Курасао (порт. -{Curaçao}-, папијаменто -{Kòrsou}-) је острво у јужном делу Карипског мора близу северне обале Венецуеле. Курасао је једна од четири конститутивне државе Краљевине Холандије, поред Арубе, Холандије и Острва Свети Мартин. Главни град острва Курасао је Вилемстад. мини|200п|Мапа острва Курасао
Према попису становништва из 2023. године, на Курасау је забележено скоро 156.000 становника. Земља заузима површину од 444 km2; њен главни град је Вилемстад. Заједно са Арубом и Бонером, Курасао чини део острва АБЦ. Збирно се Курасао, Аруба и остала холандска острва у Карипском мору често називају Холандски Кариби. Курасао је највеће од острва АБЦ како по површини, тако и по броју становника.
Острво је познато по свом аутохтоном ликеру на бази горке поморанџе, Курасао, који се ароматизује осушеном кором ларахе (), цитрусног воћа које узгаја на овом острву.
Курасао су првобитно насељавали Араваци и индијански народ Какетјо. Први Европљани који су истражили острво били су Шпанци, који су до њега стигли 1499. године. Острво је постало шпанска колонија након експедиције коју је предводио Алонсо де Охеда 1499. године. Иако је због лошег пољопривредног приноса и недостатка племенитих метала означено као „Бескорисно острво”, касније је постало стратешко подручје за узгој стоке. Када је Холандија колонизовала острво 1634. године, фокус је померен на трговину и поморство, да би касније Курасао постао центар атлантске трговине робљем.
Снаге Британске империје окупирале су Курасао два пута током Француских револуционарних и Наполеонових ратова, али је он потом враћен под холандску власт. Укидање ропства 1863. године довело је до економских промена и миграција становништва. Холандски је и даље званични језик, иако су папијаменто, енглески и шпански широко распрострањени, што одражава разнолике културне утицаје на острву. Курасао је био део колоније Курасао и зависне територије од 1815. до 1954. године, као и део Холандских Антила од 1954. до 2010. године, под називом Острвска територија Курасао.
Откриће нафте у басену Маракаибо 1914. године трансформисало је Курасао у важну локацију за рафинерије нафте, што је у потпуности изменило његов економски пејзаж. Уследили су напори ка томе да Курасао постане конститутивна држава унутар Краљевине Холандије, а острво је пуну аутономију стекло 2010. године.
Географија Курасао лежи на континенталном прагу Јужне Америке и одликује се брдовитим рељефом са највишом тачком под називом Кристофелберг, која досеже висину од 372 метара изнад нивоа мора. Курасао поседује разноврстан обалски пејзаж који обухвата плаже у заливима, усеке, лагуне, сезонска језера, узбуркано море на северној обали, као и изворе слатке воде. Поред тога, на Курасау је присутан упвелинг, океанографски феномен који укључује кретање густе, хладније и хранљивим материјама богате воде из океанских дубина према површини под утицајем ветра. Овај процес представља извор природних минерала, специфичних термалних услова и морске воде која се користи у хидротерапији и мезотерапији, чинећи ово острво једним од бројних балнеоклиматских подручја у овом региону. Такође, у близини југоисточне обале главног острва налази се мало и ненасељено острво Мали Курасао (), које је препознатљиво по дугој и пространој пешчаној плажи.
Флора Флора Курасаоа се знатно разликује од типичне вегетације тропских острва. Најуочљивија је сушна екорегија ксеричног шибљага Гвахира—Баранкиља, којом доминирају различити облици кактуса, трновитог грмља, зимзелених биљака и дрвећа ватапана (Libidibia coriaria; на Аруби познато као диви-диви), које је карактеристично за острва АБЦ и представља национални симбол Арубе. Brassavola nodosa је врста из рода Brassavola отпорна на сушу и једна је од ретких орхидеја присутних на острвима АБЦ.
