Ми-24

Ми-24 (), совјетски је борбени јуришни хеликоптер, са секундарном наменом мањег транспорта. Производила га је фабрика хеликоптера Миљ, још од 1971. године у Москви. Он је први совјетски / руски хеликоптер те намене, а други је у свету (после америчког AH-1 Кобра), али је најмасовнији и по производњи и по оперативној примени. Првенствено га је користило Совјетско ратно ваздухопловство, а касније настале државе после распада Совјетског Савеза. Са изменом политике продаван је и осталим државама у многим верзијама модификација. Коришћен је у борбама у Авганистану, Косову, Чеченији и у другим локалним ратовима. Совјетски пилоти су овај хеликоптер назвали „летећи тенк“, а и „крокодил“, због облика носног дела трупа и маскирне боје.Ми-24 „крокодил“ , преузео 2. августа 2010. г.Развој Ми-24, преузето 30. 10. 2017. г.

Развој Током раних 1960-их година, Совјетима је било јасно, да развој доктрине ратовања све више захтева мале ударне мобилне снаге са великом ватреном моћи за брзо и изненадно дејство, које се могу лако пребацивати са локације на локацију. У бироу Мил су приступили развоју борбеног хеликоптера, који може одговорити тим захтевима и извршавати те деликатне задатке. На бази ранијег нереализованог пројекта В-22, одвијао се развој В-24. Концепт је био, борбени јуришни хеликоптер добро наоружан са средствима ваздух–земља, посебно ефикасним против оклопа и са обезбеђеним простором за смештај 8 пешадијских војника, врхунски наоружаних личним наоружањем. Хеликоптер је био карактеристичан и по томе што има мала (закржљала) авионска крила, која поред стварања узгона имају и сврху да се испод њих уграде носачи за поткачињање шест ракета или бомби. Варијанта Ми-24А, опремљена је и двоцевним топом ГШ-23Л калибра од 23 -{mm}-.

Мил је успео да убеди војно и политичко руководство да се овај хеликоптер детаљно испита и касније пусти у масовну серијску производњу и у оперативну употребу Црвене армије. Успех и ефикасност америчких хеликоптера, ове категорије, у Вијетнамском рату била је подршка за развој програма Ми-24. Инжињери су се фокусирали на пројектовање две концепције, од 7 тона са једним мотором и од 10,5 тона са два мотора, на бази снаге од 1 268 -{kW}-.

Истовремено је Биро Камов предлагао свој хеликоптер Камов Ка 25, али је усвојена двомоторна варијанта Ми-24. По захтеву војске направљено је доста измена. Уместо топа ГШ-23Л, велике каденце (брзе паљбе), уграђен је у носном делу трупа, против–тенковски топ 9К114 Штурм и против–тенковске ракете испод крила. Та варијанта је обележена као Ми-24В.

Донета је одлука 6. маја 1968. године да се настави са развојем двомоторне варијанте, на чему је радио и главни конструктор Мил, све до своје смрти 1970. године. Пројектна решења су усвојена у фебруару 1969. године. Испитивање прототипа за лет почела су 15. септембра 1969. године, а први лет реализован је четири дана касније. Други прототип је такође изграђен, а после њихових испитивања произведена је предсерија од десет примерака хеликоптера, у овом стандарду.

Развојна испитивања у лету су почела у јуну 1970. године и трајала су 18 месеци. На основу добијених резултата извршене су модификације због замора структуре, у оквиру чега је смањен и ниво вибрација, које су их побуђивале. Све ракете су пребачене на крилне носаче. На брзинама већим од 200 -{km/h}- појавила се попречно–смерна нестабилност „Дач–рол“ (), због чега су постављена крила под 12 степени негативног диједра. Репни ротор је пребачен са десне на леву страну и смер ротације је промењен према кабини. Серијска производња је почела 1970. године, а званично је уведен у оперативну употребу 1972. године.

центар|750п Хеликоптер Ми-24, током свога развоја и модификација, највише је изменио спољни изглед, у трансформацији од варијанте „А“ до „Д“.

Опис Ми-24 са топом калибра од 30-{mm}-.|десно|мини|250п Труп хеликоптера Ми-24, развијен је од трупа Ми-8. На њега су уграђен два врхунска турбинска мотора, са којих се преноси погон на главни ротор са пречником од 17,3 -{m}-, са пет кракова, а на репу је мањи ротор са три крака. Сваки мотор има свој независтан уводник ваздуха. Прве верзије су имале провидне делове кабине од равних плоча стакла, међусобно спојених под углом, а касније су са закривљеним капљастим обликом. Остале компоненте хеликоптера су усвојене са Ми-14. На средини трупа, уграђена су скраћена крила, на која су постављена 3 + 3 носача за убојна средства. Избор оружја зависи од мисије Ми-24, може бити за блиску подршку из ваздуха, против–тенковску борбу или за борбу ваздух–ваздух.

