Ђорђе Маринковић (Сурдук, код Старе Пазове, 1883 — Нови Сад, 25. новембар 1957) био је православни свештеник и друштвено-политички радник АП Војводине.

Биографија Рођен је 1883. у Сурдуку, код Старе Пазове. У његовој породици постојала је дуга свештеничка традиција, али је његов отац Паја прекршио и уместо свештеничког позива, радио као ковач и земљорадник. Паја и његова супруга Софија Соја изродили су једанаесторо деце, од којих је у животу остало само четворо.

Ђорђе је завршио гимназију у Сремским Карловцима, а како његови родитељи нису имали средстава да га шаљу на даље школовање у Пешту или Беч, наставио је породичну традицију и уписао Карловачку богословију. После завршетка богословије, оженио се Миланом Шајковић, након чега је постао свештеник. Милана је била из угледне породице и завршила је Учитељску школу у Сомбору, а извесно време је провела на допуни образовања у Пешти.

Ђорђе и Милана су десет година службовали по Славонији и западном Срему. Најпре у Дољанима, код Дарувара, а потом у Стријежевици, код Пожеге; Сремској Рачи и Борову, код Вуковара. У овом периоду родило се њихово четворо деце — Даринка (1908), Миленко (1910), Вида (1911) и Софија (1916). Након преласка у Борово, Милана се разболела од туберкулозе и умрла 1919. године.

Године 1911, на инсистирање супруге, Ђорђе се као ванредни студент уписао на Правни факултет у Загребу. Његово школовање прекинуо је Први светски рат, након кога је дипломирао на Правном факултету у Суботици. Након дипломирања, са породицом се преселио у Сомбор, где се распопио и запослио као бележник при управи Бачко-бодрошке жупаније. Како би обезбедио бригу за четворо мале деце, оженио се са учитељицом Даницом Лесковац из Куле, али је она преминула 1935. године.

Године 1930. са породицом је прешао у Нови Сад, где је радио у Управи Дунавске бановине. Пошто је био присталица Самосталне демократске странке Светозара Прибићевића, за време Шестојануарске диктатуре 1929. премештен је у Скопље, али се тамо није дуго задржао. По други пут је премештен у Скопље, 1940. након хапшења његове ћерке Соње, која је била члан илегалне Комунистичке партије (КПЈ). Интервенцијом његових утицајних пријатеља, вратио се у Нови Сад.

Након окупације Југославије, 1941. мађарске окупационе власти су отпочеле са протеривањем из Новог Сада свих грађана који нису били рођени у њему у одређеном периоду. Ђорђе је тада, по савету ћерке Соње, прешао у Петровград, где је са ћерком Видом живео за време окупације.

Одмах по ослобођењу Петровграда, 2. октобра 1944. Маринковић је постављен за првог председника Градског Народноослободилачког одбора. Тада је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ), а од 25. јануара 1945. био је члан Главног народноослободилачког одбора Војводине и члан његове Комисије за организационо учвршћивање Народноослободилачких одбора на подручју Срема, Баната, Бачке и Барање. Од 8. фебруара 1945. био је члан Председништва Главног НОО Војводине, након чега је именован за повереника за унутрашње послове Војводине.

На Скупштини изасланика народа Војводине, одржаној 30. и 31. јула 1945. у Новом Саду изабран је за члана Главног НОО Војводине, а када је 1946. формирана Народна скупштина АП Војводине изабран је за њеног председника. Ову функцију обављао је током 1946. и 1947. године.

Умро је 25. новембра 1957. у Новом Саду, а сахрањен је на Успенском гробљу.

У току Народноослободилачког рата погинули су му син Миленко (1910—1944) и ћерка Соња (1916—1941), која је проглашена за народног хероја.

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1883. Категорија:Умрли 1957. Категорија:Пазовчани Категорија:Свештеници СПЦ у партизанима Категорија:Југословенски партизани Категорија:Друштвено-политички радници САП Војводине Категорија:Православље у Војводини Категорија:Сахрањени на Успенском гробљу