мини|десно|250п|Метеор Метеор ( — атмосферски феномен) је светлосна појава настала јонизацијом атмосфере кроз коју пролази метеороид. Сјајни метеори се називају болиди. Метеороиди који потичу од истог објекта (комете или астероида) имају паралелне путање па метеори који од њих настају изгледају као да потичу из истог дела неба (радијант). У овом случају говори се о метеорском роју. Током године постоји више од 50 метеорских ројева. Метеороиди који не припадају ниједном роју су спорадици.
Ако метеороид преживи пролазак кроз атмосферу и падне на површину небеског тела, назива се метеорит. Метеор који падне на Земљу или друго небеско тело може направити ударни кратер. Истопљени материјал избачен из ударног кратера може да се охлади и очврсне и тако формира тело које се назива тектит.
Услед трења метеороида у атмосфери долази до ексцитације како атома у метеороиду тако и атома и молекула атмосфере. При њиховој деексцитацији јавља се светлост коју видимо као метеор. Температура у ударном таласу који претходи већој метеороидској честици износи више од 10.000 °C.
Метеори се у народу називају и „звезде падалице“.
Опис појаве Када честица (метеороид) доспе до виших слојева атмосфере (термосфера), почиње њена интеракција са атмосфером која може резултовати појавом метеора.
Типичан метеор видљив голим оком или телескопом је производ метеороида већег од 0,01 -{mm}-. Сјајност насталог метеора зависи од величине и брзине метеороида — метеор 0. магнитуде може настати од метеороида величине 2 cm који уђе у атмосферу брзином од 20 km/s као и од честице величине 0,5 cm и брзине 60 km/s (сјајност метеора зависи и од висине метеора над хоризонтом, односно од удаљености од посматрача, в. ниже). Уласком у гушће слојеве атмосфере, метеороид се брзо загрева. Честице мање од 0,5 mm се загревају целом запремином, док се код већих честица загрева само површински слој до неколико десетих делова милиметра у дубину. Када се материјал загреје на приближно 2200 К, материјал почиње да сублимира, и настали врели гасови окружују честицу. Појава губљења масе услед трења у атмосфери се назива аблација. Електрони у атомима ових гасова су у побуђеном стању, њиховом деексцитацијом ослобађа се електромагнетно зрачење (укључујући видљиву светлост). Око 90% светлости метеора потиче од деексцитације атома метеороида, температуре 3000 до 5000 К. Остатак потиче од ексцитације/деексцитације и јонизације/рекомбинације атома и молекула у атмосфери. Током аблације метеор губи кинетичку енергију, успоравајући притом. Мале честице потроше сву масу пре него што значајно успоре. Међутим, веће честице (око 20 cm и веће, за брзину од 15 km/s) успоре до брзине од 3 km/s пре него што изгубе сву масу. При овој брзини престаје аблација, а површина метеороида се постепено хлади, формирајући покорицу. С обзиром да током овог дела лета нема аблације, нема ни светлосне појаве (односно метеора), а овај део лета метеороида се назива тамни лет (). За разлику од метеора који траје неколико секунди, тамни лет може да траје неколико минута. Метеороид пада на земљу, и такво тело се назива метеорит, а препознатљиво је по покорици (која може да нестане услед дејства временских прилика).
