Воља за моћи () је истакнут концепт у филозофији Фридриха Ничеа. Воља за моћи описује оно што је Ниче веровао да је главна покретачка сила код људи. Концепт није коначно и системски дефинисан, па је је његова интепретација отворена за дебату.Nietzsche’s Moral and Political Philosophy (Stanford Encyclopedia of Philosophy)
Алфред Адлер је укључио вољу за моћ у своју индивидуалну психологију. Ова воља је у контрасту са другим вољама бечке школе психотерапије: Сигмунд Фројдов принцип задовољства (воља за задовољством) и Виктор Франклова логотерапија (воља за значењем). Свака од ових школа има другачију интерпретацију шта је покретачка сила.
Рани утицаји Ничеово рано размишљање било је под утицајем Артура Шопенхауера, кога је први пут открио 1865. године. Шопенхауер ставља нагласак на вољу, а посебно на концепт "воље за животом". Пишући једну генерацију прије Ничеа, он објаснио је да је универзум и све у њему вођено исконском вољом за животом, што резултира жељом у свим живим бићима да избегну смрт и рађају. За Шопенхауера, ова воља је најтемељнији аспект стварности - фундаменталнији чак и од постојања.
Други важан утицај био је Руђер Бошковић, о коме је Ниче открио и сазнао кроз читање, 1866, Geschichte des Materialismus (Осторије материјализма) Фридриха Алберта Лангеа. Још 1872 Ниче је проучавао Бошковићеву књигу Theoria Philosophia Naturalis. Ниче своју једину референцу у објављеним радовима упућује ка Бошковићу у Beyond Good and Evil, гдје објављује рат "душевном атомизму".Nietzsche, Beyond Good and Evil, trans. Walter Kaufmann (1886; New York: Vintage Books, 1966), §12. Бошковић је одбацио идеју "материјалистичког атомизма", коју Ниче назива "једном од најбољих оповргнутих теорија које постоје". Идеја центара силе ће постати централна за Ничеове касније теорије "воље за моћи".
Појављивање концепта у Ничеовим делима Већ 1880-их Ниче почиње да прича о жељи за моћи (Machtgelüst) у делима The Wanderer and his Shadow (1880) and Daybreak (1881). Machtgelüst је у овим делима задовољство у осећању моћи и глад за надјачавањем.
Вилхем Рукс је објавио The Struggle of Parts in the Organism (Der Kampf der Teile im Organismus) у 1881 и Ниче је прочитао дело те исте године.Moore, Gregory (2002). Nietzsche, Biology, Metaphor. New York: Cambridge University Press. Књига је била одговор на Дарвинову теорију, предлажући алтернативни начин еволуције. Рукс је био ученик, као и под утицајем Ернста ХекелаWolfgang Müller-Lauter, "The Organism as Inner Struggle: Wilhelm Roux’s Influence on Nietzsche", in Nietzsche: His Philosophy of Contradictions and the Contradictions of His Philosophy, trans. David J. Parent (Chicago: University of Illinois Press, 1999), 161–82. који је веровао да се борба за постојање одвијала на нивоу ћелија. Различите ћелије и ткива се боре за ограничене ресурсе, тако да само најјачи преживе. Кроз овај механизам, тело постаје јаче и боље се прилагођава. У недостатку савремене генетичке теорије, Руксов модел је претпоставио Ламарков или пангенетички модел наслеђивања.
Ниче је почео да шири концепт Machtgelüst у The Gay Science (1882) где у делу под називом "О доктрини о осећају моћи" он повезује жељу за окрутношћу са задовољством у осећају моћи. Даље у делу The Gay Science он напомиње да се само "у интелектуалним бићима може наћи задовољство, незадовољство и воља"Nietzsche, The Gay Science, trans. Walter Kaufman (1887; New York: Vintage Books, 1974), §127. искључујући већину организама од жеље за моћи.
Леон Думон, чију је књигу из 1875 године, Théorie Scientifique de La Sensibilité, le Plaisir et la Peine Ниче прочитао у 1883Robin Small, Nietzsche in Context (Burlington, VT: Ashgate, 2001), 166. чини се да је донекле утицала на овај концепт. Думон је веровао да је задовољство повезано са повећањем снаге, силе.Small, Nietzsche in Context, 167. У The Wanderer and Daybreak Ниче је спекулисао да је окрутност задовољавајућа због коришћења моћи, али Думон је дао базу таквим спекулацијама. Думонова теорија би такође могла да потврди Ничеову тврдњу да су задовољство и бол резервисани за интелектуална бића, јер према Думону, бол и задовољство захтевају долазак до свести, а не само осећање.
