Коњица, или кавалерија (, , ), је род војске чије јединице дејствују на коњу, користећи се његовом брзином и снагом ради повећања маневарске способности и ударне снаге, али се могу борити и пешке. Разлика између коњице и тзв. пешадије на коњу ( - драгуни) је у томе што се коњица првенствено бори у седлу, док драгуни користе коње само као превозно средство, а боре се пешице. Значај и улога коњице мењали су се кроз историју, зависно од развоја оружја и опреме, стратегијских и тактичких концепција, организације и степена обучености коњаника и коња. мини|300п|Битка код Иса Иако су древне културе, након припитомљавања коња, релативно брзо препознале користи од њихове употребе у рату, коњица је у свом традиционалном облику настала тек у степама централне Азије, где је савршено одговарала потребама и могућностима локалних номадских народа. Многе земље су касније увеле коњицу, замењујући дотадашње бојне двоколице.
Коњица се у Европи развила тек у средњем веку, с развојем технологије и узгојем коња који су били погодни за ратовање. У то време, она је постала главни род војске, чија је акција често била одлучујућа у биткама и ратовима. Пешадија је повратила примат тек у новом веку, увођењем нове тактике и ватреног оружја.
Из тог разлога, коњица је почела постепено губити своје директне борбене улоге, тако да се средином 19. века користила углавном за извиђање, тзв. мали рат или гоњење пораженог непријатеља. Први светски рат коначно је указао на застарелост коњице у модерном добу, с обзиром на њене огромне логистичке захтеве, потпуно неоправдане у односу на њену борбену вредност. Иако је коњица коришћена у каснијим сукобима, све војске су је постепено укинуле, и замениле моторизоване и оклопне јединице, иако у неким деловима света коњица и даље игра корисну улогу због недостатка саобраћајне инфраструктуре.
Коњичке јединице у војскама данас играју искључиво церемонијалну улогу, док их полиција користи у сврху сузбијања уличних нереда.
Период фаланге (стари век) мини|Македонска и персијска коњица у боју на Гранику 334. п. н. е.|300x300п У старом веку, коњ се дуго употребљавао само за вучу бојних двоколица; касније је почео да се користи и за јахање, и то прво у централној Азији, његовој постојбини, где се међу номадским племенима и појављују прве коњице, у 9-10. веку п. н. е. Од цивилизованих народа, прву коњицу формирају Асирци у време Асурбанипала II (883-879. п. н. е.).
У односу на пешадију, коњица је у старом веку имала углавном помоћну улогу, изузев у Македонаца и Картагињана где је била готово равноправна са пешадијом. Њена бројност кретала се од 1/10 до 1/3 пешадије. Крајем старог века, због опадања борбене вредности пешадије и појаве азијских коњаника, улога коњице расте и у Европи, па се и број коњаника повећава.
Организација коњице била је различита. На Истоку су то најпре племенске скупине, а касније, у развијених држава, коњичке јединице деле се по декадном систему. Јахаћа опрема била је у почетку оскудна. Јахало се на голим коњима или на прекривачима од коже или сукна, пребаченим преко коњских леђа (седла се појављују тек у 4. веку п. н. е.) без узенгија, а управљало се простом уздом (често и без ње). Коњаници су стога у јуришима били нестабилни, нису могли да развију пуну брзину, па је и силина удара била слабија. Због тога је највећи део коњаника наоружан лаким, најчешће бацачким оружјем (стреле, џилити) и готово без икакве заштитне опреме. Мањи део располагао је оружјем за блиску борбу, имао кожну или металну заштитну опрему, и дејствовао ударом (код Асираца, Тебанаца, Македонаца, Картагињана и Парћана). Тако већ долази до поделе коњице на тешку и лаку.