Труп има тешки оклоп, који је непробојан за гранате калибра до 12,7 -{mm}-, под свима угловима дејства, укључујући и кракове ротора од титанијума. Кабина је непробојна за гранате калибра од 37 -{mm}-, са кадом од титанијума. Чланови посаде у кабини и војници у одељку за транспорт, заштићени су против нуклеарног и биолошког дејства.

Посебна пажња је била посвећена што већој брзини хеликоптера, па се ишло и на систем увлачећих стајних органа типа трицикл, у циљу смањења укупног отпора. Са порастом брзине значајно је порасла и сила узгона. Главни ротор је био нагнут за 2,5° удесно у односу на труп, како би се осујетила асиметрија узгона на великој брзини и постигла већа стабилност платформе оружја током његовог дејства. Стајни органи су нагнути улево, тако да ротор на земљи остаје у хоризонталној равни. Реп је такође асиметричан, тако да равнотежна сила на репном ротору буде што мања на великим брзинама лета. Са овим мерама подигнуте су перформансе лета хеликоптера Ми-24. Са варијантом Ми-24Б оборено је више светских рекорда. Усклађено концепцијско решење јаког наоружања ваздух–земља и смештај осам наоружаних војника, Ми-24 издваја од свих осталих упоредивих хеликоптера. Најближи западни еквивалент је Сикорски С-67, који је применио многе исте принципе конструкције и био је изграђен за велике брзине, високе су му борбене карактеристике, али је са ограниченим могућностима превоза у трупу, што није случај са Ми-24. центар|750п Цртеж серијског хеликоптера Ми-24, у три пројекције.

Наоружање мини|Топ ЈаК-Б 12.7 -{mm}-. Топови: Покретни топ 12.7-{mm}- Јакушев-Брозов Јак-Б у више верзија. Уграђени топ у структуру Гш-30К, на верзијама Ми-24П / ВП. Уграђени топ у структуру Гш-23Л, на верзији Ми-24ВП. Митраљез ПКТ уграђен на врата трупа. Спољни носачи убојних средстава: Највећа укупна маса наоружања на спољашњим носачима је 1 500 -{kg}- Унутрашњи носачи носе до 500 -{kg}- Спољашњи носачи носе до 250 -{kg}- Носачи на крајевима крила могу да понесу против–оклопну ракету АТ-2, на верзијама Ми-24А-Д и против–оклопну ракету 9М14 Маљутка, на верзијама Ми-24В-Ф0. Бомбе: Бомбе ЗАБ, ФАБ, РБК, ОДАБ итд. МДБ-4 вишеструки носач са четири бомбе ФАБ-100 КГМУ2В распршивач мина

Прва генерација убојних средстава (стандардно за верзију Ми-24Д) ГУВ-8700 носач топа (са топом 12.7 -{mm}- Јак-Б + 2 пута 7.62 -{mm}- митраљезом ГшГ-7.62 у комбинацији или са једним АГС-17) УБ-16 и УБ-32 Носачи Ракета С-5 НРЗ 240-{mm}- С-24 Р-60 (два носача на шинама) 9M17 Фаланга мини|Могућност за наоружање хеликоптера Ми-24W.

Друга генерација убојних средстава (верзија Ми-24В и касније верзије) УПК-23-250 носач топа Гш-23Л НРЗ 350-{mm}- С-25 Б-8В20 a лаки носач НРЗ С-80 УБ-13 носач НРЗ С-13 ракете 9M39 Игла у 2-4 лансирне цеви ракете 9K114 Штурм у пару на носачима на крају крила

АТЕ унапређењее (Супер Хинд МкIII Б) 30-{mm}- покретни топ 8 противоклопних ракета Ингве Бомбе

Остало Модерни прототипови могу да носе ласерско неавођене ракете 9K121 Викхр (Украјински прототипови), 9M120 Атака-В (Мил прототипови), Р-73 и различита НРЗ. Раније варијанте су имале пушкарнице на вратима у одељку за транспорт те су путници могли да отварају ватру из личног наоружања.

