Јохан Георг Адам Форстер (; 27. новембар 1754Many sources, including the biography by Thomas P. Saine, give Forster's birth date as November 26; according to Enzensberger, Ulrich . Deutscher Taschenbuch Verlag, , the baptism registry of St Peter in Danzig lists November 27 as the date of birth and December 5 as the date of baptism. — 10. јануар 1794) био је немачки природњак, етнолог, путописац, новинар и револуционар. У раном добу пратио је оца Јохана Рајнхолда Форстера на неколико научних експедиција, укључујући и друго путовање Џејмса Кука на Пацифик. Његов извештај о том путовању, Путовање око света, значајно је допринео етнологији народа Полинезије и остао је дело које се уважава. Као резултат извештаја, Форстер је примљен у Краљевско друштво у двадесет другој години и постао је један од оснивача модерне научне путописне књижевности.
Након повратка у континенталну Европу, Форстер се окренуо образовању. Предавао је природну историју на Каролинум колегијуму у Отонеуму, Касел (1778—84), а касније и на Академији у Вилни (данас Универзитет у Вилњусу) (1784—87). Године 1788. постао је главни библиотекар на Универзитету у Мајнцу. Већина његовог научног рада за то време састојала се од есеја о ботаници и етнологији, али је такође писао преговоре и преводио многе књиге о путовањима и истраживањима, укључујући немачки превод Кукових дневника.
Форстер је био централна фигура просветитељства у Немачкој и дописивао се са већином његових присталица, укључујући и његовог блиског пријатеља Георга Кристофа Лихтенберга. Његове идеје и личност утицали су на Александра фон Хумболта, једног од великих научника 19. века. Када су Французи преузели контролу над Мајнцом 1792. године, Форстер је имао водећу улогу у Републици Мајнц, најранијој републици у Немачкој. Током јула 1793. и док је био у Паризу као делегат младе Републике Мајнц, пруске и аустријске коалиционе снаге поново су преузеле контролу над градом, а Форстер је проглашен одметником. Не успевши да се врати у Немачку и раздвојивши се од пријатеља и породице, умро је у Паризу од болести почетком 1794. године.
Детињство и младост Георг Форстер рођен је у малом селу Насенхубен у војводству Мокри Двор, близу Данцига (данашњи Гдањск), у области Краљевске Пруске, у пољско-литванској заједници. Био је најстарије од седморо деце која су преживела Јохана Рајнхолда Форстера и Јустине Елизабет (рођене Николај). Отац му је био природњак, научник и калвинистички пастор. Године 1765. руска царица Катарина II наручила је пастору да путује кроз Русију на истраживачко путовање и истражи ситуацију немачке колоније на реци Волги. Георг, који је тада имао десет година, придружио му се. На путовању, на ком су стигли до Калмикијских степа на доњој Волги, открили су неколико нових врста, а млади Форстер научио је како да спроводи научна истраживања и практикује картографију. Течно је говорио и руски језик.
Извештај о путовању, који је укључивао оштре критике гувернера Саратова, није добро примљен на суду. Форстерови су тврдили да нису примили поштену надокнаду за свој рад и да су морали да се преселе у другу кућу. Они су се одлучили да се настане у Енглеској 1766. године. Отац је предавао на Дизентеровој академији у Ворингтону, а такође се бавио преводилачким радом. Млади Форстер је са само тринаест година објавио своју прву књигу: енглески превод Ломоносове историје Русије, која је била добро прихваћена у научним круговима.
Око света са Капетаном Куком мини|лево|усправно|Џејмс Кук, портрет аутора Натанијела Денса, c. 1775, Национални поморски музеј, Гринич Године 1772. године Форстеров отац постао је члан Краљевског друштва. Ово, заједно са повлачењем Јосефа Банкса, резултирало је тиме да га британски адмиралитет позове да се придружи другој експедицији Џејмса Кука на Пацифик (1772—75). Георг Форстер придружио се свом оцу у експедицији и поново је постављен за цртача свог оца. Задатак Јохана Рајнхолда Форстера био је да ради на научном извештају о открићима путовања који је требало да буде објављен након њиховог повратка.
Они су се укрцали на брод ХМС Резолушон 13. јула 1772. године у Плимуту. Пут их је водио најпре до јужног Атлантика, потом преко Индијског океана и Јужног океана до острва Полинезије и на крају око рта Хорн назад у Енглеску, где су се вратили 30. јула 1775. године. Током трогодишњег путовања истраживачи су посетили Нови Зеланд, острва Тонга, Нову Каледонију, Тахити, Маркиска острва и Ускршње острво. Отишли су даље на југ него било ко пре њих, скоро откривши Антарктик. Ово путовање је коначно оповргло теорију Terra Australis Incognita (), која је тврдила да на југу постоји велики, погодан континент.
Под надзором свог оца, Георг Форстер је прво започео студије зоологије и ботанике јужних мора, углавном цртајући животиње и биљке. Међутим, Георг је такође следио своје интересе, што је довело до потпуно независних истраживања у упоредној географији и етнологији. Брзо је научио језике полинезијских острва. Његови извештаји о народу Полинезије данас су добро цењени, јер описују становнике јужних острва са емпатијом, саосећањем и великим делом без западних или хришћанских предрасуда.
