Религијска толеранција представља толеранцију у оквиру које људи у некој заједници допуштају другим људима да мисле или практикују различите религије и веровања. У ширем смислу, може означавати „ништа више од уздржаности и допуштања које припадници доминантне религије дају другим религијама да постоје, иако на њих гледају с неодобравањем, као на инфериорне, погрешне или штетне”., quoting D.D. Raphael et al. Историјски гледано, већина догађаја и списа који се тичу толеранције односи се на положај мањинских и дисидентских становишта у односу на доминантну државну религију. У земљи с државном религијом, толеранција значи да власт допушта другим религијама да постоје и да имају одређена права, иако су у многим државама током прошлих векова оне толерисане само у приватној сфери. Оваква пракса је постала ретка; неке државе дозвољавају јавно исповедање религије, али примењују верску дискриминацију на друге начине.
Преглед историје толеранције и различитих култура у којима је практикована, као и начини на које се овај парадоксални концепт развио у водећи принцип, осветљава његову савремену употребу у политичком, друштвеном, верском и етничком контексту, односећи се на ЛГБТ особе и друге мањине, као и на друге повезане концепте попут људских права.
Дефиниција Термин „толеранција” потиче од латинске речи tolerantia, што значи „издржљивост” или „способност подношења”. За Цицерона, tolerantia је била лична врлина – способност да се мирно поднесу тешкоће, неправда или несрећа. До шеснаестог века појам толеранције почиње да поприма политичку димензију, повезујући се са очувањем мира и друштвене слоге усред верских сукоба, што се види на примеру Аугзбуршког мира 1555. године. Временом је концепт еволуирао од пуке уздржаности – коју Џон Хортон описује као „трпљење” неодобраваних веровања – ка широј посвећености признавању и уважавању различитости.
Концепт толеранције је вишезначан и обликују га различите академске дисциплине, укључујући филозофију, социологију, политичке науке, религијске студије и право. Истраживања толеранције откривају мноштво тумачења, при чему свако зависи од конкретних друштвених, политичких и културних околности. Ренесансни хуманизам је наглашавао лично достојанство, критичко мишљење и етички живот изнад верске догме. Мислиоци попут Еразма и Жана Бодена промовисали су толеранцију вреднујући личну савест и различитост веровања.. Либерализам је, посебно кроз дело Џона Стјуарта Мила, проширио идеју толеранције с религије на политички и културни плурализам. (2nd ed.). London: John W. Parker & Son, 1860, pp. 18–21. . Џон Ролс је касније развио теорију политичког либерализма, утемељио је на једнакости, правичности и заједничком јавном разуму..
Верска толеранција има дубоке историјске корене у религијским и метафизичким традицијама које претходе просветитељском либерализму. У јеврејској мисли, Мојсије је приказан као узор толеранције, а ту је врлину додатно нагласио Мајмонид. Хришћанска мистика је такође допринела раним поимањима толеранције препознавањем више путева ка божанском.
Савремена наука је усвојила инклузиван и активан приступ дефинисању верске толеранције. Она се данас уобичајено разуме као „способност или спремност људи да прихвате, поштују и коегзистирају с различитим гледиштима, веровањима, праксама или понашањима без прибегавања агресији, дискриминацији или сукобу”.Suryani, A., & Muslim, A. B. (2024). "Religious Tolerance, Intellectual Humility, and Democratic Education." In A. Suryani & A. B. Muslim, Embracing Diversity: Preparing Future Teachers to Foster Religious Tolerance (p. 14). Springer Nature Singapore. Савремена схватања заговарају не само суживот, већ и шири оквир верске слободе, интегришући га с људским правима и подстичући активно поштовање уместо пасивног прихватања.Ziebertz, H.-G., & Hirsch Ballin, E. . BRILL, p. viii.
