Посрба (у множини: посрбе) представља специфичан облик драме и врсту слободног превода, односно адаптације страних драмских дела на српски језик. Овај књижевно-театролошки феномен, који се у ширем међународном контексту назива и локализација, подразумева прилагођавање и културолошку асимилацију изворног текста за потребе домаће позоришне сцене. Посрбе су обележиле рани развој српске драмске књижевности и позоришне праксе, достижући свој врхунац током касног осамнаестог и, нарочито, у другој половини деветнаестог века.
Историјски контекст и почеци Појава посрба у српској књижевности била је директна последица културних и друштвених прилика у којима се српски народ налазио током развоја својих првих световних институција. У време када су позоришне дружине тек почеле да се формирају, оригинална српска драмска књижевност још увек није била довољно развијена да би могла самостално да одржи континуиран репертоар. Због тога су преводиоци, који су се у овом контексту називали посрбљивачима, прибегавали локализацији страних текстова.
Прва позната посрба објављена је крајем осамнаестог века. Реч је о сеоској веселој игри у једном чину („једнодејствију”) под насловом Благодарни син. Дело немачког писца и естетичара Јохана Јакоба Енгела посрбио је Емануило Јанковић и објавио у Лајпцигу 1789. године. Након њега, велики број посрба написао је и приредио „отац српског позоришта” Јоаким Вујић, чиме је овај жанр постао темељ раног позоришног живота код Срба.
Драматуршки метод и поступак локализације Однос посрбљивача према изворном драмском тексту био је изузетно слободан. Театролог Петар Марјановић овај метод дефинише на следећи начин: „У посрбама се место радње и друштвена средина страних драмских дела преноси у наше вароши и села и српске породице, ликови добијају српска имена, песме и игре замењују се српским, а драматуршки захвати чине се да би се у драмско дело унеле слике начина живота, мишљења и изражавања карактеристичне за српски народ.”
Процес локализације започињао је ономастиком: имена попут Жана или Ханса мењана су у препознатљива домаћа имена, док су стране племићке титуле претварана у звања српског грађанског и сеоског друштва. Радња која се у оригиналу одвијала у Бечу, Пешти или Паризу преношена је у Нови Сад, Београд или српска села. Уместо мађарског чардаша или немачких полки, на сцени се играло коло, док су страни музички мотиви мењани традиционалним српским народним песмама. Поред ових интервенција, посрбљивачи су често мењали саму структуру радње, скраћујући сцене које су сматране неприкладним за патријархални морал или уносећи наглашено родољубиве поруке.
Репертоарска улога у националном театру Оснивањем Српског народног позоришта у Новом Саду 1861. године, феномен посрба добио је свој пуни институционални замах. Управа новооснованог театра морала је континуирано да нуди нове представе како би привукла публику и обезбедила финансијски опстанак установе. Статистички подаци показују да су у периоду од 1861. до 1868. године посрбе чиниле апсолутну већину изведених страних комада — од укупно деведесет пет премијера, чак четрдесет пет су биле посрбе.
Највише су се локализовала дела лаког забавног жанра, водвиљи и народни комади са певањем инспирисани немачком, мађарском и француском комедиографијом. На пример, Молијеров комад Грађанин племић је у преради сведен на један чин и извођен под насловом Помодар, док су Смешне прециозе приказане као Помодарке. Међу познате ауторе и преводиоце који су се бавили овим жанром и стварали репертоар за националне позорнице спадају Јован Ристић Бечкеречанин, Коста Трифковић, Коста Руварац, Радивој Стратимировић, Стеван Дескашев, Јован Андрејевић Јолес и многи други.
Рецепција публике и најпопуларније представе Успех посрба код тадашње позоришне публике био је огроман. Гледаоци су највише уживали у догађајима из њима блиске средине, где су ликови говорили препознатљивим народним језиком. Посрбљивање је често извођено са великом драматуршком вештином, те је већина гледалаца била искрено уверена да присуствује извођењу оригиналних српских дела.
Највећи успех на благајнама остваривали су посрбљени народни комади са певањем пореклом из мађарске драмске књижевности. Дела Еде Сиглигетија и Јозефа Сигетија представљала су окосницу репертоара; представа Војнички бегунац изведена је чак педесет пет пута у првим годинама рада новосадског театра. Сличну популарност уживали су и комади Вампир и чизмар и Стари бака и његов син хусар. Ови комади доносили су највећи приход позоришној каси, омогућавајући егзистенцију ансамбла.
Опадање популарности и историјска оцена Како је српско друштво током друге половине деветнаестог века економски и културно сазревало, тако се мењао и укус публике. Појавом све већег броја школованих критичара, растао је отпор према слободним локализацијама. Критичари су инсистирали на томе да се српска публика мора директно упознати са највишим дометима европске књижевности кроз верне преводе. Лаза Костић је још 1868. године упозоравао на опасности лоших адаптација, истичући да „просвета страних народа само онда користи и облагорођава кад је мањи и млађи народ прими путем својих завода и своје књижевности; кад је прима из прве руке, заједно са целим прилогом и талогом, онда само одрађа, онда убија”.
Под притиском оваквих ставова и захваљујући развоју оригиналне српске драме, током осамдесетих и деведесетих година деветнаестог века пракса посрбљивања почела је нагло да замире. Позоришне управе ангажовале су стручне преводиоце за класична дела, а посрбе су потиснуте са главних сцена на репертоаре мањих путујућих дружина. Ипак, савремена театрологија посматра овај феномен позитивно у контексту његове историјске улоге. Посрбе су биле неопходно средство за привлачење публике у почетном ступњу развоја позоришта, створиле су позоришну навику код народа и омогућиле опстанак првих професионалних глумачких ансамбала док домаћа драмска књижевност није преузела примат.
Види још Српско народно позориште Историја позоришта у Србији Емануило Јанковић Јоаким Вујић Адаптација (књижевност)
Напомене
Референце
Литература
Спољашње везе Енциклопедија Српског народног позоришта
Категорија:Српске драме Категорија:Књижевни термини Категорија:Историја српског позоришта Категорија:Српско народно позориште Категорија:Позориште у Србији