Када се српски народ доселио на Балкан у -{VII}- веку, грађанско право је своје изворе црпело из старих словенских обичаја. Доношењем Душановог законика 1349. године, поред прописа којима је уређивао положај српске цркве и властеле, Законик је садржао и грађанскоправне прописе.

Грађанскоправна способност је зависила од сталешке припадности субјекта (право својине). Земљишна својина је била основа друштвеног и државног живота у средњем веку. Облигационо право није било развијено, због натуралног карактера привреде. Најзаступљенији уговори су: уговор о поклону, уговор о купопродаји, размена, зајам, закуп и остава. Жичка повеља доноси прве српске прописе у области брачног права. Породична задруга је представљала проширену породицу у којој су заједно живели чланови две или више биолошких породица. У средњовековној Србији било је заступљено тестаментално и интестатско (законско) наслеђивање.

Положај лица у правном поретку Средњовековно право није било упознато са дефиницијама правне и пословне способности, али се о тим установама у стварном животу веома водило рачуна.

У грађанском праву у средњовековној Србији припадници повлашћеног и неповлашћеног сталежа имали су пословну способност. Сва пунолетна лица су се сматрала пословно способнима без обзира на њихову верску припадност и пол. Пунолетна лица су се одређивала према зрелости лица за брачни живот. Претпоставља се да су отроци као припадници најнижег слоја, поред правне, имали и пословну способност. У средњовековној Србији правну способност су уживале цркве и манастири.Мирковић, Зоран (2019). Српска правна историја (Треће изд.). Београд: Универзитет у Београду-Правни факултет.

Стварно право

Право својине је представљало најважнију установу стварног права. Постојало је на покретним и непокретним стварима. Владару је припадало врховно право својине над земљом. Према томе, он је додељивао земљишне поседе властели, црквама и манастирима.

Господари властелинства су били ослобођени обавеза према држави. У економском смислу ти поседи су били ослобођени материјалних давања у корист државе. У административном смислу, послове државне управе обављао је господар властелинства, искључујући владареве управне органе. Судски имунитет је давао право господару властелинства да суди људима на том властелинству за већину предмета.

Право својине на земљи која се наслеђивала била је баштина, она се означавала као очинско наслеђе. Баштиници су били племићи, односно властела, који су добијали баштину. Владар је могао купити или заменити само уз сагласност баштиника према одредбама из Душановог законика, тако да је била заштићена од самовоље владара и могла се одузети само у случају издаје владара.

Земљишна својина се испољавала у два основна облика: слободна баштина (припадала повлашћеном сталежу) потчињена баштина (припадала неповлашћеном становништву) Основна разлика између њих била је у врсти терета и ограничења која проистичу из права других. Слободна баштина била је оптерећена војном службом и плаћањем соћа, док је потчињена баштина била оптерећена данцима и работама у корист господара земље.

Војничко добро које је владар додељивао неком властелину уз обавезу вршења војне службе, без права наслеђивања и слободног располагања била је пронија. Појавила се у Византији у -{IX}- веку, када је на власт дошло војно племство. Пронија се, први пут у српским изворима помиње око 1300. години, у повељи краља Милутина Манастиру Св. Ђорђа код Скопља.Мошин, Ћирковић, Синдик, Зборник средњовековних ћирилских повеља, 324. О њеном значају сведочи и чињеница да о пронији говоре директно и два члана Душановог законика.Душанов законик, пр. Бубало, 87–88, 170, 173. За разлику од Византије, у Србији је било пронијара који су војну службу дуговали црквама и манастирима, а не владару.

Садржина права својине По својој садржини право својине обухвата право државине, право уживања и право располагања.

У историјским и правним изворима државину примећујемо кроз термине држати или имати. Као пример за то је даровна повеља цара Стефана Уроша митрополиту Крилу из 1356. године.

Уживање својине састоји се у употреби и искоришћавању ствари према увиђавности сопственика. Средњовековни правни споменици не пружају довољно материјала, из којег би се могло видети, како се одређивало уживање својине. Једино је сигурно да су баштином слободно располагали власници, а да је црква на свом земљишту имала право да сама гради или право да након дозволе митрополита то право уступи другоме.

Располагање својином је било уређено највишим државним актом, Душановим закоником. Оно је било могуће продајом, поклоном и заменом. Приватна својина је тумачена као колективна и била је ограничена правом сродника.

Постојало је и даривање, које је било важно и за отуђење и за заснивање својине. Битна одлика код даривања у средњовековној Србији јесте да приватно и јавно право нису јасно одвојени. Била су заступљена два главна облика даривања: даривање владара племству за верну службу и даривање владара и властеле цркви. Најчешћи и најважнији вид даривања било је ктиторско.

Прибављање и престанак својине

Начин на који се својина могла прибавити били су оригинарни и деривативни. Као оригинарни начин прибављања својине долазе: ратни плен, налазак, заузимање или окупација, прираштај, одржај.

Да је ратни плен био начин прибављања својине, сведочи одредба из Душановог законика, која предвиђа продају плена као законити и пуноважни посао. О нађеној ствари такође сведочи Душанов законик. Што се тиче непокретног имања, за њега је као оригинарни начин прибављања својине важило заузимање или окупација. Оригинарно заузимање земље вршило се у старо време путем крчења шуме на незаузетим местима. У средњовековним споменицима нема глагола крчити, него су се користили глаголи требити, растребити, некад растежити, и именица лаз за означавање крчевине. Највише слободног простора било је у планинама, а према праву врховне својине, све незаузете планине су припадале владару. У стварности њих су слободно користили номадски сточари.

