Ђовани Пико дела Мирандола

Ђовани Пико дела Мирандола (; Мирандола, 24. фебруар 1463 – 17. новембар 1494.) био је италијански ренесансни племић и филозоф.. copyright 1991. Познат је по догађајима из 1486. године, када је у доби од 23 године предложио да одбрани 900 теза о религији, филозофији, природној филозофији и магији против свих оних који желе да напишу Орацију о достојанству човека, која је је названа "Манифестом ренесансе", и кључним текстом ренесансног хуманизма и онога што се назива "Херметичка реформација". Био је оснивач традиције хришћанске Кабале, кључног начела ране модерне западне езотерике. 900 Теза била је прва штампана књига коју је црква забранила.

Биографија

Породица лево|мини| Дворац Мирандола 1976. године Ђовани је рођен у Мирандоли, близу Модене, као најмлађи син Ђанфранческа I Пикоа, лорда Мирандоле и грофа Конкордије и Гиулије, кћерке Фелтрина Бојарда, грофа Скандијана . Породица је дуго живела у дворцу Мирандола (војводство Модена), који је постао независан у четрнаестом веку и који је 1414. године добио од светог римског цара Сигисмунда. Мирандола је била мала аутономна жупанија (касније војводство) у Емилији, близу Фераре . Пико дела Мирандола била је уско повезана са династијама Сфорца, Гонзага и Есте, а Ђованијева браћа и сестре венчали су се потомцима наследних владара Корзике, Фераре, Болоње и Форлије .

Рођен након двадесет три године брака својих родитеља, Ђовани је имао два много старија брата, а обојица су га надживела: Гроф Галеото I наставио је династију, док је Антонио постао генерал у царској војсци. Породица Пико владала би као војводство као савезник Луја 14. у Француској све док Мирандолу, 1708. године не освоји његов ривал, Јозеф I, свети римски цар, а припојио га је Модени војвода Риналдо д'Есте, а прогнани мушки род је изумро у 1747.

Ђованијева породица по мајци посебно се одликовала у уметности и познавању италијанске ренесансе . Његов рођак и савременик био је песник Матео Мариа Бојардо, који је одрастао под утицајем свог ујака, фирентинског покровитеља уметности и учењака-песника Тита Веспазијана Строција.

Ђовани је имао парадоксалну везу са својим нећаком Ђанфреском Пико дела Мирандолом, који је био велики поштовалац његовог ујака, а ипак је објавио Examen vanitatis doctrinae gentium (1520) у супротности са "древном приповешћу о мудрости" коју преноси Ђовани, а коју је описао историчар Чарлс Б. Шмит као покушај "да уништи оно што му је стриц градио".

Образовање десно|мини| Детињство Пико дела Мирандоле, Хиполит Делакроа, 1842, Музеј уметности, Нант Као дете са изузетним памћењем, Ђованни је у врло раном узрасту учио латински, а можда и грчки језик. Окренут ка цркви под утицајем своје мајке, именован је за папског протонотара (вероватно почасног) на десет година, а 1477. отишао је у Болоњу да студира канонска права.

Наглом смрћу мајке три године касније, Пико се одрекао канонског права и почео да студира филозофију на Универзитету у Ферари.

Током кратког путовања у Фиренци, састао се са Ангелом Полизианом, дворског песника Ђироламом Бенивиенијем, а вероватно и с младим Доминиканским фратром Гироламом Савонаролом. Целог живота остао је врло близак пријатељ са сва три. Такође је могао бити и љубавник Полизиана. Од 1480. до 1482. наставио је студије на Универзитету у Падови, главном центру аристотелијанизма у Италији. Већ знајући латински и грчки језик, студирао је хебрејски и арапски језик у Падови код Елиа дел Медигоа, јеврејског авероиста, и читао је и арамејске рукописе. Дел Медиго је такође за Пика превео јудаиситчке рукописе са хебрејског на латински језик, као што би то чинио дужи низ година. Пико је такође написао сонете на латинском и италијанском језику који је због утицаја Савонароле уништио на крају свог живота.

Следеће четири године провео је код куће, или у посети хуманистичким центрима било где у Италији. Године 1485. отпутовао је на Универзитет у Паризу, најважнији центар у Европи за сколастичку филозофију и теологију, и средиште секуларног авероизма. Вероватно је у Паризу Ђованни започео својих 900 теза и замислио да их брани у јавној расправи.

