Когнитивна пристрасност потврђивања (), позната и као пристрасност потврђивања, пристрасност мојој страни или пристрасност сродности, јесте тенденција да се информације траже, тумаче, фаворизују и призивају из сећања на начин који потврђује или подржава нечија претходна уверења, вредности или одлуке. Људи испољавају ову пристрасност када бирају информације које подржавају њихове ставове, игноришући супротне податке, или када двосмислене доказе тумаче као потврду својих постојећих ставова. Ефекат је најснажнији код жељених исхода, емоционално набијених питања и дубоко укорењених уверења. Пристрасност потврђивања често потиче од аутоматских менталних навика. Студије изнова показују да људи углавном тестирају идеје једнострано, тражећи пре свега доказе који иду у прилог ономе што већ претпостављају. Истраживања о селективној изложености такође сугеришу да се људи разликују по томе колико снажно бране своје ставове, при чему су неки појединци отпорнији на информације које се косе са њиховим погледима.

Пристрасна претрага информација, њихово пристрасно тумачење и пристрасно присећање навођени су као објашњења за четири специфична ефекта: поларизација ставова (када неслагање постаје екстремније упркос томе што су супротстављене стране изложене истим доказима) истрајност уверења (када уверења опстају и након што се докази за њих покажу као лажни) ирационални ефекат примарности (веће ослањање на информације са којима смо се сусрели раније у низу) илузорна корелација (када људи погрешно перципирају повезаност између два догађаја или ситуације).

Серија психолошких експеримената из области експерименталне психологије током 1960-их сугерисала је да су људи пристрасни ка потврђивању својих постојећих уверења. Каснији радови су реинтерпретирали ове резултате као склоност ка једностраном тестирању идеја, фокусирајући се на једну могућност уз игнорисање алтернатива. Објашњења за уочене пристрасности укључују прижељкивање и ограничену људску способност за обраду информација. Други предлог је да људи показују пристрасност потврђивања јер прагматично процењују трошкове грешке, уместо да истражују на неутралан, научни начин.

Погрешне одлуке услед пристрасности потврђивања откривене су у широком спектру политичких, организационих, финансијских и научних контекста. Ове пристрасности доприносе претераном самопоуздању у лична уверења и могу одржати или ојачати та уверења упркос супротним доказима. На пример, пристрасност потврђивања ствара систематске грешке у научним истраживањима заснованим на индуктивном закључивању (постепена акумулација подржавајућих доказа). Слично томе, полицијски инспектор може рано у истрази да идентификује осумњиченог, а затим да тражи само оне доказе који ту сумњу потврђују, игноришући доказе који је оповргавају. Лекар се може прерано фокусирати на одређени поремећај током дијагностичког процеса и затим тражити само потврдне доказе. На друштвеним мрежама, пристрасност потврђивања је појачана употребом филтер мехура и „алгоритамског уређивања”, који корисницима приказују искључиво информације са којима ће се вероватно сложити, док искључују супротстављене ставове.

Дефиниција и контекст Пристрасност потврђивања, раније коришћена као „свеобухватна фраза”, енглески психолог Питер Вејсон прецизније је дефинисао као „преферирање информација које су у складу са хипотезом, у односу на информације које јој се супротстављају.”

Пристрасности потврђивања су ефекти у обради информација. Разликују се од онога што се понекад назива ефектом бихевиоралне потврде, општепознатог као самоиспуњујуће пророчанство, код ког очекивања особе утичу на њено понашање и доводе до очекиваног резултата.

Неки психолози ограничавају термин „пристрасност потврђивања” искључиво на селективно прикупљање доказа који подржавају оно у шта особа већ верује, уз игнорисање или одбацивање доказа који подржавају другачији закључак. Други примењују овај термин шире, на тенденцију очувања постојећих уверења током претраге, тумачења или присећања информација. Пристрасност потврђивања је резултат аутоматских, ненамерних стратегија, а не свесне обмане.

Врсте Пристрасна претрага информација мини|alt=Цртеж човека који седи на столици за писаћим столом|Пристрасност потврђивања је описана као унутрашњи „послушник”, који понавља уверења особе попут лика Чарлса Дикенса, Јураје Хипа. Експерименти су изнова показивали да људи имају тенденцију да тестирају хипотезе на једностран начин, тако што траже доказе који су у складу са њиховом тренутном хипотезом. Уместо да претражују све релевантне доказе, они постављају питања тако да добију потврдан одговор који подржава њихову теорију. Траже последице које би очекивали ако је њихова хипотеза тачна, а не оно што би се догодило да је лажна. На пример, неко ко користи питања на која се одговара са да/не како би погодио број за који сумња да је број 3, могао би питати: „Да ли је то непаран број?” Људи преферирају овај тип питања, који се назива „позитиван тест”, чак и када би негативан тест попут „Да ли је то паран број?” пружио потпуно исту информацију. Међутим, то не значи да људи траже тестове који гарантују позитиван одговор. У студијама где су испитаници могли да бирају између таквих псеудо-тестова и истински дијагностичких тестова, они су давали предност овим другим.

