мини|300px|Интерсекцијска анализа узима у обзир скуп фактора који утичу на друштвеног појединца у комбинацији, уместо да посматра сваки фактор изоловано, као што је овде приказано помоћу Веновог дијаграма.

Интерсекционалност (позната и као раскршће или укрштање) је аналитички оквир за разумевање како друштвени и политички идентитети група и појединаца резултирају јединственим комбинацијама дискриминације и привилегије. Примери ових фактора који се укрштају и преклапају укључују род, касту, пол, расу, етничку припадност, класу, сексуалност, религију, инвалидитет, физички изглед и старост. Ови фактори могу довести и до оснаживања и до опресије.

Интерсекционалност је настала као реакција на бели феминизам и тадашњи покрет за црначко ослобођење којим су доминирали мушкарци, позивајући се на „испреплетене опресије” расизма, сексизма и хетеронормативности. Она проширује опсег првог и другог таласа феминизма, који су се углавном фокусирали на искуства белкиња, цисродних жена из средње класе, како би укључила различита искуства жена обојене коже, сиромашних жена, имигранткиња и других група, и има за циљ да се одвоји од белог феминизма признавањем различитих искустава и идентитета жена.

Термин интерсекционалност је сковала Кимберли Креншо 1989. године. Она описује како испреплетени системи моћи утичу на оне који су највише маргинализовани у друштву. Активисти и академици користе овај оквир за промовисање друштвеног и политичког егалитаризма. Интерсекционалност се супротставља аналитичким системима који сваку осу угњетавања третирају изоловано. У овом оквиру, на пример, дискриминација према црнкињама не може се објаснити као једноставна комбинација мизогиније и расизма, већ као нешто много сложеније. Иако многи читаоци схватају интерсекционалност као преклапање вишеструких друштвених идентитета (нпр. расе, рода и класе), првобитна намера била је да се обезбеди унутрашњи оквир за анализу система опресије и привилегија који се преплићу, и да се подржи спровођење теорије у праксу ради друштвене правде, уместо пуког каталогизовања индивидуалних идентитета.

Интерсекционалност је снажно утицала на модерни феминизам и родне студије. Њени поборници сугеришу да промовише нијансиранији и комплекснији приступ решавању питања моћи и опресије, уместо нуђења поједностављених одговора. Критичари, с друге стране, сматрају да је концепт преширок или превише комплексан, да тежи свођењу појединаца на специфичне демографске факторе, да се користи као идеолошко оруђе, те да га је тешко применити у истраживачком контексту. Научници из области постколонијалних и транснационалних феминистичких студија такође расправљају о глобалној примени интерсекционалности.

Кључни концепти

Испреплетена матрица опресије Патриша Хил Колинс, ауторка дела Intersectionality as Critical Social Theory (2019), назива различите пресеке друштвене неједнакости „векторима опресије и привилегија” који заједно чине матрицу доминације. Ови концепти описују како су људска искуства привилегија и маргинализације обликована не само индивидуалним разликама у изолацији (нпр. сексуална оријентација, класа, раса, старост итд.), већ и ефектом преклапања и интеракција између тих разлика. Утицај одређеног фактора, попут расе, може варирати у зависности од присуства или одсуства других фактора, попут рода или класе.

Вишеструка дискриминација мини|Интерсекционалност на Маршу лезбејки у Хамбургу, Немачка, 2020. У Европској унији (ЕУ) и Уједињеном Краљевству, „вишеструка дискриминација” се односи на дискриминацију која обухвата више од једне друштвене класификације (нпр. род, раса, класа, религија, сексуалност итд.). Ове категорије, које су се раније посматрале изоловано као самосталне одреднице, сада се све више посматрају као различити аспекти идентитета особе, сагледани као мултидимензионална целина.