Историја У антици мини|Минерва као симбол просветљене мудрости штити вернике свих религија (Данијел Ходовјецки, 1791) Верска толеранција описана је као „изузетна одлика” Ахеменидског царства у Персији. Кир Велики помогао је у обнови светих места различитих градова. У Старом завету стоји да је Кир ослободио Јевреје из вавилонског ропства и допустио им повратак у домовину.
Хеленистички град Александрија, основан 331. п. н. е., садржао је велику јеврејску заједницу која је живела у миру с подједнако бројним грчким и египатским становништвом, пружајући „користан пример онога што бисмо могли назвати царском верзијом мултикултурализма”.
Пре него што је хришћанство постало државна религија, Римско царство је подстицало покорене народе да наставе да обожавају своје богове. Хришћани су прогоњени зато што су одбацивали римски пантеизам и одбијали да поштују цара као бога. Почетком 3. века, Касије Дион изнео је римску царску политику према верској толеранцији, наводећи да оне који покушавају да искриве римску религију страним обредима треба мрзети и кажњавати.. 165. Цар Галерије је 311. године издао општи едикт о толеранцији хришћанства."Valerius Maximianus Galerius" , Karl Hoeber, Catholic Encyclopedia 1909 Ed, retrieved 1 June 2007.
Хришћанство Средњи век У средњем веку забележени су примери толерисања појединих група. Латински концепт tolerantia био је „изузетно разрађен политички и правни појам у средњовековној схоластичкој теологији и канонском праву”.. Коришћен је да означи самоуздржавање цивилне власти према онима изван доминантне заједнице, попут неверника, муслимана или Јевреја, али и према друштвеним групама попут проститутки и губаваца. Толеранција „као пракса коју је санкционисала влада” у хришћанским земљама није забележена пре шеснаестог века. Векови нетолеранције Римокатоличке цркве према другим верама осликавају се у папској були Unam sanctam (1302) и доктрини Extra Ecclesiam nulla salus.
Године 1264. у Пољској је донет Калишки статут, којим се Јеврејима гарантовала слобода вероисповести. Папа Клемент VI издао је 1348. булу у којој је преклињао католике да не убијају Јевреје, оптужене за ширење Црне смрти, и узео их под своју личну заштиту у Авињону. , Пољско-литванска заједница била је релативно толерантан дом за Јевреје током средњег века, а до средине 16. века у њој је живело 80% укупне светске јеврејске популације.Poland . Jewish Virtual Library. Retrieved on 2011-06-15.
Паулус Владимири (око 1370–1435) изнео је на Концилу у Констанци 1414. тезу да пагански и хришћански народи могу да коегзистирају у миру.
Реформација и просветитељство Еразмо Ротердамски (1466–1536) је у својим делима поставио темеље за верску толеранцију, залажући се за умереност и противећи се смртној казни за јеретике. Томас Мор је у „Утопији” (1516) описао свет готово потпуне верске толеранције.
На Сабору у Вормсу (1521), Мартин Лутер је одбио да се одрекне својих веровања, позивајући се на слободу савести., Englewood Cliffs, NJ, Себастијан Кастелио (1515–1563) критиковао је погубљење Мигела Сервета, тврдећи да се с јеретицима треба борити разлозима и списима, а не ватром. Жан Боден је у делу „-{Colloquium heptaplomeres}-” приказао разговор седморице учених људи различитих вера који пристају на заједнички живот у међусобном поштовању и толеранцији.
Краљ Јован II Сигисмунд Запоља прогласио је 1568. Едикт из Торде, којим се декретира верска толеранција свих хришћанских деноминација изузев румунске православне. Пољско-литванска заједница је 1573. Варшавском конфедерацијом званично признала потпуну слободу вероисповести. Нантски едикт (1598) дао је протестантима значајна права у Француској.
