десно|мини|250x250пиксел|Данашње државе са службеним религијама

Одвојеност цркве и државе или одвојеност религије и државе је филозофски и правно-теоријски концепт за дефинисање политичке дистанце у односу између верских организација и државе. Концептуално, термин се односи на стварање секуларне државе (са или без законски експлицитне одвојености цркве и државе) и на дезестаблишмент (укидање државне религије), промену постојећег, формалног односа између цркве и државе.The Oxford Companion to the Supreme Court of the United States (1992), Kermit D. Hall, Ed. Године 1644, Роџер Вилијамс, свештеник и оснивач државе Роуд Ајланд, био је први јавни званичник који је позвао на „зид или живу ограду раздвајања” између „дивљине света” и „врта цркве”. Иако је концепт старији, тачна фраза „одвојеност цркве и државе” (енгл. ) потиче од „зида раздвајања између цркве и државе”, термина који је сковао Томас Џеферсон у свом писму Данберијском баптистичком удружењу из државе Конектикат 1802. године. Концепт су промовисали филозофи просветитељства као што је Џон Лок.

У друштву, степен политичке одвојености између цркве и цивилне државе одређен је правним структурама и преовлађујућим правним схватањима која дефинишу правилан однос између организоване религије и државе. Принцип ван дохвата руке предлаже однос у којем два политичка ентитета комуницирају као организације, при чему је свака независна од ауторитета оне друге. Стриктна примена секуларног принципа лаицизма (франц. ) користи се у Француској. Насупрот томе, друштва попут Данске и Енглеске задржавају уставно признање званичне државне цркве; слично томе, друге земље имају политику акомодационизма, где су верски симболи присутни у јавном простору.

Филозофија одвојености цркве од цивилне државе иде паралелно са филозофијама секуларизма, дезестаблишментаријанизма, верске слободе и верског плурализма. Путем ових филозофија, европске државе преузеле су неке од друштвених улога цркве у облику државе благостања, што је друштвена промена која је произвела културно секуларно становништво и јавну сферу., Princeton University WordNet reads: "separationism: advocacy of a policy of strict separation of church and state." У пракси, одвојеност цркве и државе варира од потпуне одвојености, коју налаже политички устав земље, као у Индији и Сингапуру, до државне религије, као на Малдивима.

Историја концепта и термина

мини|upright|Секуларизам је принцип према којем религија и држава треба да буду одвојене једна од друге. Тачно порекло самог термина потиче од Џеферсона и његове преписке са верским деноминацијама, међутим, преплитање религије са владом и државом датира још из антике, када су држава и религија често биле блиско повезане једна с другом.

Антика и касна антика

Преплитање религије и државе има дугу историју која датира барем од кривичног гоњења и осуде на смрт Сократа због безбожништва у древној Атини.Plato, Сократова смрт.

Важан доприносилац расправи о правилном односу између цркве и државе био је Свети Августин, који је у свом делу О држави Божијој, књига XIX, поглавље 17, испитао идеалан однос између „земаљског града” и „града Божијег”. У овом делу, Августин је претпоставио да се главне тачке преклапања могу наћи између „земаљског града” и „града Божијег”, посебно зато што људи морају да живе заједно и слажу се на земљи. Тако је Августин сматрао, супротно одвајању цркве и државе, да је задатак „привременог града” да омогући успостављање „небеског града” на земљи.