Теорија становишта Теорија становишта су описале Патриша Хил Колинс и Дороти Е. Смит. Становиште је индивидуална перспектива света. Теорија становишта сугерише да је друштвено знање субјективно, јер је смештено унутар специфичне географске локације појединца и друштвених услова под којима је произведено.

Историја

Црна феминистичка научница Кимберли Креншо увела је концепт интерсекционалности у два есеја објављена 1989. и 1991. године у области правних наука. Интерсекционалност је потекла из критичких студија расе и разматра начин на који различити облици опресије (попут расизма, сексизма, класизма, хомофобије итд.) могу да се комбинују и ступају у интеракцију како би створили вишеструке системе опресије и привилегија који обликују искуства појединаца. Креншоова је користила интерсекционалност да покаже како ови укрштени системи опресије стављају мањине у неповољан положај на радном месту и у друштву.

Иако је Креншо увела термин интерсекционалност 1989. године, савремени научници наглашавају да интерсекционалност није статичан оквир већ онај који наставља да се развија како пре, тако и после ње. У прегледу развоја овог концепта из 2023. године, Т. Батиста је тврдила да је интерсекционалност временом претрпела значајне реинтерпретације како је истраживачи примењују у новим геополитичким, правним и друштвеним контекстима. Чланак напомиње да, иако је првобитна формулација Кимберли Креншо произашла из црне феминистичке правне теорије како би илустровала како расизам и сексизам делују истовремено, савремени научници све више истичу потребу да се задржи фокус на структурама моћи, уместо свођења концепта на преклапајуће идентитете. Ова континуирана академска дебата наглашава како трајност темељних увида Креншоове, тако и све шири спектар проблема на које се интерсекционалност сада примењује.

Претече интерсекционалности Историјско искључење црнкиња из феминистичког покрета у Сједињеним Америчким Државама довело је до тога да многе црне феминисткиње 19. и 20. века — укључујући Соџернер Трут, Ану Џ. Купер, Марију В. Стјуарт, Ајду Б. Велс и друге — оспоре своје искључење из ранијих феминистичких покрета. Овим покретима су углавном управљале беле жене из средње класе које су сугерисале да су жене хомогена категорија и да деле иста животна искуства.

У свом говору из 1851. године под називом „Зар ја нисам жена?”, Соџернер Трут је говорила из своје расне позиције као бивша поробљена жена како би критиковала есенцијалистичке појмове женствености. Она је истакла разлике у третману белкиња и црнкиња у друштву, рекавши да су белкиње често сматране емотивним и нежним, док су црнкиње биле стереотипизоване као грубе и изложене и родно заснованом и расном злостављању. Ова запажања су углавном одбацивале многе беле феминисткиње тог времена, које су приоритет давале покрету за право гласа у односу на решавање испреплетених опресија са којима су се суочавале црнкиње.

Рани писци и интелектуалци попут Купер, Стјуарт, Велс, Стјуарта Хола и Нире Јувал Дејвис такође су наглашавали међусобно повезану природу расних и родних опресија, претходећи интерсекционалности. У свом есеју из 1892. под називом „Канцеларија обојене жене” (The Colored Woman's Office), Купер је идентификовала црнкиње као кључне агенте друштвених промена, истичући њихово јединствено разумевање вишеструких облика опресије. У својој књизи Глас са Југа (A Voice from the South, 1892), Купер је нагласила важност разматрања „целе расе” фокусирањем на стварна искуства црнкиња. Купер је истакла да њихово угњетавање није било само расно или родно, већ комплексна комбинација та два фактора.

В. Е. Б. Дјубојс је теоретисао да би интерсекцијске парадигме расе, класе и нације могле објаснити специфичне аспекте црначке политичке економије. Патриша Хил Колинс пише: „Дјубојс је видео расу, класу и нацију не првенствено као категорије личног идентитета, већ као друштвене хијерархије које су обликовале приступ Афроамериканаца статусу, сиромаштву и моћи.” Дјубојс је ипак изоставио род из своје теорије и сматрао га више категоријом личног идентитета. Године 1947, Поли Мари је користила фразу „Џејн Кроу” да опише вишеструке изазове са којима су се суочавале црнкиње на југу под Џим Кроу законима.