мини|Melocactus macracanthos на Курасау
Фауна Курасао има полупустињску климу, због чега на њему не живе бројне тропске врсте сисара, птица и гуштера који се најчешће повезују са кишним шумама. Ипак, на десетине врста колибрија, шећерптица, трупијала, као и крупније чигре, чапље, беле чапље, па чак и фламингоси свијају своја гнезда у близини бара или у обалским подручјима. Венецуелански трупијал (Icterus icterus), црна птица са јарко наранџастим стомаком и белим шарама на крилима, уобичајен је призор на Курасау. Ругалица, коју на папијаменту зову чучуби, подсећа на северноамеричку ругалицу, а одликује се дугим бело-сивим репом и сивим леђима. Близу обале, смеђи пеликани са великим кљуновима хране се рибом. Међу осталим морским птицама издваја се неколико врста галебова и велики вранци.
Изузев пољских мишева, малих зечева и пећинских слепих мишева, најзначајнија животиња на Курасау је Белорепи јелен. Овај јелен је у сродству са америчким белорепим (вирџинијским) јеленом, који је распрострањен у областима од Северне Америке, преко Средње Америке и Кариба, па све до Боливије на југу. То може бити крупан јелен, при чему поједини примерци достижу дужину до 1,8 метара, висину до 0,9 метара и тежину до чак 136 килограма. Има дуг реп са белом доњом страном и једина је врста јелена на острву. Налази се под статусом заштићене врсте још од 1926. године, а процењује се да их на Курасау данас живи око 200. Има их у многим деловима острва, али највише у Националном парку Кристофел на западном крају, где обитава око 70% укупног крда.
Широм острва се могу видети и неколико врста игуана, светлозелене боје са светлуцавим нијансама аквамарина дуж стомака и бокова, како се сунчају. Игуане на Курасау не представљају само туристичку атракцију већ се, за разлику од многих других острва која су давно напустила ту праксу, и даље улове ради исхране. Дуж северне обале на западном крају острва налази се неколико увала које су постале природно станиште за размножавање морских корњача. Ове корњаче су заштићене системом националних паркова у оквиру Парка Шете Бока и могу се обићи у пратњи чувара парка.
Историјски гледано, Курасао је имао разноврстан екосистем стигофауне, укључујући припаднике реликтних група ракова као што је ред Thermosbaenacea. Међутим, ова мрежа водених врста, која је обухватала бројне ендемске таксоне, није забележена још од 1970-их година. Претпоставља се да је њихов нагли нестанак последица комбинације уништавања природног станишта и загађења подземних вода нафтом и отпадним водама, што је директан резултат активности нафтне индустрије крајем 20. века.
Клима Курасао има врућу полупустињску климу (Кепенова класификација: BSh) са сушном сезоном од јануара до септембра и кишном сезоном од октобра до децембра. Количина падавина је оскудна и износи свега око 450 mm годишње; кишна сезона је знатно сувља него што је то уобичајено за подручја са тропском климом, док током сушне сезоне киша готово никада не пада. Због оваквог дефицита падавина, пејзаж Курасаоа је изразито аридан, што се посебно уочава на северној обали острва. Температуре су релативно константне, са веома малим осцилацијама током целе године. Пасати хладе острво током дана, а греју га током ноћи. Најхладнији месец је јануар са просечном температуром од 26,6 °C, док је најтоплији септембар са просечном температуром од 29,1 °C. Просечна максимална температура на нивоу године износи 31,4 °C, док је средња годишња температура 25,7 °C. Температура морске воде око Курасаоа у просеку износи око 27 °C, при чему је најхладнија у периоду од фебруара до марта (у просеку око 25,9 °C), а најтоплија од септембра до октобра (у просеку око 28,2 °C).
Пошто се Курасао налази северно од Интертропске зоне конвергенције и у подручју дивергенције ниског нивоа где ветрови дувају паралелно са обалом, његова клима је знатно сувља него што би се очекивало за североисточну страну једног континента на тој географској ширини. Количина падавина такође показује екстремне варијације од године до године,Dewar, Robert E. and Wallis, James R; 'Geographical patterning in interannual rainfall variability in the tropics and near tropics: An L-moments approach'; in Journal of Climate, 12; pp. 3457–3466 што је снажно повезано са глобалним метеоролошким феноменом Ел Нињо—Јужна осцилација. Током година са снажно израженим Ел Нињом може пасти свега 200 mm кише, док у годинама под утицајем моћне Ла Ниње укупне падавине могу достићи и до 1150 mm.