На прибављање својине прираштајем наилази се у средњовековним српским правним споменицима само поводом земљишних плодова да припадају господару земље. Чак и у случајевима када је неко други на његовој земљи сејао или садио, који се претходно о томе није договорио са власником земље. Одржај је начин стицања својине на основу државине која има одређена својства и трајање. О прибављању својине одржајем није се у споменицима сачувало никаквих одредаба, али се претпостаља да је постојала на основу података о установи застарелости.

Код деривативног начина, радило се о правним пословима уговорима и о наслеђивању. Према сведочењу средњовековних српских правних споменика својина је престајала, кад је имање стицајем околности постало запуштено, конфискацијом, отуђењем ствари, напуштањем ствари, узурпацијом и пропашћу ствари.

Стварна права на туђој ствари Од стварних права на туђој ствари у средњовековним српским споменицима наилазимо на: ужитак, стварне службености и залогу.

Посебну врсту ужитка је представљала пронија, као специјални облик земљишног поседа властеле поред баштине. Постојало је и ужитка са чистом приватноправном природом, познат је и ужитак приватних лица на црквеним имањима. Ктитору манастира или цркве је по закону припадало право ужитка на одређеној парцели земље и право становања.

Од стварних службености, биле су познате следеће пољске службености: водовод, сечење дрва, појење стоке, прелаз и пашу.

Средњовековни правни споменици о залози пружају неколико веома кратких појединачних правних података. Може се констатовати да је залога била у употреби и да су се у њеној примени испољавале неке негативне појаве, против којих се законодавац борио.

Облигационо право У средњовековној Србији најзаступљенији облигациони уговори су поклон, размена, купопродаја, остава и залога.

Поклони су били најчешћи облигациони уговор у средњовековној Србији. Давали су се у писменом облику. Представљали су преношење права својине поклонодавца у корист поклонопримца и по правилу је био неопозив. Учињен поклон је перфектан и због тога се не може опозвати. Изузетак је случај неблагодарности поклонопримца. Касније је прописано опозивање поклона који је учињен од малолетног или безумног. Овај принцип је прихваћен из византијског права. Поклоне су владари додељивали црквама и манастирима и властели и они су се записивали у владарским повељима. Приватна лица су такође даривала цркве и манастире, и за то је коришћен грчки израз „харисати“. Ираз „дар“ се одомаћио за време цара Душана. Размена је један од најстаријих облигационих уговора. То је уговор којим се сваки уговарач обавезује свом сауговорачу да преда ствар на којој он стиче право својине. Неколико извора из -{XIV}- века потврђује размену између земљопоседника. У повељама се наглашава да је размена била добровољна и праведна јер су управо то услови за размену. Владарев поданик, особа са којом владар врши размену,  не сме бити ни у ком смислу оштећен разменом и владар не сме вршити никакав притисак над њим.

Како би владар територијално заокружио обдарено имање, јавља се један посебан облик у коме је приликом даривања црква и манастира, размењивао своја имања са имањима својих поданика. Тај случај је више припадао области јавног права. Са развојем робноновчаних односа, размена губи на значају.

Предмет и цена Најбитнији елементи купопродајног уговора били су предмет, цена и њена исплата. Развојем робноновчане привреде купопродаја је све више добијала на значају. Предмет купопродаје су била непокретна и покретна добра. Посредством византијских одредаба о праву прече куповине настаје ново српскословенско схватање о породичним и сеоским односима. Често се помињала купљеница, као назив за непокретно имање прибављено куповином.

Владари су куповали непокретности и поклањали их црквама и манастирима, ови случајеви су се бележили у повељама. Владари су гарантовали слободу трговине, у спољним односима она је гарантована у уговорима, а у унутрашњим односима у повељама. Купопродаја се одвијала и између приватних лица.

Капара ја предвиђена као одустаница: ако је купац крив за раскид уговора о купопродаји он губи дату капару, у случају да је продавац крив за раскид уговора, он плаћа износ од две капаре. Ово је познато правило које је вековима важило као обичајно правно правило код Срба и других јужних Словена.

Сачувана су само два купопродајна уговора из српског средњег века: Призренска тапија која је настала средином -{XIV}- века. Према садржају се види да је писана по византијском узору. Из овог извора се може закључити да су продавци својом баштином гарантовали и обезбеђивали купцу уживање купљеног добра.

Нову снагу у српскословенским схватањима о породичним и сеоским односима добиле су византијске одредбе о праву прече куповине. Овим је настао правни обичај који је живео вековима и који је касније кодификован у Српском грађанском законику из 1844. године.

Сачуван је и уговор из прве половине -{XV}- века, којим је Радослава, жена Радоње Мирковића, продала манастиру Св. Павла кућу у граду Трепчи. Промет покретних добара се обављао на трговима.

Остава Остава је била често практикован уговор, где су богати појединци у ратним временима, новац и друге драгоцености поверавали некоме другом на чување. У српским изворима остава се назива и поклад или постава, или на латинском depositum, а у законику Константина и Јустинијана из XVII овај уговор се назива турском речју „аманет”.

Српски и босански владари су своје драгоцености често остављали у Дубровнику. У Душановом законику се помиње случај невољне оставе (-{despositum de iure}-) где је била прописана одговорност гостионичара за ствари које би му предао путник.

Зајам и залога