Елизабета I Тјудор (; Гринич, 7. септембар 1533 — Лондон, 24. март 1603) била је краљица Енглеске и краљица Ирске, од 17. новембра 1558. до своје смрти. Понекад називана Краљица Девица (-{Virgin Queen}-) и Добра Краљица Бес, била је пети, и последњи, владар из династије Тјудора, наследивши своју полусестру, краљицу Марију I. Владала је у периоду великих верских превирања. Након кратке владавине полубрата Едварда VI и полусестре Марије, чији се начин управљања земљом разликовао у сваком погледу, њено 44-годишње краљевање доводи до пораста енглеске моћи и утицаја у свету. У тренутку када је дошла на трон, примери двеју претходних жена које су владале Енглеском нису обећавали мирну и успешну владавину нове краљице. Чак и они који су је подржавали надали су се да ће се удати и власт препустити мужу, али Елизабета је имала друге планове. Она је једном заувек вратила Енглеску протестантизму. За време њене владавине је порасла економска моћ Енглеске, цветала наука, филозофија и култура, започела је колонизација Северне Америке и основана је Британска источноиндијска компанија.
Елизабета је била плаховит и понекад неодлучан владар. Ова друга особина, која је њене саветнике чинила нервозним, често је спашавала од лоших политичких и брачних одлука. Као и њен отац, Хенри VIII, била је писац и песник. Доделила је краљевске привилегије неколиким организацијама, укључујући Тринити колеџ у Даблину и Британској источноиндијској компанији.
Елизабетина владавина назива се Елизабетанском ером или Златним добом и окарактерисана је многим променама у енглеској култури. Вилијам Шекспир, Кристофер Марлоу и Бен Џонсон стварали су за време ове ере. Франсис Дрејк постао је први Енглез који је обишао Земљу, Франсис Бејкон је објавио своја филозофска и политичка гледишта.
Краљица је била скромна у дељењу почасти и одликовања. Само девет племићких почасти - једно војводство и седам баронија енглеском, и једна баронија ирском племству - додељено је за време Елизабетине владавине. Елизабета је, такође, смањила број личних саветника са 38 на 19, и касније на 14.
Младост Детињство
Била је прво и једино преживело дете Ане Болен и енглеског краља Хенрија VIII. Рођена је мало раније него што је очекивано, 7. септембра 1533. године у палати Плацентиа у Гриничу, између три и четири сата послеподне.Bruce, Marie Louise; 1972, Anne Boleyn Њен отац је порекао врховност папе, одвојио Енглеску цркву од римског католицизма и основао Англиканску цркву, а све да би се оженио њеном мајком и са њом добио наследника. Дворски астролози и лекари предвиђали су рођење мушког детета, али рођена је девојчица и именована по својој баби, Елизабети од Јорка.
У тренутку свог рођења Елизабета је била једина службена наследница енглеске круне, будући да је њена старија полусестра Марија, из Хенријевог поништеног брака са Катарином Арагонском, сматрана ванбрачним дететом. Ана се бојала да ће Марија представљати претњу Елизабетиној позицији наследнице. Хенри је зато отпустио све слуге леди Марије и послао је у замак Хетфилд, где је заједно са осталом послугом дворила своју двадесет година млађу полусестру. Ана је била брижна мајка која је често посећивала своју кћерку и притом се редовно сукобљавала са пасторком.Weir, Alison; 1991, The Six Wives of Henry VIII Ана је гурала Елизабету испред Марије када год је то било могуће и тихо је охрабривала Хенрија да фаворизује Елизабету, јер је то био једини начин да се она сама одржи на двору. Огорчена Марија је касније била јако хладна према сестри током њене адолесценције.
мини|лево|180п|Корица рукописа који је једанаестогодишња Елизабета извезла и поклонила својој маћехи, Катарини Пар. Ради се о контроверзном делу Маргарете Ангулемске званом Огледало грешне душе, кога су римокатолички теолози прогласили за јерес. Стихове је у Енглеску донела Елизабетина мајка, која је служила на двору протестантски настројене принцезе Маргарете, а Елизабета их је превела са француског.
