Шлагер (од , од , ) је термин за стил или врсту забавне музике. Настао у првој половини 20. века, имао је знатан утицај на забавну музику. Шлагери су популарне вокалне композиције са једноставном инструменталном пратњом. Шлагери су били популарне арије и песме из оперета извођене ван музичке сцене. Касније настају и оригиналне композиције. Отуда и израз шлагер (немачки -{Schlag}--удар), што значи песма чија мелодија брзо, „на препад“, осваја љубитеље забавне музике, претежно омладину. Историја забавне музике
У Југославији су шлагери били веома популарни у периоду од 1960. до 1990. године. У то време је био веома познат музички фестивал Ваш шлагер сезоне у Сарајеву.
Шлагер је позајмљеница из немачког. Дошао је и на неке друге језике (као што су дански, норвешки, шведски, холандски, чешки, мађарски, литвански, летонски, естонски, српски, турски, руски, хебрејски и румунски, на пример), где задржао је значење „(музичког) хита”. Стил је често био заступљен на такмичењу за песму Евровизије и популаран је од почетка такмичења 1956. године, иако га постепено замењују други стилови поп музике.
Централна Европа
Корени немачког шлагера су стари. Првобитно је то значило погодити или ударити. Прва употреба речи примењена на музику, у њеном првобитном значењу, била је у критици уводне вечери у новинама Виенер Фремден-Блатт 17. фебруара 1867. о Плавом Дунаву од Јохана Штрауса Млађег.. Herold, Wien 1987, . Један од предака шлагер музике у њеном садашњем значењу може бити оперета, која је била веома популарна почетком двадесетог века. Током 1920-их и 1930-их, Comedian Harmonists и Руди Шурике су поставили темеље за ову нову музику. Познати шлагер певачи 1950-их и раних 1960-их су Лале Андерсен, Фреди Квин, Иво Робић, Герхард Вендланд, Катарина Валенте, Маргот Ескенс и Кони Фробос . Шлагер је достигао врхунац популарности у Немачкој и Аустрији 1960-их (са Питером Александром и Ројем Блеком ) и почетком 1970-их. Од средине 1990-их до раних 2000-их, шлагер је такође доживео опсежно оживљавање у Немачкој од стране, на пример, Гилда Хорна, Дитера Томаса Куна, Мишел и Петра Перле. Плесни клубови би свирали низ наслова шлагера током вечери, а формирани су и бројни нови бендови специјализовани за шлагер верзије 1970-их и новији материјал.
У Хамбургу 2010-их, обожаватељи шлагера су се и даље окупљали сваке године на стотине хиљада, обучени у одећу из 1970-их за уличне параде под називом „Schlager Move“. Ознака Schlager Move се такође користи за низ мањих музичких журки у неколико већих немачких градова током целе године. (Овај препород се понекад повезује са кичем и кампом.)
Немци виде шлагер као своју кантри музику, а америчка кантри и тексашко-мексичка музика су главни елементи у култури шлагера. („Is this the way to Amarillo (Да ли је ово пут за Амарило)“ се редовно пушта у шлагер контексту, обично у оригиналу на енглеском језику.)
Стилски, шлагер наставља да утиче на немачки „парти поп“ или „парти-шлагер“ (нпр. „Лајла“, 2022): то јест, музика која се најчешће чује у скијалишним баровима и масовним дискотекама Мајорка. Савремени шлагер се често меша са забавном музиком. Ако није део ироничног оживљавања кича, укус за оба музичка стила се обично повезује са народним пабовима, сајмовима забаве и просторима за куглање. На енглеском говорном подручју, најпопуларнија група која је укључила елементе шлагера у свој стил је вероватно ABBA, бенд који је комбиновао традиционалну шведску музику, шлагер и поп-рок да би створио сопствени звук. BBC Online, 21 October 2014. Retrieved 5 August 2022.
Између 1975. и 1981. шлагер у немачком стилу постао је диско оријентисан, на много начина стапајући се са матичном диско музиком тог времена. Певачи као што је Маријан Розенберг снимили су шлагере и диско хитове. Песма „Москва“ немачког бенда Џингис Кан била је једна од најранијих модерних плесних шлагера, која је поново показала како се шлагер из 1970-их и раних 1980-их спојио са матичном диско и евродиско музиком. Џингис Кан, који је првенствено био евродиско бенд, такође је свирао шлагере под утицајем дискотека.
Види још
Душан Јакшић Жарко Данчуо Лола Новаковић Девојко мала Дарко Краљић
Референце
Литература
T.W. Adorno with G. Simpson: 'On Popular Music', Studies in Philosophy and Social Science, ix (1941), 17–48
Brøvig-Hanssen, Ragnhild & Danielsen, Anne (2016). . MIT Press. . Includes a chronology, "50 Years of Song Hits", on p. 193-215.
Haddix, Chuck. Rags to Be-bop: the Sounds of Kansas City Music, 1890-1945. [Text by] Chuck Haddix (Kansas City, Mo.: University of Missouri at Kansas City, University Libraries, Marr Sound Archives, 1991). Without ISBN
J. Kotarba, B. Merrill, J. P. Williams, & P. Vannini Understanding Society through Popular Music. NY:Routledge, 2013 (second ed.) . Oxford University Press, 2006 (10 volumes)
. M. Sorce Keller: "Continuing Opera with Other Means: Opera, Neapolitan song, and popular music among Italian immigrants overseas", Forum Italicum, Vol. XLIX(2015), No 3, 1- 20.
Категорија:Забавна музика Категорија:Музички жанрови