У 1883 Ниче је сковао фразу "Wille zur Macht" у Thus Spoke Zarathustra. Концепт, у овом тренутку, више није био ограничен само на она интелектуална бића која могу искусити осећај моћи; сада се примењује на цео живот. Фраза Wille zur Macht први пут се појављује делу 1 "1001 Goals" (1883), онда у делу 2, у два одељка, "Self-Overcoming" and "Redemption" (later in 1883). "Self-Overcoming" описује га најјасније, говорећи да је то "неисцрпна прокреативна воља живота". Воља за моћи постоји тамо где постоји живот, па чак и најјача жива бића ризикују своје животе за више моћи. То сугерише да је воља за моћи јача од воље за преживљавањем.
Шопенхауерова "Воља за животом" је тако постала подређена вољи за моћи, што је јача воља. Ниче сматра да је његова идеја о вољи за моћ далеко кориснија од Шопенхауерове воље за животом за објашњавање различитих догађаја, посебно људског понашања - на пример, Ниче користи вољу за моћи да објасни и аскетске, животно-негативне импулсе као и снажне импулсе који афирмишу живот, у европској традицији, али и обе господар-слуга моралности. Он такође налази да воља за моћи нуди много богатија објашњења од идеје утилитаризма да сви људи заиста желе да буду срећни или Платонистичка идеја да људи желе да се уједине са Добром.
Ниче је читао Вилијам Ролфову књигу Biologische Probleme око 1884 и био је видно заинтересован,Moore, Nietzsche, Biology, Metaphor, 47. јер је његова копија била пуна белешки.Thomas H. Brobjer, "Nietzsche’s Reading and Private Library, 1885–1889", Journal of the History of Ideas 58, no. 4 (Oct 1997): 663–93. Ролф је био други еволуцијски анти-дарвиниста као Роук, који је заговарао за еволуцију другачијим механизмом од борбе за егзистенцију. Ролф је тврдио да се сав живот првенствено настоји проширити. Организми испуњавају ову потребу кроз асимилацију, покушавајући да направе што више од онога што се налази око њих у део себе, на пример покушавајући да повећају унос и хранљивост. Облици живота су природно незаситни на овај начин.
Ничеово следеће дело је Beyond Good and Evil (1886) где је Ролфов утицај очигледан. Ниче пише
Beyond Good and Evil има највише референци ка вољи за моћи, појављујући се у 11 афоризама.Nietzsche, Beyond Good and Evil, §§ 22, 23 36, 44 ("Macht-Willen," translated "power-will"), 51, 186, 198, 211, 227, 257 ("Willenskräfte und Macht-Begierden", translated "strength of will and lust for power"), 259. Утицај Ролфа и његова повезаност са "вољом за моћ" такође се наставља у књизи 5 Gay Science (1887, где Ниче описује "вољу за моћи" као инстинкт за "ширење моћи" од суштинског значаја за цео живот.Nietzsche, The Gay Science, §349.
Карл Нагелијева књига Mechanisch-physiologische Theorie der Abstammungslehre из 1884 коју је Ниче пажљиво прочитао 1886,Brobjer says it is the most heavily annotated book of his 1886 reading, "Nietzsche’s Reading and Private Library", 679. такође је имала значајног утицаја на концепт воље за моћи. Ниче је писао о књизи Францу Овербеку, говорећи да је "наивно запостављена од стране Дарвиниста".. Нагели је веровао у принцип перфекције који је водио ка већој сложености. Он је седиште насљедности назвао идиоплазмом и тврдио, војном метафором, да би сложенија, компликованије организована идиоплазма обично поразила једноставнијег ривала.Horn, "Nietzsche's Interpretation of his Sources", 265–66. Другим речима, он се такође залаже за унутрашњу еволуцију, сличну Руксу, али наглашава комплексност као главни фактор уместо снаге.
