Гилберт и Саливан (енгл. Gilbert and Sullivan) су били позоришно партнерство из викторијанског доба између драматурга В. С. Гилберта и композитора Артура Саливана. Њих двојица су сарађивала на четрнаест комичних опера између 1871. и 1896. године, од којих су H.M.S. Pinafore, The Pirates of Penzance и Микадо (The Mikado) међу најпознатијима.Davis, Peter G. Smooth Sailing, часопис New York, 21. 1. 2002, приступљено 6. 11. 2007. Продуцент Ричард Дојли Карт је спојио Гилберта и Саливана и неговао њихову сарадњу. Он је 1881. године изградио позориште Савој (енгл. Savoy Theatre) како би представио њихова заједничка дела (која су постала позната као савојске опере) и основао је оперску трупу Дојли Карт (енгл. D'Oyly Carte Opera Company), која је изводила и промовисала дела Гилберта и Саливана више од једног века.
Гилберт, који је писао духовита, сатирична либрета за ове опере, створио је маштовите „наопаке” (енгл. topsy-turvy) светове у којима је сваки апсурд доведен до свог логичног краја: виле се друже са британским лордовима, флертовање је прекршај кажњив смрћу, гондолијери се уздижу до монархије, а гусари се појављују као племићи који су залутали.Leigh, Mike. „True anarchists”, The Guardian, 4. 11. 2007, приступљено 6. 11. 2007. Саливан, шест година млађи од Гилберта, компоновао је музику, доприносећи упечатљивим мелодијама које су могле да пренесу и хумор и патетику.
Њихове опере су уживале широк и трајан међународни успех и још увек се често изводе широм енглеског говорног подручја.Bradley (2005), Поглавље 1Hewett, Ivan. „The Magic of Gilbert and Sullivan”. The Telegraph, 2. 8. 2009, приступљено 14. 4. 2010. Гилберт и Саливан су увели иновације у садржају и форми које су директно утицале на развој музичког позоришта током 20. века.Downs, Peter. „Actors Cast Away Cares”, Hartford Courant, 18. 10. 2006. Опере су такође утицале на политички дискурс, књижевност, филм и телевизију и биле су широко пародиране и претваране у пастише од стране хумориста.
Почеци мини|десно|Једна од Гилбертових илустрација за његову Баб баладу „Gentle Alice Brown” Гилберт пре Саливана
Гилберт је рођен у Лондону 18. новембра 1836. године. Његов отац, Вилијам, био је поморски хирург који је касније писао романе и кратке приче, од којих су неке укључивале илустрације његовог сина.Crowther, Andrew. The Life of W. S. Gilbert, The Gilbert and Sullivan Archive, приступљено 21. 8. 2012. Године 1861, како би допунио своје приходе, млађи Гилберт је почео да пише сопствене илустроване приче, песме и чланке, од којих ће многи касније послужити као инспирација за његове драме и опере, посебно Гилбертова серија илустрованих песама, Bab Ballads.Stedman, стр. 26–29, 123–24, и увод у Гилбертову Foggerty's Fairy and Other Tales
У Bab Ballads и својим раним драмама, Гилберт је развио јединствен „наопаки” стил у којем је хумор произилазио из постављања смешне премисе и разраде њених логичних последица, колико год апсурдне биле. Редитељ и драматург Мајк Ли описао је „гилбертовски” стил на следећи начин:
мини|upright=1.25|Плакат за Ages Ago, током пробе за коју је Фредерик Клеј упознао Гилберта са СаливаномГилберт је развио своје иновативне теорије о уметности позоришне режије, следећи драматурга и позоришног реформатора Тома Робертсона. У време када је Гилберт почео да пише, позориште у Британији је било на лошем гласу.Bond, Jessie. The Reminiscences of Jessie Bond: Introduction, The Gilbert and Sullivan Archive, приступљено 21. 5. 2007. Гилберт је помогао да се реформише и подигне углед позоришта, посебно почевши са својих шест кратких породичних комичних опера, или „забава”, за Томаса Џермана Рида.Stedman, стр. 62–68; Bond, Jessie, The Reminiscences of Jessie Bond: Introduction, The Gilbert and Sullivan Archive, приступљено 21. 8. 2012.