Курасао се налази изван главне развојне области за формирање тропских циклона, али повремено ипак трпи њихове последице, као што је то био случај са ураганима Хејзел 1954, Ана 1961, Феликс 2007. и Омар 2008. године. Ниједан ураган није директно погодио копно Курасаоа откако је амерички Национални центар за урагане отпочео званично праћење ових циклона. Међутим, острво је неколико пута било под директним утицајем тропских олуја које су прерасле у урагане; последњи примери су ураган Томас 2010, Сизар 1996, Џоан 1988, Кора и Грета 1978, Едит и Ирена 1971, те Франселија 1969. године. Томас је прошао поред Курасаоа као тропска олуја, доневши острву чак 265 mm кише, што је готово половина његове укупне годишње количине падавина у само једном дану. То је учинило Томаса једним од највлажнијих метеоролошких догађаја у историји острва, али и једним од најразорнијих — велике поплаве су однеле два живота и причиниле штету од преко 50 милиона антилских гулдена (што износи око 28 милиона америчких долара).
Према Бази података о емисијама за глобално атмосферско истраживање (EDGAR), просечна емисија угљен-диоксида по глави становника на овом острву износила је чак 52 тоне у 2018. години, што је у том тренутку представљало другу највишу вредност на свету.
Историја Предколонијални период мини|лево|Мапа из 1562. године на којој је Курасао означен као Куракао () мини|лево|Мапа Курасаоа из 1836. године
Првобитни становници Курасаоа били су Араваци и Какетио Индијанци. Њихови преци су на острво мигрирали са копненог дела Јужне Америке, вероватно стотинама година пре првог доласка Европљана.
Шпанска колонизација Први Европљани за које је забележено да су видели острво били су чланови шпанске експедиције под вођством Алонса де Охеде 1499. године.
Успостављен 1499. године као шпанска одскочна даска за истраживање северног дела Јужне Америке, Шпанија је званично населила Курасао 1527. године. Острво је функционисало као продужетак Венецуеле током целог 16. века. Како је напредовала колонизација копна, Шпанија се полако повлачила са острва. Градски регистар Каракаса у Венецуели чува један од најранијих писаних помена Курасаоа. У документу датираном 9. децембра 1595. године наводи се да је Франсиско Монтесинос, свештеник и викар „острва Курасао, Арубе и Бонајреа”, пренео своје пуномоћје на Педра Гутијереза де Луга, становника Каракаса, да преузме његову црквену плату из Краљевске ризнице краља Филипа II од Шпаније.
Шпанци су на Курасао унели бројне животињске и биљне врсте, укључујући коње, овце, козе, свиње и говеда из Европе и других шпанских колонија. Уопштено говорећи, увезене овце, козе и говеда су се релативно добро снашли. Говеда су чували Какетиоси и Шпанци, а она су слободно лутала по кунуку плантажама и саванама.
Нису се све увезене врсте развијале подједнако добро, па су Шпанци такође научили да користе какетио усеве и пољопривредне методе, као и оне са других карипских острва. Иако историјски извори указују на хиљаде људи који су живели на острву, пољопривредни приноси су били разочаравајући; ово, уз недостатак племенитих метала у рудницима соли, навело је Шпанце да Курасао назову „бескорисним острвом” ().
Временом се број Шпанаца који су живели на Курасау смањивао, док се број староседелаца стабилизовао. Највероватније услед природног прираштаја, повратка и даље колонизације, популација Какетиоса је поново почела да расте. У последњим деценијама шпанске окупације, Курасао је коришћен као велики ранч за стоку. У том тренутку, Шпанци су живели око Санта Барбаре, Санта Ане и у селима у западном делу острва, док се за Какетиосе верује да су живели раштркани по целом острву.
Холандска колонијална власт мини|Ратни бродови Краљевске ратне морнарице под командом Чарлса Бризбена заузимају Курасао 1. јануара 1807. године