Oto Rank (po rođenju Rosenfeld; 22. april 1884 – 31. oktobar 1939) bio je austrijski psihoanalitičar, pisac, i učitelj. Rođen u Beču, on je bio jedan od Sigmund Frojdovih najbližih kolega tokom 20 godina, plodan pisac o psihoanalitičkim temama, urednik dva eminentna analitička časopisa svoje ere, generalni direktor Frojdove izdavačke kuće i kreativni teoretičar i terapeut. Rank je 1926. godine napustio Beč i prešao Pariz, a tokom ostatka života vodio uspešnu karijeru predavača, pisca i terapeuta u Francuskoj i Sjedinjenim Državama.
U Bečkom psihoanalitičkom društvu
Godine 1905, u svojoj 21. godini, Oto Rank je predstavio Frojdu kratki manuskript o umetniku, studiju koja je toliko impresionirala Frojda da je pozvao Ranka da postane sekretar nastajućeg Bečkog psihoanalitičkog društva. Rank je tako postao prvi plaćeni član psihoanalitičkog pokreta, i Frojdova „desna ruka” tokom skoro 20 godina. Frojd je smatrao da je Rank, s kojim je intelektualno bio prisniji od svojih sinova, najbriljantniji od njegovih bečkih učenika.
Ohrabren i podržan od strane Frojda, Rank je završio „gimnaziju” ili pripremnu srednju školu za koledž, pohađao Bečki univerzitet, a doktorirao iz oblasti književnosti 1912. Njegova teza, o Loengrinovoj sagi, objavljena je 1911, bila je prva Frojdovanska doktorska disertacija koja je objavljena kao knjiga.
Rank je bio jedan od šest Frojdovih saradnika okupljenih u tajnom „komitetu” ili „prstenu” kaji su nastojali da odbrane psihoanalitički glavni tok, kad se razvila opozicija predvođena Adlerom i Jungom. Rank je bio najplodniji autor u „prstenu” osim samog Frojda, koji je proširio psihoanalitičku teoriju na proučavanje legende, mita, umetnosti i drugih stvaralačkih dela. Blisko je sarađivao sa Frojdom, doprinoseći dva poglavlja o mitu i legendi u Tumačenju Snova. Njegovo ime se pojavljivalo ispod Frojdovog na naslovnoj stranici Frojdovog najvećeg dela od 1914. do 1930. Između 1915. i 1918, Rank je služio kao sekretar Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja koje je Fojd osnovao 1910. Svi u malom psihoanalitičkom svetu razumeli su koliko Frojd poštuje Ranga i njegovu plodnu kreativnost u širenju psihoanalitičke teorije. Frojd je objavio u unutrašnjem krugu, prepunom ljubomornih rivala, da je Rank bio „njegov naslednik”.Lieberman and Kramer, 2012, pp. 225)
Rank je 1924. objavio -{Das Trauma der Geburt}- (u prevodu Trauma rođenja 1929. godine), istražujući kako su umetnost, mit, religija, filozofija i terapija bili osvetljeni separacionom anksioznošću u „fazi pre razvoja Edipovog kompleksa”. (str. 216). Međutim u Frojdovim teorijama nije postojala takva faza. Edipov kompleks, objasnio je Frojd, bio je jezgro neuroze i temeljni izvor sve umetnosti, mita, religije, filozofije, terapije - zaista cele ljudske kulture i civilizacije. To je bilo prvi put da se bilo ko u unutrašnjem krugu usudio da sugeriše da Edipov kompleks možda nije vrhovni uzročni faktor psihoanalize. Rang je bio prvi koji je koristio izraz „preedipovski” na javnom psihoanalitičkom forumu 1925. godine. U samoanalizi svojih sopstvenih zapisa iz 1930. godine, Rank je primetio da je Melanija Klajn preterano naglasila preedipovski super ego, bez ikakvog spomena o njemu.
Uticaj
Rolo Mej, pionir egzistencijalne psihoterapije u Sjedinjenim Državama, bio je pod dubokim uticajem Rankovih postfrojdovskih predavanja i pisanja, i uvek je smatrao Ranka najvažnijim prethodnikom egzistencijalne terapije. Neposredno pre svoje smrti, Rolo Mej je napisao predgovor za zbirku Rankovih američkih predavanja koju je uredio Robert Krejmer. „Dugo sam Ota Ranka smatrao velikim nepriznatim genijem u Frojdovom krugu“, rekao je Mej. xi.