На проби једне од ових забава, Ages Ago, 1870. године, композитор Фредерик Клеј је упознао Гилберта са својим пријатељем, младим композитором Артуром Саливаном.Crowther, Andrew. Ages Ago – Early Days, The Gilbert and Sullivan Archive, приступљено 21. 8. 2012. Током наредне године, пре него што су њих двојица по први пут сарађивала, Гилберт је наставио да пише хумористичне стихове, приче и драме, укључујући комичне опере Our Island Home (1870) и A Sensation Novel (1871), као и комедије у белом стиху The Princess (1870), The Palace of Truth (1870) и Pygmalion and Galatea (1871).
Саливан пре Гилберта
Саливан је рођен у Лондону 13. маја 1842. године. Његов отац је био војни диригент, и до тренутка када је Артур напунио осам година, био је вешт са свим инструментима у бенду. У школи је почео да компонује химне и песме. Године 1856. добио је прву Менделсонову стипендију и студирао је на Краљевској музичкој академији, а затим у Лајпцигу, где је такође почео да се бави дириговањем. Његово дипломско дело, завршено 1861. године, било је свита сценске музике за Шекспирову Буру (енгл. The Tempest). Ревидирана и проширена, изведена је у Кристалној палати 1862. године и одмах је постала сензација. Почео је да гради репутацију најперспективнијег младог енглеског композитора, компонујући симфонију, концерт и неколико увертира, међу њима Overture di Ballo, 1870. године.„An Illustrated Interview with Sir Arthur Sullivan, by Arthur H Lawrence, Part 1”, The Strand Magazine, св. xiv, бр. 84 (12. 1897). Видети такође Sullivan's Letter to The Times, 27. 10. 1881, издање 30336, стр. 8 колона C.
мини|лево|Кристална палата, где је првобитно изведено неколико раних Саливанових дела Његова рана велика вокална дела укључивала су The Masque at Kenilworth (1864); ораторијум Блудни син (енгл. The Prodigal Son) (1869); и драмску кантату On Shore and Sea (1871). Компоновао је балет L'Île Enchantée (1864) и сценску музику за бројне Шекспирове драме. Остала рана дела која су била хваљена била су његова Симфонија у Е-дуру, Концерт за виолончело и Overture in C (In Memoriam) (сва три су премијерно изведена 1866. године).Shepherd, Marc, , The Gilbert and Sullivan Discography, приступљено 10. 6. 2007. Ове наруџбине нису биле довољне да Саливан опстане финансијски. Радио је као црквени оргуљаш и компоновао бројне химне, популарне песме и салонске баладе.Stephen Turnbull's Biography of Arthur Sullivan, The Gilbert and Sullivan Archive, приступљено 22. 11. 2006.
Саливанов први излет у комичну оперу био је Cox and Box (1866), написан са либретистом Ф. К. Бернандом за неформално окупљање пријатеља. Уследило је јавно извођење, при чему је В. С. Гилберт (који је тада писао позоришне критике за часопис Fun) рекао да је Саливанова партитура „на многим местима превисоке класе за гротескно апсурдну радњу са којом је венчана”.Harris, стр. X–XI Ипак, показала се веома успешном, и дан-данас се редовно изводи. Саливанова и Бернандова друга опера, The Contrabandista (1867), није била толико успешна. Опере
Прве сарадње
Thespis
upright=1.25|мини|Савремена илустрација опере Thespis из новина The Illustrated London News од 6. јануара 1872. Године 1871, продуцент Џон Холингсхед спојио је Гилберта и Саливана како би продуцирали божићну забаву, Thespis, у његовом позоришту Гајети (енгл. Gaiety Theatre), великој кући на Вест Енду. Комад је био екстраваганца у којој су класични грчки богови, који су остарили, привремено замењени трупом глумаца и глумица из 19. века, од којих је један истоимени Теспис, грчки отац драме. Његова мешавина политичке сатире и пародије на велику оперу опонашала је Орфеј у подземљу и Лепу Јелену Жака Офенбаха, које су (у преводу) тада доминирале енглеском музичком сценом.Tillett, Selwyn and Spencer, Roderic. „Forty Years of Thespis Scholarship”, приступљено 20. 7. 2021.