Средњовековна Европа

Вековима су монарси владали на основу идеје о божанском праву краљева. Понекад је то почело да се користи од стране монарха да подржи идеју да краљ влада и својим краљевством и црквом унутар његових граница, што је теорија позната као цезаропапизам. На другој страни била је католичка доктрина да би Папа, као Христов викар на земљи, требало да има врховни ауторитет над црквом, а индиректно и над државом, при чему је фалсификована Константинова даровница коришћена да оправда и потврди политички ауторитет папства током борбе за инвеституру.Vauchez, Andre (2001). . Routledge. Овај божански ауторитет су изричито оспоравали краљеви, попут оних у Кларендонским уставима из 1164. године, који су потврдили премоћ краљевских судова над свештеничким, при чему је свештенство било подложно кривичном гоњењу као и сваки други поданик енглеске круне; или Магна карта из 1215. која је потврдила премоћ парламента и пороте над енглеском круном; оба документа је Ватикан осудио. Штавише, током целог средњег века, папа је полагао право да смени католичке краљеве западне Европе и покушавао је да га искористи, понекад успешно, нпр. 1066. против Харолда Годвинсона, а понекад не, нпр. 1305. против Роберта Бруса од Шкотске, и касније Хенрија VIII Тјудора и Анрија III од Наваре. Валдензи су били средњовековна протопротестантска група која је заговарала одвајање цркве од државе.

На Западу се питање одвојености цркве и државе током средњег века вртело око монарха који су владали у секуларној сфери, али су се мешали у црквену владавину над духовном сфером. Ова неразрешена контрадикција око крајње контроле над црквом довела је до борбе за моћ и кризе вођства, посебно у борби за инвеституру, која је решена у Вормском конкордату 1122. године. Овим конкордатом, цар се одрекао права да свештенике бира и поставља додељујући им прстен и пастирски штап, симболе њихове духовне моћи, и гарантовао је избор од стране каноника катедрале или опатије и слободно посвећење.

Реформација На почетку протестантске реформације, Мартин Лутер је артикулисао учење о два царства. Према Џејмсу Медисону, можда једном од најважнијих америчких заговорника одвајања цркве и државе, Лутерова доктрина о два царства означила је почетак модерне концепције одвајања цркве и државе.

Они из радикалне реформације (Анабаптисти) одвели су Лутерове идеје у новим правцима, најистакнутије у списима Михаела Сатлера (1490–1527), који се сложио са Лутером да постоје два царства, али се разликовао тврдећи да ова два царства треба да буду одвојена, те стога крштени верници не би требало да гласају, служе у јавним службама или на било који други начин учествују у „царству овог света”. Иако је постојала разноликост ставова у раним данима радикалне реформације, временом је Сатлерова перспектива постала нормативна позиција за већину анабаптиста у вековима који су уследили. Анабаптисти су почели да уче да религију никада не треба присиљавати државном моћи, приступајући питању односа цркве и државе првенствено са позиције заштите цркве од државе. (1955):

Године 1534, Хенри VIII, љут због одбијања папе Климента VII да поништи његов брак са Катарином од Арагона, одлучио је да прекине везе са црквом и постави себе за поглавара Цркве Енглеске, уједињујући феудалне клерикалне и краљевске хијерархије под једном монархијом. Са повременим прекидима, под Маријом Тјудор, Оливером Кромвелом и Џејмсом II, монарси Велике Британије задржали су црквени ауторитет у Цркви Енглеске од 1534. године, носећи тренутну титулу врховног гувернера Цркве Енглеске. Нагодба из 1654. године, под Комонвелтом Енглеске Оливера Кромвела, привремено је заменила бискупе и клерикалне судове комисијама за именовање и кажњавање свештенства у енглеском Комонвелту, што је касније проширено на Шкотску. Кривични закони који су захтевали од свештеника и јавних званичника да положе заклетве и следе званичну веру, довели су до тога да они који се нису повиновали буду лишени грађанских права, кажњени, затворени или погубљени.

Један од резултата прогона у Енглеској био је тај да су неки људи побегли из Велике Британије како би могли да се моле онако како су желели. Након што су се америчке колоније побуниле против Џорџа III од Уједињеног Краљевства, клаузула о успостављању која се односи на концепт одвојености цркве и државе је развијена, али никада није била део оригиналног Устава САД.