У Енглеској, Џон Милтон је у „Ареопагитики” позивао на слободу савести, док је филозоф Џон Лок у „Писму о толеранцији” (1689) изложио аргументе за верску толеранцију, искључивши, међутим, католике и атеисте."Barcuch Spinoza" , revised June 2008, Stanford Encyclopedia of Philosophy, Accessed February 25, 2011 Волтер је 1763. објавио своју „Расправу о толеранцији”. Готхолд Ефрајм Лесинг је у драми „Натан Мудри” представио чувену параболу о прстену, заговарајући толеранцију међу аврамовским религијама. Први амандман на Устав САД (1791) забранио је Конгресу доношење закона о успостављању религије или ограничавању слободног вероисповедања.
Ислам мини|десно|„Гроб са рукама” у Рурмонду. Гробови Јакоба ван Горкума, протестанта, и његове жене Жозефине, католикиње, спојени су „рукама” преко зида гробља. У Курану, ајет 2:256 каже: „Нема присиле у вери”, што се тумачи као залагање за слободу избора. Муслимани су позвани да позивају у веру „мудро и лепим саветом” (Куран 16:125). Ислам показује дубоку толеранцију према „следбеницима Књиге” (хришћанима и Јеврејима), дајући им правни статус шимија, који је био подређен у односу на муслимане, али им је пружао заштиту.H. Inalcik; The Ottoman Empire: The Classical Age 1300–1600, Phoenix Press, (2001)
У Ал-Андалузу (исламска Шпанија) владала је релативна верска толеранција према хришћанима и Јеврејима. Тај период, познат као Конвивенсија (суживот), био је време културних и интелектуалних достигнућа, мада су немуслимани били грађани нижег статуса. Јеврејска заједница истовремено је уживала одређене привилегије и трпела ограничења, а овај период се често романтизује као „Златно доба” јеврејске културе. Толеранција је била крхка и условна, што је кулминирало прогоном Морискоса у 16. веку.
Јудаизам Јевреји су кроз историју били међу најпрогањанијим групама. Током шпанске инквизиције, краљевски декрети о присилном преобраћењу довели су до масовног протеривања Јевреја из Шпаније. Португалска инквизиција циљала је и на конверсос (Јевреје преобраћене у хришћанство). Јевреји су често коришћени као жртвени јарац за трагедије попут Црне смрти и били су жртве погрома, нацизма и Холокауста.
Будизам Западни интелектуалци су од 19. века на будизам гледали као на нарочито толерантну веру. Едикти краља Ашоке (269–231. п. н. е.) проглашавали су етничку и верску толеранцију, наводећи да нико не треба да сматра сопствену веру супериорнијом. in Neusner, Jacob, ed. Religious Tolerance in World Religions (West Conshohocken, PA, Templeton Foundation Prsss 2008) Ипак, јављају се савремене контроверзе око питања толеранције међу будистима у Шри Ланки и Мјанмару.
Хиндуизам Ригведа каже Ekam Sath Viprah Bahudha Vadanti, што значи „Истина је једна, али је мудраци називају различитим именима”. Индија има дугу историју толерисања верске различитости, а хришћанство и јудаизам су вековима постојали у Индији без прогона.
Даоизам Даоизам се одликује изузетном инклузивношћу. Највиши предмет даоистичког веровања је Дао, безоблични, неодређени извор, често описан као wu (無). Ова концепција Даоа као инхерентно неподељеног пружа дубоку филозофску основу за верску толеранцију. Даоизам заговара ненадметање (wu zheng 無爭) и хармоничан суживот с другима, а историјски је та инклузивност омогућила синтезу с конфучијанизмом и будизмом у модел „јединства три учења” (san jiao he yi 三教合一).
Савремене анализе и критике Савремени коментатори истичу ситуације у којима толеранција долази у сукоб са широко прихваћеним моралним стандардима или националним законом. Мајкл Волцер напомиње да Британци у Индији нису толерисали хиндуистичку праксу сати (ритуално спаљивање удовице), док САД нису толерисале мормонску полигамију. Контроверза око француских марама за главу представља сукоб између верске праксе и француског секуларног идеала.John Bowen, "Muslims and Citizens" , The Boston Review February–March 2004. Accessed January 25, 2011