Неколико каснијих трудноћа Елизабетине мајке завршило се или побачајем или рођењем мртворођених синова, што је Хенрија подсетило на његов неуспели брак са Катарином. Хенри је упркос свему силно желео сина који би осигурао континуитет династије Тјудор. Како је Елизабета била једино преживело дете које је Ана Болен родила Хенрију, убрзо је доспела у краљеву немилост. Хенри је сву своју пажњу почео посвећивати Џејн Симор, а како је са њом желео да добије законитог сина морао је поништити свој брак са Аном. Стога је Елизабетина мајка 1536. године била оптужена за вештичарење, прељубу и инцест са братом, те је осуђена и погубљена одрубљивањем главе 19. маја исте године. Њен брак са Хенријем је поништен, а тада трогодишња Елизабета проглашена ванбрачном кћерком и избачена из наследне линије.
Хенри се само дан по Анином погубљењу оженио њеном дворјанком Џејн Симор. Џејн је Хенрију родила сина, Елизабетиног полубрата Едварда и умрла десетак дана после порођаја. Елизабета је на Едвардовом крштењу носила кризом (одећу за крштење) и убрзо је додата Едвардовом личном двору као његова дворјанка. Након Џејнине смрти Елизабета је добила још три маћехе, од којих је једна, такође погубљена, била Катарина Хауард, најближа рођака њене мајке. Иако више није била принцеза, не може се рећи да није живела лагодним животом. Хенри се потрудио да својим кћерима осигура годишњи приход и предност над свим женама у краљевству осим његове тренутне жене.
Елизабета је била домишљата и интелигентна девојчица које је изузетно волела учити. Као и њена мајка, била је допадљива и харизматична. Током младости стекла је врло квалитетно образовање које ју је касније учинило најобразованијом женом своје генерације и једном од најобразованијих владара 16. века. Говорила је енглески, француски, италијански, шпански, грчки и латински језик. За њено квалитетно образовање је, међу осталима, била заслужна и њена четврта маћеха, Катарина Пар. Катарина се зближила са својим пасторцима, а у њене заслуге спада и помирење Хенрија и његових кћери и враћање Елизабете и Марије у наследну линију. Сматра се да су одлуке које је Катарина доносила као регент за време Хенријевог одсуства, заједно са снажним карактером и достојанством, увелико утицале на Елизабетину владавину.
Младост
Хенри VIII је умро 1547. године и круну је наследио Едвард VI. Како са четрнаест година није имала ниједног родитеља, нити су јој родитељи имали живе браће или сестара подобних за старатељство над њом, Елизабету је усвојила Катарина Пар. Елизабета је у овом периоду, због своје близине круни, била једна од најпожељнијих удавача у краљевству. Катаринин четврти и последњи муж, Томас Симор, ујак Елизабетиног полубрата и млађи брат његовог регента Едварда Симора, гајио је планове о венчању са Елизабетом. Томас је био љубоморан на братовљеву завидну позицију и желио је да се ожени Елизабетом чим Катарина умре, како би и сам дошао до извесне моћи. Напаствовао је петнаестогодишњу Елизабету, а када је то открила Катарина, Елизабета је послана у кућу Хетфилд. Томас се ни тада није зауставио, он је већ научио како контролисати и манипулисати краљевском породицом, а када је 1548. године Катарина умрла након порођаја, почео је у стварност проводити своје првобитне замисли да се ожени Елизабетом и тако дође до круне. За његовог брата ово је била кап која је прелила чашу. 1954 reprint. . — Томас је ухапшен под оптужбом да је планирао да се ожени краљевском принцезом без допуштења краља, њеног брата и за заверу против Едварда VI. Елизабета је на сва питања у вези са случајем одговарала ћутањем и на крају била ослобођена оптужби, али Симор је 1549. погубљен.