Thespis је премијерно изведен на Дан поклона и имао је 63 извођења. Надмашио је пет од девет својих конкурената за празничну сезону 1871. године, а његово извођење је продужено преко дужине нормалног извођења у позоришту Гајети,Walters, Michael. „Thespis: a reply”, W. S. Gilbert Society Journal, св. 4, део 3, бр. 29. Лето 2011. али нико у то време није предвидео да је ово почетак велике сарадње. За разлику од каснијих дела Гилберта и Саливана, ово је било брзоплето припремљено, а његова природа је била ризичнија, попут Гилбертових ранијих бурлески, са ширим стилом комедије који је глумцима омогућавао импровизацију. Двојицу мушких ликова играле су жене, чије су лепо обликоване ноге биле изложене на начин који је Гилберт касније осудио. Музичка партитура за Thespis никада није објављена и сада је изгубљена, са изузетком једне песме која је засебно објављена, хора који је поново употребљен у The Pirates of Penzance и балетске музике из другог чина.
Током наредне три године, Гилберт и Саливан нису имали прилику да поново раде заједно, али је сваки од њих постао истакнутији у својој области. Гилберт је радио са Фредериком Клејем на Happy Arcadia (1872) и Алфредом Селијеом на Topsyturveydom (1874) и написао The Wicked World (1873), Sweethearts (1874) и неколико других либрета, фарси, екстраваганци, бајковитих комедија, драма и адаптација. Саливан је завршио свој Festival Te Deum (1872); још један ораторијум, The Light of the World (1873); свој једини циклус песама, The Window; or, The Song of the Wrens (1871); сценску музику за The Merry Wives of Windsor (1874); и још песама, салонских балада и химни, укључујући „Onward, Christian Soldiers” (1872). У исто време, позоришна публика је расла због брзог раста британског становништва; побољшања образовања и животног стандарда, посебно средње класе; побољшања јавног превоза; и постављања уличне расвете, што је путовање кући из позоришта учинило безбеднијим. Број клавира произведених у Енглеској удвостручио се између 1870. и 1890. године како је све више људи почело да свира салонску музику код куће и како се отварало све више позоришта и концертних дворана.
Trial by Jury
Године 1874, Гилберт је по наруџбини продуцента-диригента Карла Розе написао кратак либрето. Розина супруга је требало да игра главну улогу, али је њена смрт на порођају отказала пројекат. Недуго затим, Ричард Дојли Карт је управљао позориштем Ројалти (енгл. Royalty Theatre) и била му је потребна кратка опера која би се изводила као додатни комад након La Périchole Жака Офенбаха. Карт је знао за Гилбертов либрето за Розу и предложио је да Саливан напише партитуру за њега. Гилберт је прочитао дело Саливану у фебруару 1875, а композитор је био одушевљен њиме; Trial by Jury је компонован и постављен на сцену за само неколико недеља.
мини|upright=1.25|лево|Гравира Д. Х. Фристона из оригиналне продукције Trial by Jury Дело је једна од Гилбертових хумористичних пародија на закон и правну професију, заснована на његовом кратком искуству као баристера. Ради се о тужби за кршење обећања брака. Тужени тврди да би одштета требало да буде мала, јер је он „тако веома лоша прилика”, док тужитељка тврди да ватрено воли туженог и тражи „значајну одштету”. Након дуге расправе, судија решава случај тако што се и сам ожени љупком тужитељком. Са Саливановим братом, Фредом, као Ученим судијом, опера је постала велики хит, надмашивши трајање извођења La Périchole. Убрзо су уследиле провинцијске турнеје и продукције у другим позориштима.Walbrook, H. M. (1922), Gilbert and Sullivan Opera, a History and Comment (Поглавље 3), The Gilbert and Sullivan Archive, приступљено 21. 5. 2007.
Фред Саливан је био прототип за комичне баритонске улоге са брзалицама у каснијим операма. Ф. К. Бернанд је написао да је он „био један од најприродније комичних малих људи које сам икада срео. Он је, такође, био прворазредни практични музичар... Како је био најапсурднија особа, тако је био и најљубазнији...” Фредова креација послужиће као модел за остатак дела ових сарадника, и свако од њих има кључну улогу комичног малог човека, како је то Бернанд рекао. Баритон са брзалицама (или „главни комичар”, како су се ове улоге касније звале) често би преузимао главну улогу у комичним операма Гилберта и Саливана, и обично су му биле додељене брзе песме брзалице.