Маратонска битка () је била битка између Атине и Платеје () са једне стране, и Ахеменидског краљевства са друге, која се десила 490. п. н. е. у месту Маратон, 42 километра северно од Атине. Битка се завршила потпуном победом грчких трупа и означила је крај Прве персијске инвазије Грчке. Узрок битке је била војна помоћ коју је упутила Атина заједно са Еретријом побуњеним Грцима у Јонији (Јонски устанак). Цар Персије Дарије I одлучио је био да покрене казнену експедицију против грчких градова (полиса) који су пружили подршку Јонском устанку. Након катастрофе персијске флоте код рта Атос (), 492. п. н. е. када је флота Дарија I, након искрцавања у Тракији и Пелопонезу, задесила тешка олуја и велики број бродова потонуо а остатак флоте се повукао, персијска кампања против Грчке је прекинута. Нова персијска кампања је покренута 490. п. н. е. из Киликије, дела јужне Мале Азије где је велика персијска флота предвођена заповедницима Датисом и Артаферном требало да казни Атину и Еретрију због њихове помоћи Јоњанима. Након заузимања Наксоса и потпуног уништења Еретрије, Атина се обратила Спарти за помоћ. Спарта је одбила помоћ, наводно из религијских разлога и тако Атина је морала сама да се бори против Персијанаца. Августа или септембра, 490. п. н. е. Атина под вођством Милтијада млађег и Калимаха (), је одлучила да пружи одлучну битку Персијанцима изван зидина Атине. Непосредно пред битку Атињанима уз помоћ је стигао одред од 1.000 бораца из Платеје (), иначе лојалних савезника Атине. Атина која је тада располагала са око 10.000 хоплита пружила је отворену битку Персијанцима. Захваљујући стратешком лукавству Милтијада, који је појачао крила и ослабио центар грчке војске, омогућено је Грцима да потпуно заокруже многобројне, али лакше наоружане Персијанце и да их потпуно поразе. Тај пораз је био одлучан јер је то био први велики пораз Ахеменидске војске која је до тада сматрана непобедивом. Након битке Персијанци су покушали да стигну у Атину преко мора, међутим после брзог марша, Грци су их стигли па су тако Персијанци су били приморани да се врате у Азију.
Данас многи сматрају исход Маратонске битке, судбоносним не само за Грчку историју већ и за историју Европе. Интересантно је што такав исход није могао да заустави персијске походе на Грчку али је значајно преокренуо однос снага у корист грчких полиса, и доказао је да Грци могу да пруже отпор даљој експанзији моћног Персијског царства. Данашња атлетска дисциплина трчања на дуге стазе, познатије као Маратон узело је заправо своје име од истоимене битке где је према легенди Атињанин Филипидес отрчао из Маратона у Атину како би јавио победу, али када је јавио победу Атињанима онда је издахнуо.
Увод Почетком 6. века п. н. е. Јонија и остале грчке обале Мале Азије су били најпросперитетнији део хеленског света. Око 560. п. н. е. краљ Лидије Крез, је покушао да испостави контролу над егејском обалом Мале Азије, тада је дошло до сукоба између грчких полиса из Јоније и Лидије. Крез је успео да заузме неке важне градове као што су били Ефес, али неки друге није успео да стави под контролу, као на пример Милет. Међутим Крез је био веома благ према Грцима јер је поштовао грчку културу и финансирао је изградњу Артемидиног храма у Ефесу. Крез је допустио да грчки градови имају свој сопствени економски и политички систем али су морали да му плаћају годишњу таксу. На тај начин грчки градови су задржали властите политичке системе и то име је омогућило да наставе са својим културним и економским процватом. Међутим када је 547. п. н. е. (после опсаде Сарда и његовог пада), Лидија поражена у рату са Персијским царством, грчки градови су изгубили своју аутономију и затражили су помоћ од најјаче грчке државе Спарте, која им није пружила помоћ због велике удаљености и ризика такве кампање. Персијанци су укинули привилегије које су Грци уживали под покровитељством Лидије и то је довело проперсијски настројену аристократију на челу грчких малоазијских градова. Тај догађај је прекинуо просперитет Грка и испоставио је чврсту персијску власт над тим делом хеленског света.