мини|Резолушон и Адвенчур у заливу Матавај аутора Вилијама Хоџеса За разлику од Луја Антоана де Бугенвила, чији су извештаји са пута на Тахити неколико година пре тога покренули некритички романтизам племићког дивљаштва, Форстер је развио софистицирану слику друштава острва Јужног Тихог океана. Описао је разне друштвене структуре и религије са којима се сусретао на Друштвеним острвима, на Ускршњем острву, на Тонги и Новом Зеланду и ову разноликост приписао разликама у животним условима ових људи. Истовремено, приметио је и да су језици ових прилично раштрканих острва слични. О становницима острва Номука (у групи острва Ха'апаи данашње Тонге) написао је да се њихови језици, возила, оружје, намештај, одећа, тетоваже, стил браде, укратко све њихове особине се готово савршено поклапају са оним што је већ видео током проучавања племена на Тонгатапуу. Међутим, написао је, „ми нисмо могли да опазимо било какву потчињеност међу њима, премда је то снажно карактерисало домороце са Тонга-Табуа, који су се, чини се, у покорности краљу спуштали чак и на сервилност.”, Book II, Chapter VIII
Путовање је било богато научним резултатима. Међутим, однос између Форстера и Кука и његових службеника често је био проблематичан, због фракционог темперамента старијег Форстера, као и због тога што је Кук одбио да дозволи више времена за ботаничка и друга научна посматрања. Кук је одбио научнике на свом трећем путовању након његових искустава са Фортером.
Оснивач модерне путописне књижевности мини|Једна од бројних Форстерових илустрација данас изумрлих птица, танаски, такође познат и као фостеров голуб са острва Тана Ови сукоби наставили су се након путовања са проблемом ко треба да напише службени извештај о путовањима. Лорд Сендвич, иако спреман да плати обећани новац, био је изнервиран уводним поглављем Јохана Рајнхолда Форстера и покушао је да га измени. Међутим, Форстер није желео да његово писање буде исправљено „као састав школског дечака” и тврдоглаво је одбио било какав компромис. Као резултат тога, службени извештај је написао Кук, а Форстерови су лишени права на састављање извештаја и нису добили накнаду за свој рад. Током преговора, млађи Форстер одлучио је да објави незванични извештај о својим путовањима. Године 1777. објављена је његова књига Путовање око света у резолуцији њеног британског височанства, којом је командовао капетан Џејмс Кук током година, 1772, 3, 4 и 5. Овај извештај био је први извештај о другом Куковом путовању (појавио се шест недеља пре службеног извештаја) и био је намењен широј јавности. Енглеска верзија и његов превод на немачки језик (објављен 1778—80) младом су аутору донели праву славу. Песник Кристоф Мартин Виланд похвалио је књигу као најважнију у свом времену, а она је и данас остала један од најважнијих описа путовања икад написаних. Књига је такође имала значајан утицај на немачку књижевност, културу и науку, утичући на научнике попут Александра фон Хумболта и инспирисала је многе етнологе каснијих времена.
Форстер је написао добро углађену немачку прозу, која није била само научно тачна и објективна, већ је била узбудљива и лака за читање. То се разликовало од уобичајене путописне литературе тог времена, утолико што је представљало више од пуког прикупљања података — такође је показала кохерентне, живописне и поуздане етнографске чињенице које су произишле из детаљних и симпатетичких опажања. Форстер је често прекидао свој опис да би га обогатио филозофским примедбама о својим запажањима. Његов главни фокус увек је био на људе са којима се сусретао: њихово понашање, обичаји, навике, религије и облици друштвеног организовања. У Путовању око света је представио чак и песме које је народ Полинезије певао, употпуњене стиховима и музичким нотацијама. Књига је један од најважнијих извора који се тичу друштава Јужног Тихог океана из времена пре него што је европски утицај постао значајан.Ruth P. Dawson, “Navigating Gender: Georg Forster in the Pacific and Emilie von Berlepsch in Scotland.“ In: Weimar Classicism, ed. David Gallagher. Lampeter, Wales: Edwin Mellen Press, 2011. 39-64.
Оба Форстера су такође објавила описе својих путовања по Јужном Тихом океану у берлинском Часопису о чудним новим путописним извештајима (), а Георг је у периоду 1791—93. године објавио превод Путовања до Јужног мора, превод поручника Вилијама Блаја, Лондон 1792.
Фостер на универзитетима Објављивање Путовања око света донело је Форстеру научно признање широм Европе. Угледно Краљевско друштво примило га је за члана 9. јануара 1777. године, иако није имао чак ни 23 године. Добио је слинчо звање и од академија у распону од Берлина до Мадрида. Ова именовања, међутим, нису била плаћена.
Отпутовао је у Париз како би разговарао са америчким револуционаром Бенџамином Френклином 1777. године. Идуће године отишао је у Немачку да би предавао природну историју на Каролинум колегијуму у Каселу, где је упознао Терезу Хајн, ћерку класичара Кристијана Готлиба Хајна, која је касније постала једна од првих самосталних писаца у Немачкој. Венчали су се 1785. године (што је било након што је напустио Касел) и имали су троје деце, али њихов брак није био срећан. Од свог боравка у Каселу, Форстер се активно дописивао са важним личностима просветитељства, укључујући Лесинга, Хердера, Виланда и Гетеа. Такође је покренуо сарадњу између Каролинума у Каселу и Универзитета у Гетингену, где је радио његов пријатељ Георг Кристоф Лихтенберг. Заједно су основали и објавили научни и књижевни часопис Göttingisches Magazin der Wissenschaften und Litteratur. Форстеров најближи пријатељ, Самјуел Томас фон Земеринг, стигао је у Касел убрзо након Форстера, и обојица су убрзо били повезани са Розенкројцерима у Каселу, где је Форстер узео тајно име Амадеус Срагорисинус Сегенитор.
мини|десно|Кућа у којој је Георг Форстер живео током свог боравка у Мајнцу, са комеморативном плочом поред врата