим колективима, обавештајна активност се квалитативно разликује, јер се њоме откривају тајне које противник намерно скрива (организованом и сврсисходном делатношћу). Према томе, обавештајна активност је настала на одређеном степену развитка првобитне заједнице, кроз дуготрајни еволутивни процес. Сматра се да је прикупљање тајних података војне и политичке природе било присутно и у најстаријим државним заједницама, а историја потврђује да су се обавештајним активностима интензивно бавили Хетити, Феничани и други народи Далеког, али и блиског и средњег истока.
У доба раног феудализма европски владари били су слабо информисани о Византији, источним Словенима и државама Средњег и Далеког истока. Насупрот томе, Византија је свестрано развила обавештајне активности и значајно обогатила укупну историју обавештајног рада и обавештајне службе. У организацији византијске дипломатије и шпијунаже посебно се исткакао цар Јустинијан, који је успео да против Бугара подигне Хуне, против Хуна Аваре, Вандале је сукобио са Источним Готима, а ове последње је победио уз помоћ Франака.
Света столица (Ватикан), односно Католичка црква, имала је посебно место у историји обавештајних активности у ери феудализма. Ради ширења католицизма, везивања сељака за црквене поседе, потчињавања многих владара папској власти и борбе против најљућих супарника, Католичка црква створила је моћну обавештајну организацију, обухватајући све слојеве становништва. Католичка црква развила је за то време најјачу обавештајну службу и дипломатску активност, примењујући разна средства, почев од политике веледржавног Рима до анатемисања и искључења из цркве, подмићивања, шпијунаже и тајних убистава и насиља, обмане, издаје, фалсификата и суровости- постајући узор многим тадашњим владарима у Европи.
Прерастање обавештајне активности у обавештајну службу као посебан, сталан и професионални орган државне управе са обавештајном функцијом започиње у XIII и траје до 19. века. Снажан подстрек овом процесу представљају велика географска открића и прва колонијална освајања у XV и XVI веку, која су проширила и ојачала робно-новчане и трговинске везе у земљама западне Европе, посебно у Холандији, Шпанији, Португалу, Француској и Енглеској. На стварање обавештајне службе, међутим, пресудно је утицало успостављање апсолутистичких монархија које су се одликовале много модернијим, професионалним и централизованим државним апаратом.
Први светски рат и догађаји који су му претходили довели су до огромног пораста кадровских и техничких ресурса обавештајних служби зараћених страна. Водеће западноевропске демократске земље изашле су из Првог светског рата са потпуно очуваном структуром војних обавештајних и контраобавештајних служби и без икаквих рестрикција у међународном погледу.
У периоду између два светска рата, у условима даљег заоштравања супротности имеђу водећих светских сила и победе Октобарске револуције у Русији, обавештајне активности убрзано се развијају, а обавештајне службе специјализују и увећавају. У новим условима појавила се потреба да се за сопствену политику у противничкој земљи придобију поједине политичке групе, партије, организације и покрети, па и читаве класе. Поред тога, стварају се огромне картотеке и евиденције, а примена технике и других научник достигнућа изискује стварање разних техничких и научних лабораторија, што још више увечава обавештајни апарат. Службе безбедности скоро свих земаља у потпуности су се организацијски оформиле, а кадровски и технички оспособиле и опремиле за активности најширих размера.
Модерна обавештајна активност условљена је постојањем обавештајне службе као дела државног апарата у систему безбедности државе. Место обавештајних служби у апарату државне власти и у систему националне безбедности је тачно одређено и код уређених стабилних држава све функционише хармонично. Генерално гледајући, службе прате важне догађаје и процесе у земљи и иностранству, и држе на курсу политичке носиоце на власти, аналзирају прошле и актуелне догађаје, и процењују будући развој сличних процеса како би се превентивно и адекватно реаговало и смањили ризици по виталне интересе, прате и анализирају ефекте које су изазвале политичке одлуке и њихове примене на спољнополитичком и унутрашњем плану и врше друге послове по налогу послодавца у шта спадају необавештајне активности односно офанзивна дејства (на пример ликвидације, диверзије, саботаже итд.). Крајњи циљеви обавештајних служби су активни утицаји на токове догађаја у процесе у страним државама и институцијама који се остварују у интересу сопствене државе или другог налогодавца.