Склоност ка позитивним тестовима сама по себи није пристрасност, јер позитивни тестови могу бити веома информативни. Међутим, у комбинацији са другим ефектима, ова стратегија може потврдити постојећа уверења или претпоставке, независно од тога да ли су оне тачне. У стварним ситуацијама, докази су често сложени и помешани. На пример, различите контрадикторне идеје о некоме могле би бити подржане концентрисањем на само један аспект његовог или њеног понашања. Тако је свака потрага за доказима у корист одређене хипотезе врло вероватно успешна. Једна илустрација овога је начин на који формулација питања може значајно променити одговор. На пример, људи које питају: „Да ли сте задовољни својим друштвеним животом?” пријављују веће задовољство од оних које питају: „Да ли сте незадовољни својим друштвеним животом?” преко

Чак и мала промена у формулацији питања може утицати на то како људи претражују доступне информације, а самим тим и на закључке до којих долазе. То је показано на примеру фиктивног случаја старатељства над дететом. Учесници су читали да је Родитељ А био умерено подобан да буде старатељ на више начина. Родитељ Б је имао комбинацију изражених позитивних и негативних особина: близак однос са дететом, али и посао због ког би дуго био одсутан. Када су упитани: „Ком родитељу треба доделити старатељство над дететом?”, већина испитаника одабрала је Родитеља Б, тражећи углавном позитивне атрибуте. Међутим, када су упитани: „Ком родитељу треба ускратити старатељство над дететом?”, тражили су негативне атрибуте и већина је одговорила да старатељство треба ускратити Родитељу Б, имплицирајући да старатељство треба да добије Родитељ А. преко

Сличне студије су показале како се људи упуштају у пристрасну потрагу за информацијама, али и да овај феномен може бити ограничен преферирањем стварних дијагностичких тестова. У једном почетном експерименту, учесници су оцењивали другу особу на димензији личности интровертност–екстровертност на основу интервјуа. Питања за интервју бирали су са датог списка. Када је интервјуисани представљен као интроверт, учесници су бирали питања која су претпостављала интроверзију, као што су: „Шта вам је непријатно на бучним забавама?” Када је интервјуисани описан као екстровертан, готово сва питања претпостављала су екстроверзију, попут: „Шта бисте урадили да оживите досадну забаву?” Оваква сугестивна питања давала су интервјуисанима мало или нимало прилика да оповргну хипотезу о њима. преко Каснија верзија експеримента понудила је учесницима мање сугестивна питања за избор, као што је: „Да ли избегавате друштвене интеракције?” Испитаници су радије постављали ова дијагностичнија питања, показујући само слабу пристрасност ка позитивним тестовима. Овај образац — главно преферирање дијагностичких тестова уз слабије преферирање позитивних тестова — реплициран је у бројним студијама.

Особине личности утичу на процесе пристрасног претраживања и са њима улазе у интеракцију. Појединци се разликују у способности да одбране своје ставове од спољашњих напада у вези са теоријом селективне изложености. Селективна изложеност се дешава када појединци траже информације које су у складу, а не у сукобу, са њиховим личним уверењима. Један експеримент је испитивао у којој мери појединци могу да оповргну аргументе који су у супротности са њиховим личним уверењима. Људи са високим нивоом самопоуздања спремније траже информације које су у супротности са њиховим личним ставом како би обликовали сопствени контрааргумент. То може имати форму опозиционе конзумације вести, где појединци траже вести супротног политичког опредељења како би развили контрааргументе. Појединци са ниским нивоом самопоуздања не траже контрадикторне информације и преферирају податке који подржавају њихов став. Људи генеришу и процењују доказе у расправама на начин који је пристрасан ка њиховим сопственим уверењима и мишљењима. Повишено самопоуздање смањује преферирање информација које подржавају лична уверења појединца.

У другом експерименту, учесници су добили сложен задатак откривања правила који је укључивао померање објеката симулираних на рачунару. Објекти на екрану су пратили специфичне законе које су учесници морали да открију. Учесници су могли да „испаљују” објекте преко екрана како би тестирали своје хипотезе. Упркос бројним покушајима током десетосатне сесије, ниједан од учесника није успео да схвати правила система. Они су углавном покушавали да потврде, а не да оповргну своје хипотезе, и нерадо су разматрали алтернативе. Чак и након што би видели објективне доказе који побијају њихове радне хипотезе, често су настављали са истим тестовимима. Неки од учесника су били обучени како правилно тестирати хипотезе, али те инструкције готово да нису имале никаквог ефекта.

Пристрасно тумачење информација

Пристрасности потврђивања нису ограничене само на прикупљање доказа. Чак и ако две особе имају исте информације, начин на који их тумаче може бити пристрасан.

Тим на Универзитету Станфорд спровео је експеримент у који су били укључени учесници са јасним ставовима о смртној казни (половина је била за, а половина против). Сваки учесник је прочитао описе две студије: поређење америчких савезних држава са и без смртне казне, као и поређење стопе убистава у једној држави пре и након увођења смртне казне. Након читања кратког описа обе студије, испитаници су упитани да ли су се њихови ставови променили. Затим су читали детаљнији опис процедуре сваке студије и морали су да оцене да ли је истраживање било добро спроведено и убедљиво. У стварности, ове студије су биле измишљене. Половини испитаника речено је да једна студија подржава ефекат одвраћања а да га друга подрива, док су за друге испитанике закључци били замењени.