Godine 1924, Džesi Taft, rani feministički filozof, socijalni radnik i student Džordža H. Mida, upoznala je Ota Renka. Nakon što je postala njegov pacijent, bila je inspirisana da razvije „terapiju odnosa“ i na kraju „funkcionalni model socijalnog rada“ na Pensilvanijskoj školi socijalnog rada, oba eksplicitno zasnovana na Rankovim idejama. Taft (1958) je napisala prvu Rankovu biografiju i imala je duboko razumevanje njegovog razmišljanja o tome kako kreativna volja nastaje iz empatičnog odnosa između klijenta i socijalnog radnika.
Osim toga, rad Džesi Taft i Frederika Alena na Klinici za usmeravanje dece u Filadelfiji, je inspirisao Karla Rodžersa, tada psihologa u Odeljenju za proučavanje dece Ročesterskog društva za prevenciju okrutnosti nad decom, da uvede „terapiju odnosa“ kao vid praktične primene Rankovih ideja.
Godine 1936, Karl Rodžers, pod uticajem socijalnih radnika u svom osoblju obučenom na Fakultetu socijalnog rada Univerziteta u Pensilvaniji, pozvao je Ota Ranka da u Njujorku održi seriju predavanja o Rankovim post-frojdovskim modelima iskustvene i relacione terapije. Rodžers je bio transformisan ovim predavanjima i uvek je pripisivao Ranku zasluge za duboko uobličenje terapije „usredsređene na klijenta“ i celokupne profesije savetovanja.
Njujorški pisac Pol Gudman, koji je sa Fricom Perlsom bio suosnivač Geštaltove metode psihoterapijeBowman, C. & Brownell, P. (2000) Prelude to Contemporary Gestalt Therapy. Gestalt!. . available at koja Oto Rankovo „ovde i sada” čini centralnim u svom pristupu, opisao je Rankove postfrojdovske ideje o umetnosti i kreativnosti kao „izvan pohvala“ u delu Geštaltova terapija.Gestalt Therapy, Perls, Goodman and Hefferline, 1951, p. 395 Erving Polster, još jedan poznati geštaltski terapeut, takođe je bio pod jakim uticajem Rankove prakse fokusiranja na „ovde-i-sada”: „Rank je uneo ljudski odnos direktno u svoju kancelariju. Uticao je na analitičare da ozbiljno shvate stvarnu sadašnju interakciju između terapeuta i pacijenta, umesto da održavaju fiksiran, udaljen, „kao da” odnos koji je prethodnim analitičarima davao emocionalni tampon za ispitivanje intenziteta terapijskih senzacija i želja agenta“..
Rang je takođe uticao na praksu akcionih i reflektivnih terapija kao što su dramsko igranje uloga i psihodrama. „Iako nema dokaza o direktnom uticaju, Rankove ideje su pronašle novi život u radu takvih akcionih psihoterapeuta kao što su Moreno, koji je razvio psihodramsku tehniku udvajanja... i Landi [direktor programa dramske terapije na Univerzitetu u Njujorku], koji je pokušao da konceptualizuje ravnotežu kao integraciju uloge i protivuloge“..
Pregled glavnih ideja
Rank je prvi video terapiju kao iskustvo učenja i odučavanja koje se fokusira na osećanja. Terapeutski odnos omogućava pacijentu da: (1) nauči kreativnije načine razmišljanja, osećanja i postojanja ovde-i-sada; i (2) da se oduči od samodestruktivnih načina razmišljanja, osećanja i bivanja ovde-i-sada. Obrasci samodestrukcije („neuroze“) predstavljaju neuspeh kreativnosti, a ne, kako je Frojd pretpostavio, povlačenje od seksualnosti.
Rankova psihoanaliza kreativnosti je nedavno primenjena na akciono učenje,Revans, R. W. 1982. The origin and growth of action learning. Brickley, UK: Chartwell-Bratt.. SAGE Publications, pp. 241–255 proces grupnog rešavanja problema zasnovan na istraživanju, izgradnji tima, razvoju lidera i organizaciono učenje.2008 Transformativno akciono učenje, koje je sintetizovao Robert Krejmer iz Rankovih spisa o umetnosti i duhovnosti, uključuje stvarne ljude koji rade na stvarnim problemima u realnom vremenu. Jednom kada trener učenja stvori bezbedan kontejner, pitanja omogućavaju članovima grupe da „iskorače iz okvira preovlađujuće ideologije“, kako je Rank napisao u delu Umetnost i umetnik (1932/1989, str. 70), razmisle o svojim pretpostavkama i uverenja, i preoblikuju svoje izbore. Proces „iskoračenja“ iz okvira, iz forme saznanja – preovlađujuće ideologije – analogan je radu umetnika dok se bore da stvore nove načine viđenja sveta, perspektive koje im omogućavaju da vide aspekte sveta koje nijedan umetnik, uključujući i njih same, nikada ranije nije video. Srž transformativnog akcionog učenja, kako ga je razvio Krejmer, postavlja moćna pitanja kako bi se promovisalo odučavanje ili otpuštanje pretpostavki i verovanja koje se uzimaju zdravo za gotovo.