Дакле, Думоново задовољство у ширењу моћи, Руксова унутрашња борба, Нагелијеве тежње ка сложености и Ролфов принцип незаситости и асимилације спајају се у биолошку страну Ничеове теорије воље за моћи, која се развија на више места у његовим објављеним радовима.Moore, Nietzsche, Biology, Metaphor, 55. Извевши "вољу за моћ" од три анти-Дарвинистичких еволуциониста, као и Думона, чини се прикладним да он користи своју "вољу за моћ" као анти-дарвинистичко објашњење еволуције. Он више пута изражаваCf. Nietzsche, Beyond Good & Evil, §13; Gay Science, §349; Genealogy of Morals, II:12. идеју да је адаптација и борба за опстанак секундарна сила у еволуцији животиња, иза жеље да се прошири нечија моћ - "воља за моћи".
Ипак, у својим бележницама наставља да проширује теорију воље за моћи.The phrase will to power appears in "147 entries of the Colli and Montinari edition of the Nachlass. ... one-fifth of the occurrences of Wille zur Macht have to do with outlines of various lengths of the projected but ultimately abandoned book". Linda L. Williams, "Will to Power in Nietzsche's Published Works and the Nachlass", Journal of the History of Ideas 57, no. 3 (1996): 447–63, 450. Под утицајем ранијих читања Бошковића почео је да развија физику воље за моћи. Идеја материје као центра силе преведена је у материју као средиште воље за моћ. Ниче је желео да одстрани теорију материје, коју је сматрао реликвијом метафизичке супстанце.Whitlock, "Boscovich, Spinoza and Nietzsche", 207.
Ове идеје свеобухватне физике или метафизике изграђене на вољи за моћ не појављују се нигде у његовим објављеним радовима или у било којој завршној књизи објављеној постхумно, осим у горе поменутом афоризму из Beyond Good & Evil где помиње Бошковића (одељак 12). Понавља се у његовим бележницама, али не третирају сви научници и академици ове идеје као његове.cf. Williams, "Will to Power in Nietzsche's Published Works and the Nachlass".
Воља за моћи и вечно понављање Кроз 1880-е Ниче је развио теорију "вечног понављања истог" и доста спекулације о физичкој могућности ове идеје и механика њене актуализације се појављује у његовим каснијим бележницама. Овде је воља за моћи као потенцијална физика интегрисана са претпостављеним вечним понављањем. Узета дословно као теорија о томе како ствари стоје, чини се да Ниче замишља физички универзум као сталну борбу и силу који непрестано завршава свој циклус и враћа се на почетак.For discussion, see Whitlock, "Roger Boscovich, Benedict de Spinoza and Friedrich Nietzsche"; Moles, "Nietzsche’s Eternal Recurrence as Riemannian Cosmology"; Christa Davis Acampora, "Between Mechanism and Teleology: Will to Power and Nietzsche’s Gay 'Science'", in Nietzsche & Science, 171–188 (Burlington, VT: Ashgate, 2004); Stack, "Nietzsche and Boscovich’s Natural Philosophy"; and Small "The Physics of Eternal Recurrence", in Nietzsche in Context, 135–152.
Неки академици верују да је Ниче користио концепт вечног понављања метафорички. Међутим други, као Пол Леб, тврде да је "Ниче заиста веровао у истину космичког вечног понављања".Loeb, Paul, The Death of Nietzsche's Zarathustra, Cambridge University Press, 2010,
Интерпретације У савременом изучавању Ничеа, неки стављају фокус концепта воље за моћи на психологију јер Ниче најчешће користи концепт да објасни људско понашање. Међутим, у Ничеовим необјављеним белешкама (које је касније објавила његова сестра као "Воља за моћ"), Ниче је понекад видео вољу за моћи више као (метафизичка) општој сили на којој се темељи сва реалност, а не само људско понашање - аналогно Шопенхауеровој вољи за животом. На пример, Ниче тврди "свет је воља за за моћи - и ништа осим тога!"Nietzsche, The Will To Power, §1067 Било како било, гледано у Ничеовим објављеним делима, многи академици инсистирају да је Ничеов концепт мање метафизички а више прагматичан него Шопенхауереова воља за животом: Шопенхауер је мислио да је воља за животом најреалнија, истинита ствар у целом универзуму, Ниче се може схватити само као тврдња да је воља за моћи посебно корисно начело за његове сврхе.
Неки имају биолошко тумачење Wille zur Macht, разумећи је као врсту социјалдарвинизма. На пример, концепт је коришћен од стране нацисте Алфреда Баумлера да објасни и оправда своје експанзионистичке тежње за све више моћи.