мини|200x200пиксел| Микропластика у седиментима из река Микропластика су мали комади пластике који загађују околину.. . Микропластика није специфична врста пластике, већ било који комад пластике мања од 5 mm дужине према америчкој Националној управи за океане и атмосферу (НОАА). У екосистеме комади пластике доспевају из различитих извора, укључујући козметику, одећу и индустрију.
Тренутно постоје две класификације микропластике. Микропластику делимо на примарну и секундарну. У примарну микропластику спадају било који пластични фрагменти или честице које су величине 5,0 mm или су мање пре него што доспеју у околину. Ту се убрајају микро-влакна (од одеће), микро-перлице и пластичне грануле (полиетиленске грануле од којих се прави пластична амбалажа). Секундарна микропластика је микропластика која настаје распадањем већих пластичних производа након њиховог уласка у околину природним временским процесима. Такви извори секундарне микропластике укључују флаше воде и сокова, рибарске мреже и пластичне кесе, итд. Обе врсте микропластике у окружењу опстају, посебно у воденим и морским екосистемима . мини|Микропластични узорци Поред тога, пластика се разграђује споро, често током стотина, ако не и хиљадама година. То повећава шансу да микропластика буде прогутана, уграђена и акумилирана у тела и ткива многих организама. Читав циклус и кретање микропластике у природи још није познат, али тренутно су у току истраживања како би се одговорило на ово питање. десно|мини|200x200пиксел| Микропластична влакна пронађена у морском окружењу десно|мини|200x200пиксел| Фоторазградива пластична кеса поред планинарске стазе. Аппк 2.000 комада од 1 до 25 mm. 3 месеца излагања природним условима.
Класификација Године 2004. израз „микропластика” увео је професор Ричард Томпсон, морски биолог са Универзитета у Плимуту у Великој Британији.
Микропластика је данас широко распрострањена у нашем свету. У 2014. години процењено је да у светским океанима има између 15 и 51 билион појединачних комада микропластике, а процењује се да ће у будућности тежити између 93.000 и 236.000 тона.
Примарна микропластика мини|Микросферулити на бази полиетилена у пасти за зубе мини|а) Вештачко фудбалско игралиште са гуменом подлогом (ГТР) која се користи за облагање. б) Микропластика из истог поља, испрана кишом, се налази у природи близу потока. Примарна микропластика су мали комадићи пластике који се наменски производе. Обично се користе у средствима за чишћење лица и козметике или у технологији пескарења. У неким случајевима пријављена је њихова употреба у медицини као преносиоци лекова. Микропластични „пилингери”, који се користе као средстава за чишћење руку и пилинг лица, заменили су природне састојке млевене бадеме, овсене пахуљице и пловућца. Примарна микропластика је такође произведена за употребу у технологији пескања. Овај поступак укључује пескарење акрилних, меламинских или полиестерских микропластичних пилинга на машинама, моторима и чамцима ради уклањања рђе и боја. Како се ови пилинзи користе више пута док се не смање и не изгубе моћ да скидају нежељене честице, постају контаминирани тешким металима попут кадмијума, хрома и олова. Иако су се многе компаније обавезале да смање производњу микро-перли, још увек постоји много биопластичних микро-перлица које такође имају дуг животни циклус деградације слично као и уобичајена пластика.
Секундарна микропластика Секундарна пластика су мали комадићи пластике добијени распадом већих пластичних отпадака, како на мору тако и на копну. Временом, врхунац физичке, биолошке и хемо-фотодеградације, укључујући фотораспадање узроковано излагањем сунчевој светлости, може смањити структурни интегритет пластичних отпадака до величине која се на крају не може видети голим оком. Овај поступак разбијања великог пластичног материјала на много мање комаде познат је и као фрагментација. Сматра се да би микропластика могла даље да се разгради на мање комаде, мада је најмањи комад микропластике за који тренутно знамо у океанима пречника 1,6 микрометра. Постојање микропластике са неравним облицима сугерише да је фрагментација кључни извор.
Остали извори: као нуспроизвод / емисија прашине током хабања Постоји безброј извора и примарне и секундарне микропластике. Микропластична влакна улазе у околину након прања синтетичке одеће. Гуме, које су делом састављене од синтетичког стирол-бутадиенског каучука, еродираће у ситне честице пластике и гуме док се користе. Даље, 2.0-5.0 mm пластичне грануле, које се користе за израду других производа од пластике улазе у екосистеме због просипања и других несрећа. Извештај Норвешке агенције за животну средину о микропластици објављен почетком 2015. године Sundt, Peter and Schulze, Per-Erik: "Sources of microplastic-pollution to the marine environment", "Mepex for the Norwegian Environment Agency", 2015 каже да би било корисно класификовати ове изворе као примарне, све док се микропластика из ових извора додаје из људског друштва на „почетку цеви“ и њихове емисије су инхерентно резултат употребе људског материјала и производа, а не секундарне дефрагментације у природи.
Нанопластика У зависности од дефиниције која се користи, нанопластика је мања од 1μm (тј. 1000 nm) или мањих од 100 nm величине.There is not yet a consensus on this upper limit. О постојању нанопластике у околини се расправља од откривања, а квантификација у еколошким матрицама остаје изазов. Спекулације о нанопластикама у окружењу крећу се од тога да је то привремени нуспродукт током фрагментације микропластике до невидљиве претње животној средини у потенцијално високим концентрацијама. Потврђено је присуство нанопластике у северноатлантском суптропском гиру, а недавна дешавања у Рамановој спектроскопији и инфрацрвеној (нано-ФТИР) технологији обећавају одговоре у блиској будућности у погледу количине нанопластике у окружењу.