900 теза

лево|мини| Лорензо Медичи, Гиоргио, Ђорђо Вазари, насликано 1533-1534 За то време догодила су се два догађаја који су му променили живот. Први је био када се вратио да се неко време настани у Фиренци у новембру 1484. и упознао Лоренца де Медичија и Марсилија Фичина. Био је то астролошки повољан дан када је Фичино изабрао да објави своје преводе дела Платона са грчког на латински, под Лоренцовим ентузијастичним покровитељством. Чини се да је Пико очарао оба мушкарца, и упркос Фичиновим филозофским разликама, био је уверен у њихов Сатурнов афинитет и божанску провидност његовог доласка. Лоренцо је подржавао и штитио Ђованија до своје смрти 1492. године.

Убрзо након овог боравка у Фиренци, Пико је отпутовао на пут у Рим, где је намеравао да објави својих 900 теза и припреми се за конгрес учених људи из целе Европе како би расправљао са њима. Зауставивши се у Арецеу, упетљао се у љубавну везу са супругом једног од рођака Лоренца де Медичија, што га је замало коштало живота. Ђовани је покушао побећи са женом, али супруг га је ухватио, ранио и бацио у затвор. Пуштен је тек након интервенције самог Медичија. Овај инцидент је показатељ Ђованијевог често смелог темперамента.

Пицо је провео неколико месеци у Перуђи и оближњој Фрати, опорављајући се од повреда. Тамо је, како је написао Фичину, "божанско провиђење … довело је до тога да су неке књиге пале у моје руке. То су калдејске књиге … Есдраса, Зороастера и Мелчиора, орлаци мудраца, који садрже кратко и суво тумачење калдејске филозофије, али пуну мистерије. " И у Перуђи је Пицо био упознат са мистичном хебрејском кабалом која га је очарала, као и покојни класични хермејски писци, попут Хермеса Трисмегистуса . Сматрало се да су Кабала и Херметика у Пиково време биле древне колико и Стари завет. Најоригиналнија од његових 900 теза односила се на Кабалу . Као резултат тога, постао је оснивач традиције познате под називом Кристијана Кабала, која је постала централни део раног модерног западног езотеризма. Пикоов приступ различитим филозофијама био је екстремни синкретизам, постављајући их паралелно, тврди се, уместо да покушава да опише историју развоја.

Пико је своје идеје углавном базирао на Платону, као и његов учитељ Марсилио Фичино, али задржао је дубоко поштовање према Аристотелу. Иако је био продукт студиа хуманитатис, Пико је био уставно еклектичан и у неким је аспектима представљао реакцију против преувеличавања чистог хуманизма, бранећи оно што је сматрано најбољим од средњовековних и исламских приповедача, као што су Ибн Рушд и Ибн Сина, а о Аристотелу у чувеном дугом писму Ермолау Барбароу 1485. године. Пико је увек био циљ да помири школе Платона и Аристотела, јер је веровао да користе различите речи да би исказали исте концепте. Можда су га из тог разлога пријатељи звали "Принцепс Конкордије" или "Принц Хармоније" . (Stanford, California, .) . Слично томе, Пико је веровао да и образована особа треба да проучава хебрејске и талмудске изворе и херметике, јер је мислио да они представљају исти концепт Бога који се види у Старом завету, али различитим речима.