У бици коњица је дејствовала у тактичкој вези са фалангом, на боковима или у позадини противника. Ван битке употребљавала се за извиђање, а код најразвијенијих војски и за гоњење. Асирија мини|Асирска коњица гони Арабљане. Асирска коњица, прва у историји, јавља се у доба Асурнарсипала II (883-879. п. н. е.) и постепено потискује бојне двоколице. Наоружана је луком, а опрема коња састојала се само из украшеног оглава и дугог дизгина. Крајем 8. века постаје бројно јача; добивши кратке мачеве и ножеве, оспособљава се и за удар. У 7. веку добија бољу заштитну опрему (штит, верижна кошуља, кожне чакшире, чврсте чизме и шиљати шлем), а на коњска леђа стављају се и прекривачи. Један део коњице наоружан је копљем дугим 8 стопа и сабљом, а други, поред сабље, има и кратак лук.
Персија мини|Персијска коњица у Малој Азији. мини|Персијски племић у борби са грчким пешацима. По Херодоту, персијску коњицу основао је Кијаксар у 6. веку п. н. е. Наоружана стрелама и мачевима, чинила је главну снагу персијске војске. У доба Дарија I (522-485) краљеву гарду чинило је 2.000 изабраних коњаника; наоружана копљем дугим 2 м, а делимично и мачевима (племство), и заштићена штитом и оклопом, гарда је представљала тешку коњицу, и обично се постројавала у центру борбеног поретка. Била је организована по декадном систему: борбени поредак образовале су скупине од 100 коњаника по фронту и 4 по дубини. У случају рата подизани су номади-коњаници, становници Иранске висоравни, наоружани луком и стрелом, ређе џилитом (кратко копље за бацање) и праћком, понеки мачем и ласом. Пошто је наоружање било претежно за борбу на даљини, то је и заштитна опрема ових коњаника била слаба - најчешће плетени штитови и понеки оклоп од металних плочица.
Коњаници су дејствовали расуто; постројавали су се на крилима поретка, али, недовољно дисциплиновани, нису се могли употребљавати за борбене задатке: пљачка их је одвлачила од битке, па је и експлоатација почетних успеха обично изостајала.
Око 513. п. н. е. Дарије предузима поход на Ските чији су изврсни коњаници, по Херодоту, јахали голе коње управљајући њима неком врстом улара и поводника од лике или коже. Главно оружје биле су им стреле са бронзаним или коштаним врхом, а имали су и копља, секире и ножеве. Носили су грудњаке од крљушти, ређе бронзе. Нападали су у скупинама у виду клина, под вођством најхрабријих. Кад би им се непријатељ приближио, нагло су се повлачили, окруживали га широким маневром и засипали стрелама са свих страна. То је и касније тактика свих номадских народа, названа партском (парћанском) тактиком. Грчка мини|Грчки коњаник на амфори, 550-540. п. н. е. Грчка коњица се до грчко-персијских ратова (492-449. п. н. е.) јаче развила само у Тесалији, где су услови за гајење коња били бољи, а донекле и у Беотији (Теба). После су јој почели придавати већи значај и Атињани и Спартанци. У Атини је пред Пелопонески рат (431-404) било 1.200 коњаника. У 4. веку п. н. е. коњица је попуњавана другом класом грађана који су могли набавити и издржавати коње. Тактичка јединица била је фила (φνλή) којом је командовао филарх (φνλαρχος), а целом коњицом 2 хипарха (ιππαρχος), сваки са 5 фила. У Спарти коњица је формирана у току пелопонеског рата, јачине 400 коњаника који се постројавају за борбу у квадратни бојни поредак.
У Тесалији и Теби, према врсти оружја и заштитне опреме, коњица се делила, углавном, на оклопљену и неоклопљену. Оклопљена, у ствари тешка коњица, способна за удар, била је наоружана копљем и дугим мачем, понекад и џилитом. Коњаници су имали шлемове, металне оклопе за горњи део тела, а бутине и десна рука били су им заштићени кожом. Носили су чизме са неком врстом мамуза. И коњи су били делимично оклопљени. Неоклопљена коњица обухватала је копљанике, и коњанике наоружане џилитима и луковима. Основна тактичка јединица била је ила (ιλη), јачине 64 коњаника, чији се борбени поредак састојао из 15 редова и 4 врсте по дубини, обично у облику ромбоида (Тесалци), погодног за заобилажење и напад у бок и позадину, или у облику колоне, погодне за пробој.