Џон Лок и просветитељство мини|upright|Џон Лок, енглески политички филозоф, залагао се за индивидуалну савест, слободну од државне контроле. Концепт одвајања цркве и државе често се приписује делима енглеског филозофа Џона Лока (1632–1704).. Farrar, Straus and Giroux, pg. 29 ("It took John Locke to translate the demand for liberty of conscience into a systematic argument for distinguishing the realm of government from the realm of religion.") Роџер Вилијамс је био први у свом спису „Слобода душе” из 1636. године где је сковао термин „слобода савести”. Лок је то проширио. Према његовом принципу друштвеног уговора, Лок је тврдио да влада нема ауторитет у сфери индивидуалне савести, јер је то нешто што рационални људи не би могли препустити влади како би она или други тиме управљали. За Лока, ово је створило природно право на слободу савести, које, како је тврдио, стога мора остати заштићено од било каквог ауторитета владе. Ови ставови о верској толеранцији и важности индивидуалне савести, заједно са његовим друштвеним уговором, постали су посебно утицајни у америчким колонијама и при изради Устава Сједињених Држава.. Farrar, Straus and Giroux,

У свом Писму о толеранцији, у којем је Лок такође бранио верску толеранцију међу различитим хришћанским сектама, Лок је тврдио да црквени ауторитет мора бити одвојен од ауторитета државе, или „магистрата”. Лок је резоновао да, пошто је црква добровољна заједница чланова, њен ауторитет не може да се прошири на државна питања. Он пише:

У истом периоду 17. века, Пјер Бел и неки фидеисти били су претече одвајања цркве и државе, тврдећи да је вера независна од разума. Током 18. века, идеје Лока и Бела, посебно о одвајању цркве и државе, постале су чешће, промовисане од стране филозофа просветитељства. Монтескје је већ 1721. писао о верској толеранцији и одређеном степену одвојености између религије и владе. Волтер је бранио одређени ниво одвојености, али је на крају подредио цркву потребама државе док је Дени Дидро, на пример, био присталица стриктног одвајања цркве и државе, говорећи „удаљеност између престола и олтара никада не може бити превелика”.

Џеферсон и Повеља о правима мини|upright|Томас Џеферсон, трећи председник Сједињених Држава, чије се писмо Данберијском баптистичком удружењу често цитира у дебатама у вези са одвојеношћу цркве и државе.

На енглеском, тачан израз је изведен из фразе „зид раздвајања између цркве и државе”, како је написано у писму Томаса Џеферсона Данберијском баптистичком удружењу 1802. У том писму, позивајући се на Први амандман на Устав Сједињених Држава, Џеферсон пише:

Џеферсон је објашњавао баптистима да Повеља о правима спречава успостављање националне цркве, и да стога не морају да се плаше мешања владе у њихово право на изражавање верске савести. Повеља о правима, усвојена 1791. као десет амандмана на Устав Сједињених Држава, била је један од најранијих политичких израза против политичког установљења религије. Други су били Статут Вирџиније за верске слободе, који је такође написао Џеферсон а усвојила га је Вирџинија 1786. године; и француска Декларација о правима човека и грађанина из 1789.

Метафора „зид раздвајања између цркве и државе” коју је Џеферсон употребио у горе цитираном писму постала је део јуриспруденције Првог амандмана Врховног суда САД. Први ју је употребио председник Врховног суда Морисон Вејт у случају Рејнолдс против Сједињених Држава (1878). Амерички историчар Џорџ Банкрофт био је консултован од стране Вејта у случају Рејнолдс у вези са ставовима твораца америчког устава о успостављању религије. Банкрофт је саветовао Вејта да консултује Џеферсона. Вејт је затим открио горе цитирано писмо у библиотеци након што је прегледао индекс Џеферсонових сабраних дела, према историчару Дону Дрејкману.

У разним земљама

Земље имају различите степене одвојености између владе и верских институција. Од 1780-их бројне земље поставиле су експлицитне баријере између цркве и државе. Степен стварне одвојености између владе и религије или верских институција варира у великој мери. У неким земљама ове две институције остају снажно повезане. Постоје нови конфликти у посткомунистичком свету.