Други талас феминизма Патриша Хил Колинс описује многе поборнице црначког, азијско-америчког, латиноамеричког, индигеног и чикана феминизма које су биле активне у Северној Америци између 1960-их и 1980-их као кључне за развој интерсекционалности. Током 1970-их и 1980-их, велики број незападних феминисткиња обојене коже такође је артикулисао идеје сличне интерсекционалности, попут Аве Тијам, Чандре Талпаде Моханти, Гајатри Чакраворти Спивак, Челе Сандовал и других.

Године 1974, група црних феминисткиња основала је Колектив са реке Комбахи (Combahee River Collective) у Бостону, Масачусетс, као одговор на оно што су осећале као отуђење како од белог феминизма тако и од мушки доминираног покрета за ослобођење црнаца, позивајући се на „испреплетене опресије” расизма, сексизма и хетеронормативности. Колектив је развио концепт „симултаности”: истовремених утицаја расе, класе, рода и сексуалности, који су обликовали животе чланица и њихов отпор опресији. Колектив са реке Комбахи је унапредио разумевање афроамеричких искустава које је довело у питање анализе које су проистекле из црначких и мушкоцентричних друштвених покрета, као и оне из мејнстрим феминизма који је био оријентисан ка цисродним, белим, хетеросексуалним женама средње класе.

У судском случају Деграфернид против Џенерал моторса (1976), Ема Деграфернид и још четири црне раднице у аутоиндустрији тврдиле су да су биле жртве вишеструке дискриминације при запошљавању као црнкиње услед система отпуштања компаније Џенерал моторс који се заснивао на стажу. Судови су одвојено разматрали наводе о расној и родној дискриминацији, закључивши да запошљавање афроамеричких мушкараца у фабрици оповргава расну дискриминацију, а запошљавање белкиња у канцеларијама оповргава родну дискриминацију. Суд је одбио да разматра комбиновану дискриминацију и одбацио је случај. Креншоова је рекла да су у случајевима попут овог судови тежили да игноришу јединствена искуства црнкиња третирајући их као само жене или само црнце.

Године 1978, сенегалска списатељица Ава Тијам писала је о „трострукој опресији” расизма, сексизма и класне опресије која погађа афричке жене:

До 1980-их, како је други талас феминизма почео да опада, научнице обојене коже укључујући Одри Лорд, Глорију Е. Анзалдуу и Анџелу Дејвис унеле су своја животна искуства у академску дискусију, обликујући оно што ће постати познато као „интерсекционалност” у оквиру студија расе, класе и рода у академским круговима у САД. Научница бел хукс, у свом револуционарном делу Зар ја нисам жена? Црнкиње и феминизам (1981), описала је искључивање искустава црнкиња из мејнстрим феминистичких наратива и нагласила важност бављења расом, родом и класом као испреплетеним системима опресије. За хуксову, појава интерсекционалности „изазвала је претпоставку да је 'род' примарни фактор који одређује судбину жене”. Инспирисане Одри Лорд, афро-немачке жене су такође почеле да истражују питања преклапања опресија у Немачкој.

Такође 1981. године, Чери Морага и Глорија Анзалдуа објавиле су дело Овај мост назван моја леђа (This Bridge Called My Back), антологију која у центар ставља искуства жена обојене коже, изазивајући беле феминисткиње које су се позивале на солидарност засновану на сестринству, позивајући на веће признање њихових вишеструких идентитета. Између осталог, радови у овој антологији позивају на већу пажњу према субјективитетима везаним за расу у феминизму, што је у коначници поставило темеље за трећи талас феминизма.Aenerud, Rebecca "Thinking Again: This Bridge Called My Back and the Challenge to Whiteness" in