До пелопонеског рата грчка коњица играла је безначајну улогу, а затим се јаче осећа. Спартанци је употребљавају за напад на поколебане или разбијене хоплите или лаку пешадију. У Беоћана се тада остварује и садејство између коњице и лаке пешадије - иза сваког коњаника седи на коњу по један лаки пешак, који у борби брзо сјахује и подржава коњаника, или га, ако погине, замењује. Често коњица тесно садејствује са фалангом и својим маневром доприноси победи. Изненадна појава беоћанске коњице на десном крилу већ победничке атинске фаланге у бици код Делиона (424. п. н. е.) изазвала је панику и бекство Атињана. Значајнију улогу имала је тебанске коњица у доба Епаминоде: он је ставља у службу свог ударног (левог) крила, било да дејствује на боку као код Мантинеје, било пред фронтом као код Леуктре. Македонија Македонску коњицу реорганизовао је Филип II и од ње створио род војске равноправан пешадији. Тешку, намењену за удар, образовали су племићи - хетери (έταίροι - пријатељи)', наоружани копљем мачем, заштићени оклопом и штитом. Попуна је била територијална. Сваки округ попуњавао је једну илу (у миру 64, а у рату 200-300 коњаника).
Лака коњица, сарисофори (σαρισοφόρος - копљоноша), наоружана копљима дугим око 3 м (σαρισα, сариса), била је намењена за извиђање, гоњење, предстражу, гоњење и демонстрације, али је учествовала и у бици. Док је грчка коњица дејствовала у тесном садејству са фалангом, македонска, као самосталан род војске, решава посебне задатке, дејствујући против коњице или пешадије, а понекад и решава битку. У бици код Херонеје (338. п. н. е.) бочни удар тешке македонске и тесалијске коњице, која је била на левом крилу под командом Александра, а приближне јачине као у Атињана и Тебанаца (2.000 коњаника), разбио је Тебанце. Рим Римска коњица била је по броју и квалитету једна од најслабијих у старом веку. При крају 6. века п. н. е. Рим је, поред 84 центурије пешака, имао свега 6 центурија коњаника. Легија је имала 4.200 пешака, али само 300 коњаника. Касније се број коњичких центурија попео на 18. Коњаници су били наоружани копљем, а заштићени шлемом, кожним оклопом и штитом. У доба манипуларне фаланге (3. век п.н.е) коњица је формирана у турме (30 коњаника) од по 3 декурије. Коњица свих легија постројавала се на крилима фаланге (турме су образовале поредак обично у 5 врста) и штитила јој крила и бокова, али је употребљавана и за удар против непријатељеве коњице и у бок фаланге. Врло често су коњаници сјахивали за борбу пешке, па пошто би постигли успех, појахали би и даље се борили на коњима. Тада се у Риму ствара посебна каста витезова (), који су, као богати људи, служили у коњици. Командант римске коњице () био је у доба диктатуре први помоћник и заменик диктатора; коњицом легије командовали су префекти и трибуни.
Превласт коњице (средњи век)
Распадом Западног римског царства и нестанком већих, централизованих држава, дисциплиноване пешадијске формације нестају са бојишта и коњица постаје главни род војске са одлучујућом улогом на бојишту.
Коњска опрема се усавршила: седла се већ увелико употребљавају, а од почетка 7. века и узенгије, па коњаници добијају чврст ослонац при јахању. То им омогућава лакше ношење и сигурнију употребу оружја у блиској борби, развијање највеће брзине при јуришима, па се и силина удара повећава. Почетком овог периода коњи се већ поткивају, што им олакшава кретање по каменитом и планинском земљишту, па коњица постаје оперативно покретљивија. Постепено се усавршава оружје, а заштитна опрема се стално побољшава, али постаје све тежа.
Најбољи примери коњице у средњем веку јесу тешка феудална коњица (витезови и оклопници) у Европи, и лака коњица Арабљана, Византинаца и источних номадских народа (Турци, Монголи).
Период ватреног дејства са коња (1500—1650) мини|Битка код Лицена 1632. Лево видимо двојицу црних коњаника (рајтера), трећег у средини и четвртог обореног на земљи. Десно видимо двојицу кирасира. Коњаници без оклопа са пиштољима у рукама су драгуни.|300x300п