Карактеристике Основне карактеристике: Посада: 2–3; пилот, официр за оружје (нишанџија) и инжењер за технику. Носивост: 8 војника, или 4 носила са рањеницима. Дужина: 17,5 -{m}- Пречник ротора: 17,3 -{m}- Размах крила: 6,5 -{m}- Висина: 6,5 -{m}- Ротирајућа површина: 235 -{m²}- Маса празног: 8 500 -{kg}- Највећа маса: 12,000 -{kg}- Погон: 2× Исотов ТВ3-117 турбински мотор, 1 600 kW Перформансе Највећа брзина: 335-{km/h}- Долет: 450 -{km}- Плафон лета: 4 500 -{m}-

Борбена историја Огаденски рат (1977—1978) Прва борбена употреба хеликоптера Ми-24 била је од стране етиопских оружаних снага против Сомалијанаца за време Огаденског рата. Хеликоптери Ми-24А били су део масовне помоћи са војном опремом од стране СССР, све док Совјети нису променили страну 1977. године. Хеликоптери су коришћени у масовним комбинованим нападима из ваздуха и са земље од стране Етиопљана против Сомалијаца почетком 1978. године.

Камбоџанско-вијетнамски рат (1978) Ми-24А је примењен у употреби ратног ваздухопловства Вијетнама за време Камбоџанско-вијетнамског рата. Јуришници су уништавали многа упоришта и базе Црвених Кмера, све до 1986. године, када су Црвени Кмери пребегли преко границе у Тајланд.

Авганистан (1979—1989) Авганистански Ми-35|десно|мини|250п Ми-24 је најинтензивније коришћен за време совјетске интервенције у Авганистану, углавном нападајући муџахедине. Када је ЦИА почела да снабдева муџахедине са ракетама Стингер, хеликоптери Ми-8 и Ми-24 су постали њихове мете. Оборено је 333 хеликоптера Ми-24, за време сукоба и борби у Авганистану. Кабина која је била веома добро оклопљена, издржавала и поготке пројектила и до 12,7 -{mm}-, али је зато реп Ми-24 био веома рањив, чак и на поготке лаког наоружања. Ракете Стингер које су муџахедини користили погађале су Ми-24 директно испод главног ротора због топлотног навођења ракете на зрачење мотора. Одговор Совјета на то били су ИЦ мамци уграђени на све хеликоптере Ми-4, Ми-8, Ми-17 и Ми-24, који су одвлачили ракете од зрачења топлоте из мотора. За време сукоба, Ми-24 је стекао поштовање како код совјетских ваздухопловаца, тако и код Муџахедина, који су се плашили када би хеликоптер избацио мамац. Муџахедини су Ми-24 назвали „Шејтан арба“ што значи „Ђаволи контролор“.

Ратови у Заливу (1980—1988, 1991 и 2003-данас) Ирачани су борбено употребљавали хеликоптер Ми-24 у рату против суседног Ирана. Добро наоружан и веома ефикасан у дејству ваздух–земља, задавао је огромне губитке Иранским копненим снагама. У овом рату примећена је једина ваздушна борба између хеликоптера када је Ирачки Ми-25 оборио Ирански борбени хеликоптер, америчке производње АХ-1Ј Кобра.

Ми-24 је такође масовно коришћен од стране Ирачана за време инвазије на Кувајт. Пар примерака је касније послато преко границе у Иран са многим Ирачким ваздухопловима у нади да не буду уништени на Ирачким аеродромима, у ваздушним нападима коалиционих снага. Као и све Ирачке ваздухоплове, Иран је задржао и хеликоптере Ми-24 и користио их у свом ратном ваздухопловству.

Пољски контингент у Ираку је користио 6 хеликоптера Ми-24Д, од децембра 2004. године. Један од њих се срушио 18. јула 2006. године. Након завршетка мисије у Ираку, Пољска ће највероватније поклонити своје хеликоптере Ирачанима.

Грађански рат у Никарагви (1980—1988) Војска Никарагве је користила хеликоптере Ми-24 за време грађанског рата.

Грађански рат у Шри Ланци (1987—1990) У периоду индијске помоћи оружаним снагама Шри Ланке (1987—1990), користили су се хеликоптери Ми-24, у борби против Тамилских тигрова. Индуси нису изгубили ниједан Ми-24 јер Тамилски Тигрови тада нису имали оружје које би било ефикасно у борби против њих. Од 14. новембра 1995. године до данас, ратно ваздухопловство Шри Ланке користи своје хеликоптере Ми-24 у рату против Тамилских Тигрова. Тренутно ратно ваздухопловство Шри Ланке користи хеликоптере Ми-24/35П и Ми-24В/35. Неки су модернизовани са нови израелским системима. Откад Тамилски Тигрови поседују ПВО ракете, најмање 29 хеликоптера Ми-24 је изгубљено.

Ми-24

Źródło i licencja