Метеорски трагови Разликује се неколико типова трагова метеора (). Формирање трагова зависи од метеороида (састава, брзине, масе), атмосфере (дневне варијације, утицај активности Сунца) и висине на којој се траг јавља. Један метеороид може произвести више различитих трагова. Wakes — трагови који се јављају непосредно иза главе метеора. Могу бити дужине неколико километара, а на истом месту обично трају краће од 0,1 секунде. Ови трагови могу настати директно од метеороида или аблацијом финих честица које се ослобађају из њега. Обично је најјачи на висинама изнад 55 km. Ова врста трага, за разлику од главе метеора, није у топлотној равнотежи, па се јављају спектралне линије мале вероватноће прелаза. У спектру се налазе линије Na I, Fe I, Mg I, Ca I као и других атома ослобођених из метеороида. Green Trains („зелени трагови“) — представљају спектралну линију кисеоника на 557,7 nm. Типични су за брзе метеоре средњег или слабог сјаја и јављају се након престанка метеора. Максимум сјајности достижу након 0,1 секунде и по правилу не трају дуже од 3 секунде. Најсјајнији су и најдуже трају на висинама од око 105 km, чак и када сам метеор има максимум сјаја много ниже. Чињеница да јачина зеленог трага није у корелацији са сјајношћу метеора говори у прилог томе да настаје од атмосферског кисеоника. Persistent trains („трајни трагови“) — јављају се код брзих и сјајних болида (Леониди, који се крећу брзином од 71 km/s нарочито често остављају трајне трагове). Јављају се у региону максималног сјаја метеора, најчешће на висини између 75 и 100 km. При настанку могу бити врло сјајни (сјајнији од -5. магнитуде) али им сјајност брзо опада. Ипак, остају видљиви и десетине минута, пролазећи кроз неколико фаза током којих могу чак и да повећавају сјајност. Reflection trains („рефлектујући трагови“) — могу настати при експлозији сјајних болида у сумрак или током дана. За разлику од трајних трагова, рефлектујући трагови не сијају сопственим сјајем већ рефлектују или расејавају сунчеву светлост. Под повољним околностима могу да трају сатима.
Звукови метеора Сјајни метеори (болиди сјајнији од -8. магнитуде) могу бити праћени звуком. „Нормалан“ звук се појављује пар минута након метеора, што је последица споријег простирања звука кроз атмосферу од брзине светлости. Ови звукови се могу јавити када је метеор на мање од 60 km од површине и чују се као праскови или хук, а могу бити присутни и други шумови. Ови звукови се јављају јер се метеороид креће хиперсоничном брзином (брже од звука при истој густини атмосфере).
Међутим, деценијама су посматрачи пријављивали да чују звукове симултано са појавом метеора, што је одбацивано као физички немогуће све до осамдесетих година 20. века. Тада је појава ових „абнормалних“ звукова боље проучена и понуђено је објашњење њиховог настанка и пропагације. При уласку сјајних болида у дубље слојеве атмосфере, настала јонизација интерагује са линијама геомагнетног поља које, враћајући се у основно стање емитују електромагнетне таласе врло ниске фреквенције који се крећу брзином светлост, а у близини посматрача у присуству диелектрика бивају конвертовани у звучне таласе. Због тога се овакав звук зове „електрофонички звук“.
Метеороиди
Метеороиди су небеска тела величине између 100 μm и 100 m. Већа тела су астероиди, а мања међупланетарна прашина. Граница између метеороида и астероида није оштра — да ли ће тело пречника десет метара бити сматрано за метеороид или за астероид је више ствар аутора. Као опште правило код ових прелазних величина се може узети да су астероиди објекти који су довољно посматрани да су познати њихови орбитални елементи.
Метеороиди су најчешће кометног или астероидног порекла. Комете у близини перихела ослобађају и по неколико тона материјала у секунди. Метеороиди који су астероидног порекла настају приликом повремених судара астероида. Осим тога, с обзиром на то да су пронађени метеорити пореклом са Марса и Месеца, јасно је да неки метеороиди настају при удару небеских тела (метеороида, астероида, комета) у планете и сателите Сунчевог система. Метеороиди кометског порекла имају густину око 0,2 g cm−3 тако да углавном потпуно сагоре у атмосфери. Метеороиди астероидног порекла имају густину од око 2 g cm−3, што је довољно чврста конзистенција да могу да доспеју до површине Земље, под условом да су довољно велике масе да преживе аблацију. Око 1% метеороида нису пореклом из Сунчевог система.