Експанзија Ахеменидског краљевства
Средином 6. века п. н. е. Персија под вођством Кира Великог из династије Ахеменида је поразила Међанско и Неовавилонско царство и доказала се као водећа сила на Блиском истоку. Кир је средином 6. века п. н. е. кренуо у поход против Лидијског краљевства, те је, после вешто изведене кампање, поразио трупе краља Лидије Креза и лично заробио лидијског краља. Онда је Кир заузео грчке градове Мале Азије и укинуо им је аутономију коју су имали, постављајући аристократску власт на њиховом челу. Његов наследник Камбиз II је освојио Египат и тако проширио Ахеменидско царство поставши највеће царство до тада у историји човечанства. Међутим, заузимање Египта је још више угрозило економске интересе јонских градова.
Јонски устанак
Грчки градови Мале Азије који су током персијског освајања Лидије пружили отпор Персијанцима и упркос захтеву Кира да дигну устанак против Лидије, одлучили се на отпор, били су приморани да се покоре персијској власти. Персија је приморала Грке да плаћају порез Персијском царству и да шаљу контингенте трупа персијској војсци. У Јонији, у међувремену су се налазили на власт тирани који су били отворено проперсијски настројени. Један од њих је био Хистијеј, тиран Милета, који је био придобио поверење Персијског краља Дарија, током неуспешног војног похода против Скита, 513. п. н. е. Ту се Хистијеј доказао као изузетно веран према Персијанцима чије је поверење уживао. У тим догађајима учествовао је и Митлијад млађи који је био тиран Херсонеса Трачког (, данас Галипоље). Када се Хистијеј вратио у Милет почео је изградњу утврђења око Милета. Персијанци су посумњали да је он припремао устанак против Персије и сменили га са његовим зетом, Аристагором. Сам Хистијеј је био задржан у Сарду где је био гост сатрапa Артефернa. У погоршању веза између Јонских Грка и Персијанац је значајно допринео и заједнички војни поход Милећана и Персијанаца, који је завршио са неуспешном опсадом острва Наксос. Аристагора је претходно убедио Персијанце да крену у поход против Наксоса како би проширили свој утицај у Егејском мору. Након неуспеха тог похода Хистија и Аристагора су заједно, 499. п. н. е. организовали масовни устанак Грка Јоније, Хелеспонта и Пропонтиде, као и Тракије и Кипра против Перисијског царства. Аристагора је за то затражио помоћ од грчких градова, али само Атина и Еретрија су се одазвале његовој молби.
Атина је послала у помоћ Јоњанима 20 трирема док Еретрија је послала 5. Након почетних успеха, што је укључило и заузимање самог града Сарда, које био спаљен, Персијанци су из тврђаве коју су одбранили, прешли у контранапад и одлучно поразили грчке устанике. До 494. п. н. е. Јонски устанак је био потпуно угушен а грчка интервенција на страни Јонских Грка пружала је краљу Дарију, довољан разлог за проширење ка западу. Херодот наводи да је Дарије био толико љут због учешћа Атине у Јонском устанку да је наредио свом слуги да му сваки дан по три пута говори о томе како не би заборавио да се освети Атињанима. Такође, Дарије је наводно узео лук и стрелу и одстрелио у ваздух, затраживши од богова да му дају шансу да се освети Атињанима.