Сматра се да је нанопластика ризик за животну средину и здравље људи. Због мале величине, нанопластика може да пређе преко ћелијских мембрана и утиче на функционисање ћелија. Нанопластика је липофилна и модели показују да полиетиленске нанопластике могу бити уграђене у хидрофобно језгро липидних слојева. Такође, показано је да нанопластика прелази епителну мембрану риба и накупља се у разним органима, укључујући жучни мехур, панкреас и мозак. Мало се зна о штетним утицајима нанопластике на здравље организама, укључујући људе. Код зебрица, полистиренска нанопластика може изазвати пут реакције на стрес, мењајући ниво глукозе и кортизола, што је потенцијално везано за промене понашања у фазама стреса.
Референце Постојање микропластике у околини често се утврђује испитивањем воде. То укључује узимање узорака планктона, анализу пешчаних и блатних седимената, посматрање кичмењака и бескичмењака и процену интеракције хемијских загађивача. Помоћу таквих метода показало се да у окружењу постоји микропластика из више извора.
Микропластика би могла да допринесе до 30% Великог пацифичког смећа загађујући светске океане, а у многим развијеним земљама су већи извор морског пластчног загађења од видљивих већих делова морског отпада, наводи се у извештају ИУЦН за 2017. годину.
Постројења за пречишћавање отпадних вода Пречишћавање отпадних вода, такође познат као ППОВ, уклања загађиваче из отпадних вода, пре свега из канализације домаћинства, користећи разне физичке, хемијске и биолошке процесе. Већина фабрика у развијеним земљама има фазу примарне и секундарне обраде отпадних вода. У примарном стадијуму, користе се физички процеси за уклањање уља, песка и других чврстих честица помоћу класичних филтера, пречишћавача и талога. Секундарним третманом користе се биолошки процеси који укључују бактерије и протозое за разградњу органске материје. Уобичајене секундарне технологије су системи активног муља, филтри за дробљење и изграђена мочварна подручја . Необавезна фаза терцијарног третмана може да укључује процесе уклањања хранљивих материја (азота и фосфора) и дезинфекцију .
Микропластика је откривена и у фази примарне и секундарне обраде отпадних вода. Историјска студија из 1998. године сугерисала је да ће микропластична влакна бити стално присутна у муљу канализације и отпадним водама. Студија је проценила да се отприлике једна честица по литри микропластике испушта у околину, са ефикасношћу уклањања од око 99,9%. Студија из 2016. године показала је да се већина микропластике заправо уклања током фазе примарне обраде где се таложе у муљу или чврстом талогу. Када ова постројења за пречишћавање исправно функционишу, количина микропластике која доспе у океане и површинске воде из ППОВ-а није несразмерно велика.
Међутим, важно је напоменути да се у неким земљама талог из отпадних вода користи као ђубриво за тло и тако пластику у муљу излаже временским условима, сунчевој светлости и другим биолошким факторима, изазивајући фрагментацију. Као резултат тога, микропластика често завршава у кишници и на крају у површинским водама. Поред тога, нека истраживања показују да микропластика пролази процесе филтрације (Микропластика као загађивач, 2011). Према студији из Велике Британије, узорци узети са места одлагања муља из отпадних вода на обалама шест континената садржавали су у просеку једну честицу микропластике по литри. Значајна количина ових честица била је из влакна одеће отпадних вода из машина за прање веша. Гуме за аутомобиле и камионе Коришћење и хабање гума значајно доприноси току (микро-) пластике. Процене емисије микропластике у околину у Данској су између 5,500 и 14 000 тона годишње. Секундарна микропластика (нпр. од аутомобилских и камионских гума или обуће) важнија је од примарне микропластике за два реда величине. Формирање микропластике од деградације већих пластичних маса у околини није обухваћено у студији.
Процењена емисија по глави становника креће се од 0,23 до 4,7 kg/год., са глобалним просеком 0,81 kg/год. Емисије из аутомобилских гума (100%) су знатно веће од емисија других извора микропластике, нпр. гуме за авионе (2%), вештачке трaва (12–50%), трошење кочница (8%) и ознаке на путу (5%). Емисије и путеви зависе од локалних фактора попут врсте пута или система канализације. Релативни допринос коришћења и хабања гума укупној глобалној количини пластике која завршава у нашим океанима процењује се на 5–10%. У ваздуху се процењује да се 3–7% честица (ПМ 2.5 ) састоји од трошења и хабања гума, што указује да доприносе глобалном здравственом оптерећењу загађења ваздуха које је пројектовала Светска здравствена организација (ВХО). Са 3 милиона смрти у 2012. години хабање такође улази даље у наш прехрамбени ланац, али потребна су даља истраживања за процену ризика по здравље људи.
Козметичка индустрија Неке компаније су природне састојке за пилинг замениле микропластиком, обично у облику „микро перлица “ или „микро ексфолијата“. Ови производи се обично састоје од полиетилена, уобичајене компоненте пластике, али могу се произвести и од полипропилена, полиетилен терефталата и најлона. Они се често налазе у пралицама за лице, сапунима за руке и другим средствима за личну негу; перле се обично оперу у канализацију одмах након употребе. Због њихове мале величине заслона за пречишћавање у постројењима за отпадне воде их не задржавају у потпуности, омогућавајући тако неким да уђу у реке и океане. У ствари, уређаји за пречишћавање отпадних вода само због свог малог дизајна уклањају просечно 95–99,9% микро-перлица. То оставља у просеку 0-7 микро-перлица по литру. Узимајући у обзир да једна пречишћавајућа направа испусти 160 билиона литара воде дневно, око 8 трилиона микроелемената се свакодневно испушта у водене путеве. Овај број не укључује талог канализације који се поново користи као ђубриво након прочишћавања отпадних вода за које се знало да још увек садрже ове микро-перлице.