Najkreativniji umetnici, poput Rembranta, Mikelanđela i Leonarda, znaju kako da se odvoje i od sopstvenih najvećih javnih uspeha, od ranijih umetničkih inkarnacija samih sebe. Njihova „veličina se sastoji upravo u tome da se protežu izvan njih samih, izvan ideologije koju su sami negovali“.Art and Artist (Rank, 1932/1989, p. 368) Kroz sočivo rada Ota Ranka o razumevanju umetnosti i umetnika, učenje transformativnog delovanja može se posmatrati kao nikad završen proces učenja kako da se „iskorači iz okvira” bilo kog načina razmišljanja, bilo sopstvenog ili kulturnog – drugim rečima, učenja kako da se oduči.
Upoređujući proces odučavanja sa procesom „izbijanja” rođenja, Rank je bio prvi psiholog koji je sugerisao da postoji stalna sposobnost odvajanja od „unutrašnjih mentalnih objekata” – od internalizovanih institucija, verovanja i neuroza; od ograničenja kulture, društvenog konformizma i primljene mudrosti – što je sine qua non za doživotno stvaralaštvo.
Na predavanju iz 1938. na Univerzitetu u Minesoti, Rank je rekao: „Život sam po sebi je puki niz razdvajanja. Počevši od rođenja, prolazeći kroz nekoliko perioda odvikavanja i razvojem individualne ličnosti, i konačno kulminirajući smrću – što predstavlja konačno odvajanje, pojedinac doživljava prvi šok odvajanja, koji tokom svog života nastoji da prevaziđe. Sada nadživeo kao dete koje je preraslo igračku, on odbacuje stare delove sebe za koje više nema koristi.... Ego se neprestano odvaja od svojih istrošenih delova, koji su u prošlosti bili vredni, ali nemaju vrednost u sadašnjosti. Neurotik [koji ne može da se oduči i, stoga, nema kreativnosti] nije u stanju da ostvari ovaj normalan proces nevezanosti... Zbog straha i krivice koji se stvaraju u potvrđivanju sopstvene autonomije, on nije u stanju da se oslobodi, i umesto toga ostaje suspendovan na nekom primitivnom nivou svoje evolucije“..
Preformulišući „otpor“ kao kreativnu funkciju, a ne kao suprotnost interpretacijama koje nudi psihoanalitičar, Rank je definisao protivvolju u terapijskom odnosu kao pozitivnu osobinu koja brani integritet sopstva i pomaže u individuaciji, odučavanju i otkrivanju volje.
Prema Ranku (1932/1989), odučavanje ili izbijanje iz naše ljuske iznutra je „odvajanje [koje] je tako teško, ne samo zato što uključuje osobe i ideje koje poštujemo, već zato što je pobeda uvek na dnu, i u nekom obliku, pobeda nad delom nečijeg ega“.p. 375).
U organizacionom kontekstu, učenje kako da se oduči je od vitalnog značaja jer se ono što pretpostavljamo da je istinito stopilo u naš identitet. Identitet pojedinca nazivamo „mentalnim sklopom“. Identitet organizacione grupe nazivamo „kulturom“. Akcioni učenici uče kako da ispituju, testiraju i odvoje obe vrste identiteta — tj. svoje „individualno“ ja i svoje „društveno“ ja. Otvarajući se kritičkom istraživanju, oni počinju da uče kako da se emancipuju od onoga što „znaju“ – uče kako da se oduče.
Godine 1974, kulturni antropolog Ernest Beker osvojio je Pulicerovu nagradu za Poricanje smrti (1973), koja je bila zasnovana na Rankovim post-frojdovskim spisima, posebno na Terapiji volje (1929–31), Psihologiji i duši (1930) i Umetnosti i umetniku (1932/1989). Bekerova posthumno objavljena knjiga Bekstvo od zla (1975) bila je u velikoj meri posvećena istraživanju Rankove psihoanalize ukorenjene u ideji istorije kao niza ideologija besmrtnosti.
Pod uticajem spisa Ernesta Bekera, Rankova dijalektika između „straha od života i straha od smrti“ eksperimentalno je testirana u Teoriji upravljanja terorom od strane profesora psihologije na Skidmor koledžu Šeldona Solomona, profesora psihologije Univerziteta Arizone Džefa Grinberga i Univerzitetu Kolorada u psihologiji Kolorado Springsa profesora Toma Piščinskog.
Američki sveštenik i teolog Metju Foks, osnivač Duhovnosti stvaranja i Univerziteta mudrosti, smatra Ranka jednim od najvažnijih psihologa 20. veka.See, especially, Fox's book, . (Jeremy P. Tarcher),