За тела у Сунчевом систему, највећа хелиоцентрична брзина на удаљености од Сунца на којој се налази и Земља (1 астрономска јединица) износи 42 km/s, а брзина Земље износи 30 km/s. Метеороид који се креће директно Земљи у сусрет, има брзину од 72 km/s, односно 72,9 km/s, када се дода и гравитација Земље. Ово је највећа могућа геоцентрична брзина метеороида. Најмању могућу геоцентричну брзину би имао метеороид који се креће паралелно са Земљом и улази у атмосферу једино под дејством Земљине гравитације, и та брзина износи 11,2 km/s.
Са смањењем масе, број честица расте експоненцијално. Тако сваког дана на Земљу падне преко 100 тона метеоритског материјала, али највећи део чине управо микрометеорити.
Метеорски ројеви
мини|десно|250п|Метеори који припадају једном метеорском роју привидно долазе из исте тачке која се назива радијант, што је последица перспективе. мини|десно|250п|Метеороиди се заправо крећу паралелно, што се види на овом снимку Делта ауригида из свемира. Када се комета нађе у близини Сунца, лед који чини највећи део њене масе почиње да сублимира, ослобађајући притом чврсте честице које су дотле биле заробљене у језгру комете — метеороиде. Ове честице по правилу имају мале радијалне брзине у односу на брзину кретања око Сунца (која је приближно једнака брзини саме комете), тако да остају на орбитама блиским орбитама комете. Када Земља наиђе на ове честице, оне се крећу готово паралелним путањама, а посматрачу са Земље изгледа као да извиру из исте тачке. Ова тачка се назива радијант, а за метеоре који из ње долазе каже се да припадају одговарајућем метеорском роју. Метеорски ројеви по правилу добијају име по латинском називу сазвежђа у коме се радијант налази. Тако постоје Персеиди (по Персеју), Леониди (по Лаву) или Дракониди (по Змају). Неки ројеви носе традиционална имена, која не одговарају сазвежђу у коме се данас налази њихов радијант — Квадрантиди се зову по сазвежђу -{Quadrans Muralis}- које је укинуто (радијант овог роја се налази у Волару), док је радијант Лирида заправо у Херкулу, али су прецизне границе међу сазвежђима дефинисане тек почетком двадесетог века, када су Лириди већ били познати под својим (данас неправилним) именом, које је задржано. Ако се у неком сазвежђу налази више радијаната, ројеви добијају име по Бајеровој ознаци звезде која је радијанту најближа — π-Пупиди, γ-Нормиди, η-Аквариди.
У ретким ситуацијама, метеорски ројеви могу настати и од астероида — такав је случај са Геминидима чије је родитељско тело астероид (3200) Фајетон (мада постоје индикације да је Фајетон заправо дегасификовано/угашено језгро комете, или да су и Фајетон и Геминиди, као и још неколико астероидних тела, настали распадом неке комете).
Еволуција метеорског роја Типичан метеорски рој настаје ослобађањем честица при проласку матичне комете кроз перихел. Мада је познат случај да су Андромедиди настали приликом дезинтеграције комете 3-{D}-/Бјела, овакви догађаји су ретки, већ комета при сваком свом проласку кроз перихел ослободи одређени број честица (метеороида). Језгро комете се састоји од леда у коме су заробљене честице прашине. Када се комета приближи Сунцу, односно када је у близини свог перихела, лед почиње да сублимира, ослобађајући честице које постају метеороиди. Ово ослобађање се не дешава на целој површини комете, већ постоје изоловане активне области. Сублимација и ослобађање честица су интензивнији после проласка кроз перихел, због комбинованог ефекта загревања од стране Сунца и тога што језгро задржава већ примљену топлоту. Повремено долази до избацивања материјала и када је комета далеко од Сунца, претпоставља се да је узрок ослобађање енергије при преласку аморфне смесе лед/вода у кристални лед.