Политичко и војно уређење Атине
Почетком 5. века п. н. е. Античка Атина је још увек живела у духу Клистенових демократских реформи. Већим делом 6. века п. н. е. Атином су владали тирани Пизистратиди. Године 514. п. н. е. убијен је тиран Хипарх, брат тирана Хипије што је довело до погоршавања односа између атинског народа и тираније. Хипија је уз помоћ Спарте протеран из Атине, 510. п. н. е. па је пребегао у Персију. Године 508. п. н. е. Клистен, политички вођа из велике породице Алкмеонида ступио је на власт, елиминишући потенцијалног тирана Исагору, који је имао подршку Спарте. Упркос његовом аристократском пореклу, он је у Атини увео демократију. Клистен је то постепено чинио, задржавајући део Солонових политичких реформи које се биле спроведене почетком 6. века п. н. е.
Главна Клистенова реформа је била укидање дотадашњих 4 фила (племе) које су сачињавале атинску државу. Он је направио 10 нових фила и поделио је Атику на 30 нових делова. Та радикална државна реформа је довела и до промене у војној власти Атине. Свака атинска фила, односно племе, је имала по једног генерала (стратега) који је биран од чланова филе на једногодишњу дужност, па је на тај начин Атина је имала 10 генерала. Њих десеторо се налазило под командом врховног команданта, или архонта полемарха. Архонт полемарх је био члан архонтског већа (Ареопаг), који се састојао од девет архонта: архонт полемарх (), врховни војни заповедник, надлежан за вођење војних операција и ратна питања), архонт василеус (), задужен за религијске дужности, култове и свештене обреде, представљајући наследника старе краљевске функције у Атини), епонимос архонт (), главни државни цивилни службеник по коме се именовала година), и шесторо чланова архонтата.
Међутим временом, дужности архонта полемарха почеле су да уступају место у корист десеторо стратега (генерала). Главне политичке институције у Клистеновој Атини су биле Еклесија и Веће пет стотина, Буле (). У већу је учествовало по 50 атинских грађана из сваке филе. Веће је имало одговорност над војском, дипломатијом и државном безбедношћу. Међутим право објаве рата налазило се у рукама народног већа (Еклесије). Атина крајем 6. и почетком 5. века п. н. е. је још увек задржала неке елементе старе аристократије и још увек није постала онај тип демократије, какав ће постати током 5. века п. н. е.
Прва персијска инвазија
Дарије I, цар Персије је 492. п. н. е. одлучио да крене у војни поход, не само против Атине већ и против Тракије у којој је, иако није учествовала у великој мери у Јонском устанку, ипак персијска власт била уздрмана. Дарије је послао свог зета Мардонија са великом војском у Грчку. Мардоније је кренуо преко Тракије где је требало да осигура персијску власт. Међутим персијска флота је у великој олуји била уништена код рта Атос, где је према античким изворима потонуло око 300 бродова и настрадало око 20.000 Персијанаца. Поред тога сам Мардоније који је ишао копненим путем, нашао се у велике невоље када је његова војска нападнута од стране трачког племена Врига (). У том сукобу, сам Мардоније је био рањен. Упркос томе, Персијанци су успели да поврате своју власт над северним делом Егејског мора и да присиле краљевину Македонију да призна персијску власт, чиме је коначна кампања одложена.
У међувремену, у Грчкој, водећа сила је била Спарта а најјача економска сила Коринт, док је Атина била у великом успону. У Атини је у то време нарочито популаран политичар био Темистокле, син Неокла (), који је потицао из аристократске фамилије. Он је чврсто веровао у будућност Атине као јаке поморске силе. Опозиција његовим идејама и предлозима у Атини, у оно време је била релативно велика, нарочито од стране сељака и земљорадника, чији би утицај био смањен уколико би Атина постала претежно поморска сила. Такође у Атини у исто време, нарочито је био популаран Милтијад млађи, тиран Херсонеса Трачког (), који је имао велико искуство у ратовима са Персијанцима (са којима је учествовао у Скитском походу), па је био велики познавалац персијских ратних вештина. Милтијад је био протеран са Херсонеса након гушења Јонског устанка.