Завршио је своју "Орацију о достојанству човека" тако да буде наставак 900 теза и отпутовао је у Рим како би наставио свој план одбране. Објавио их је заједно у децембру 1486. као „Conclusiones philosophicae, cabalasticae et theologicae“, и понудио је да плати трошкове свим учитељима који су дошли у Рим да би јавно расправљали о њима. Желео је да дебата почне 6. јануара, што је, како је приметио историчар Стивен Фармер, празник Богојављења и "симболичан датум предаје поганских рода Христу у лицима Вашим". Након што је на врхунцу расправе изашао победоносно, Пико је планирао не само симболично пристајање паганских мудраца, већ и обраћење Јевреја кад су схватили да је Исус истинска тајна њихових традиција. Према Фармеру, Пико је можда буквално очекивао да ће се "његова Ватиканска расправа завршити тако што се четворица коњаника апокалипсе пробијају кроз римско небо". мини|Папа Иноћентије VIII, 15. век У фебруару 1487. папа Иноћентије VIII зауставио је предложену расправу и основао комисију за преиспитивање правичности 900 теза . Иако је Пико одговорио на ове оптужбе, осуђено је тринаест теза. Пико је писмено пристао да их повуче, али није се предомислио у њиховој ваљаности. На крају је свих 900 теза осуђено. Наставио је да пише апологију бранећи их, а Apologia J. Pici Mirandolani, Concordiae comitis, објављену 1489. године, посветио је своме заштитнику Лоренцу . Када се папа упознао са ширењем овог рукописа, основао је инквизацијскии суд, присиљавајући Пика да се одрекне Апологије, поред својих осуђених теза, које је пристао да учини. Папа је осудио 900 теза као: Ово је први пут да је штампана књига забрањена од стране цркве, а скоро сви примерци су спаљени. Пико је побегао у Француску 1488. године, где га је на захтев папинских нунција, ухапсио Филип II, војвода од Савојa, и затворио у Вeнсен . Заговором неколико италијанских кнезова - подстицајем Лоренца де Медичија - краљ Карло VIII га је пустио на слободу, а папа је наговорен да дозволи Пику да се пресели у Фиренцу и да живи под Лоренцовом заштитом. Али он није био очишћен од папинских цензуса и ограничења све до 1493. године, након приступања Александра VI (Родрига Боргиа) папском престолу.

Овакво искуство је дубоко уздрмало Ђованија Пика дела Мирандолу. Помирио се са Савонаролом, који му је остао врло близак пријатељ. Управо на Ђованијев наговор, Лоренцо је позвао Савонарола у Фиренцу. Али Ђовани се никада није одрекао својих синоцистичких уверења. Населио се у вили у близини Фјезола што му је омогућио Лоренцо, где је написао и објавио Heptaplus id est de Dei creatoris opere (1489) и Један од бића (1491). Овде је написао и своје друго најславније дело, „ Disputationes adversus astrologiam divinicatrium“ (Трактат против предиктивне астрологије), које је објављено тек након његове смрти. У њему је Ђовани кисело осудио детерминистичке праксе астролога свог времена.

Након смрти Лоренца де Медичија, 1492. године, Ђовани се преселио у Ферару, иако је наставио да посећује Фиренцу. У Фиренци је политичка нестабилност довела до све већег утицаја Савонароле, чија је реакционарна опозиција ренесансној експанзији и стилу већ довела до сукоба са породицом Медичи (они су на крају били протерани из Фиренце) и довешће до велепродајног уништавања књига и слика. Ипак, Пико је постао следбеник Савонарола. Одлучан да постане монах, одбацио је своје некадашње занимање за египатске и калдејске текстове, уништио сопствену поезију и поклонио богатство.

Смрт лево|мини| Анђео који се појављује у Захарији (детаљ), аутор Доменико Гирландајо, 1486–90, приказујући (слева надесно) Марсилио Фичино, Кристофоро Ландино, Ангело Полициано и Деметриос Чалкондилес Године 1494, у 31.години, Пико умире под мистериозним околностима заједно са својим пријатељем Анђелом Амброгинијем.Ben-Zaken, Avner, "Defying Authority, Rejecting Predestination and Conquering Nature", in Reading Hayy Ibn-Yaqzan: A Cross-Cultural History of Autodidacticism (Johns Hopkins University Press, 2011), 65–101. Прошириле су се гласине да га је отровао његов лични секретар јер је Пико постао врло близак са Савонаролом. Сахрањен је заједно са Ђироламом Бенивинијем у Сан Марку а посмртну свечаност приредио је Савонарола. Фичино је записао:

Тела Амброгинија и Пика ексхумирана су 2007. године из цркве Сан Марка у Фиренци како би се утврдили узроци њихове смрти.Medici writers exhumed in Italy. BBC News, 28 February 2007. Accessed June 2013. Форензички тестови показали су да су и Амброгини и Пико вероватно умрли од тровања арсеном, вероватно по налогу Лоренцовог наследника, Пјера де Медичија.Malcolm Moore (7 February 2008). "Medici philosopher's mysterious death is solved" The Daily Telegraph. London. Accessed June 2013.

Писање У Беседи о достојанству човека (1486.), Пико је оправдао важност људске потраге за знањем у неоплатонском оквиру.