Едвард Симор је скончао на исти начин и био замењен Џоном Дадлијем, војводом од Нортхамберленда. Дадли је био протестант којем је реформација и увођење протестантизма у потпуности погодовала, те је увек преферирао протестанткињу Елизабету у односу на католикињу Марију. Дадли је охрабривао младог краља да такође фаворизује Елизабету, због чега је његов однос са Маријом био врло напет. Када је постало јасно да Едвард неће још дуго живети, Дадли је почео панично тражити начин да спречи Марију да наследи трон. Дадли, међутим, није намеравао да осигура трон Елизабети већ је за ту намену изабрао леди Џејн Греј, такође протестанткињу која је имала право на трон као праунука Хенрија VII, а коју је удао за свога сина, Гилдфорда Дадлија. Знао је да ће манипулисање шеснаестогодишњом снахом бити лакше него манипулисање интелигентном и својеглавом Елизабетом.
Едвардова опорука, на коју је Дадли утицао у великој мери, поново је искључивала Марију из наследне линије. Пошто је за званични разлог избацивања Марије из наследне линије узета њена нелегитимност, из наследне линије је морала бити избачена и Елизабета која је такође службено била незаконита. Историчари и правни стручњаци данас оспоравају правну исправност ове опоруке из више разлога, међу којима су најјачи аргументи то што је опоруку саставио тада малолетни и тешко болесни краљ, и то што је била у противности са Законом о наслеђивању донесеним у време Хенрија VIII.
Након Едвардове смрти 6. јула 1553. године, круну је, према његовој опоруци, наследила Џејн Греј. Џејн је проглашена краљицом 10. јула 1553. године. У тренутку проглашења, тада у народу много популарнија Марија, побегла је у Сафок. Ту је скупила војску од 20.000 људи и до 19. јула умарширала у Лондон и збацила Џејн Греј с трона. Елизабета је подржавала своју полусестру када је она одлучила да збаци њихову рођаку са трона, па је и сама окупила две хиљаде коњаника како би јој помогла у намери да освоји трон. Међутим, сестринска солидарност није потрајала. Елизабета се гласно противила Мериној одлуци да погуби Џејн Греј, али безуспешно — њеном вољом збачена шеснаестогодишња краљица погубљена је 12. фебруара 1554.
Обнова католицизма мини|лево|200п|Елизабета са тринаест година Марија је била одлучна да врати цело краљевство под окриље римског католицизма, почевши од свога двора. Свима је било наређено да присуствују миси, па Елизабета није имала избора већ да послуша краљичино наређење, иако је током целе мисе вешто глумила да се не осећа добро. Елизабета је, међутим, била упорна у практиковању властите религије једнако колико је Марија била упорна наметнути јој своју.
Против Марије је убрзо била дигнута протестантска побуна у коју је Елизабета била позивана, али није јасно је ли прихватила позив за учешће у њој. Марија јој, у сваком случају, није веровала због њене превртљивости и спремности да своја уверења прилагоди ситуацији у којој се налази, што је такође карактерисало Хенрија VII. Због опредељења за протестантизам и сумњи да је учествовала у побуни против краљице, два месеца је била затворена у торњу Тауер. Свесна у каквој се опасности налази, те да јој глава дословно зависи од Маријиног расположења, Елизабета је гласно протестовала и потврђивала своју невиност. Министар Карла V, цара Светог римског царства, упозоравао је Марију да јој трон неће бити сигуран док год је њена полусестра у животу, али чланови владе који су симпатисали Елизабету саветовали су краљицу да је у недостатку доказа поштеди. Остављање Елизабете у животу саветовао је и Филип II Шпански, Маријин муж. Марија је послушала Филипов савет и Елизабети одредила шестомесечни кућни притвор. На путу до Вудстока Елизабетину кочију пратиле су колоне жена.
Марија је често позивала сестру на двор и Елизабета је невољно пристајала, мада је жалећи се на „тешку прехладу“ настојала да одложи њој неугодно дружење са Маријом. На Маријину заповест, а Филипово инсистирање, Елизабета се на крају вратила на двор, како би неговала „трудну“ краљицу. Марија, међутим, није била трудна — то је била последња од њене две лажне трудноће, након које нико, па ни сама Марија, није веровао да ће иједно дете бити рођено из њеног брака са шпанским краљем. Елизабета је почела планирати своју владу већ у октобру 1558. године.
Златна елизабетанска ера мини|десно|Елизабетин портрет са крунисања; на хаљинама су извезене Тјудорске руже, а коса је пуштена као симбол девичанства.