Обавештајне службе
Обавештајна служба представља сложен облик друштвеног организовања и деловања. Она постоји у свим познатим друштвеним заједницама које творе државни систем. У свету делује много разнородних служби, агенција и бироа који се баве обавештајном делатношћу.
Термин обавештајна служба има двоструко значење: То је делатност усмерена на прикупљање посебно чуваних података о другим земљама или унутрашњим противницима који делују тајно и То је државна организација која прикупља ове податке. Појам обавештајна служба подједнако се односи на делатност и организацију која се том делатности бави. Служба је група људи који обављају послове у име заједнице.
Постоји неколико дефиниција обавештајне службе, али се данас дефинише као "специјализована, релативно самостална институција државног апарата, овлашћена да легалним, али и тајним средствима и методама, прикупља значајне обавештајне податке и информације о другим државама или њеним институцијама и могућим унутрашњим противницима сопствене државе, потребне за вођење политике земље и предузимање других поступака у миру и рату и да сопственом активношћу, самостално, или у сарадњи са другим државним организацијама, спроводи део државних и политичких циљева земље."
Настанак
Обавештајне службе јављају се у време појаве држава, као основног облика класног организовања друштва. Међутим, први писани извор о обавештајној делатности сеже око 4000 година уназад, будући да су археолози, откопавајући остатке града државе Мари на реци Еуфрат, пронашли глинену плочицу на којој је забележен најстарији шпијунски извештај на свету.
Од када постоји човек, постоји и потреба човека и његових организација да сазнаје тајне других људи и да прикрива податке о себи или организацији којој припада. Од те потребе да се информације сазнају и заштите па до формирања обавештајних служби као органа државе, пређен је веома дуг пут. У старом и средњем веку, личности од посебног владаревог поверења обављале су обавештајну делатност као повремену делатност у складу са указаном потребом. Прве сталне обавештајце имале су италијаснки градови-државе, који су слали своје сталне трговачке представнике по другим деловима Европе. Они су се, поред трговачких послова, бавили и прикупљањем података о привредној ситуацији и конкуренцији а потом и о политичким питањима.
Настанку обавештајне службе као посебне организације државе претходила је обавештајна делатност коју су реализовали непрофесионални појединци или неформалне групе људи једне људске заједнице. Они су, по налогу вође или руководства дотичне заједнице, као уходе или извиђачи првенствено настојали да прикупе податке о војној моћи суседних људских заједница... Дакле, настанку обавештајне службе као институције претходила је потреба за откривањем војних могућности суседа (противник, непријатељ), а тај задатак су извршавали посебно талентовани појединци и групе."
Пре настанка капиталистичког начина производње и стварања великих националних држава, обавештајна делатност у рату сводила се на извиђање и прикупљање података важних за доношење одлука у борби. "Међутим, нови начини производње, велика техничка открића и усложњавање државних апарата, наметнули су сложеније односе међу државама, а они су изискивали много комплексније и свеобухватније информације.
Савремене обавештајне службе су творевине и достигнућа капитализма. У то време, долази до усавршавања и проширења циљева обавештајних служби. Земље као што су Јапан, Немачка и Италија, развиле су обавештајне службе до максимума. Њихова делатност позната као "тотална шпијунажа" и примена начела "циљ оправдава средства", остаће непревазиђена у модерном друштву.
Настанак и развој обаештајних служби убрзало је: Често вођење ратова међу државама (сложени односи међу њима намећу потребу за више информација о другим земљама); Унутрашње и класне противречности (посебно контраобавештајне службе) и Развој државног апарата (прво је то била повремена функција у току рата, али стварањем централизованих држава прераста у сталну делатност).
Врсте
Постоји више критеријума према којима се класификују обавештајне службе, а неки од њих су следећи: Према месту у државној организацији тј. положају у обавештајно-безбедносном систему (централне и ресорне); Према називу (војне и цивилне); Према врсти делатности (опште и специјализоване); Према блоковској подељености (националне и наднационалне); Према карактеру спољне политике (одбрамбене и офанзивне).