Андрија Хабуш (Света Марија, код Чаковеца, 17. септембар 1913 — Брезовице, код Крупња, 18. јун 1944) био је комунистички револуционар и учесник Народноослободилачке борбе.
Још као учесник гимназије у Вараждину, 1930. постао је члан тада илегалног Савеза комунистичке омладине (СКОЈ), а своју политичку активност наставио је доласком на студије у Загреб, где је деловао у студентском покрету. Почетком 1935. примљен је у чланство Комунистичке партије (КПЈ), након чега је учествовао у акцијама радничког покрета. У пролеће 1935. учествовао је у предизборној кампањи и агитацији за Удружену опозицију, због чега је био ухапшен. Крајем исте године, услед полицијског прогона, морао је да напусти Загреб и запосли се као текстилни радник.
Почетком 1936. дошао је у Београд, где се одмах укључио у рад синдикалне и партијске организације, активно делујући међу београдским текстилним радницима. Током 1938. радио је на стварању Странке радног народа, а од 1939. деловао је у Савезу банкарских чиновника. Заједно са супругом Вукицом Митровић био је један од најактивнијих синдикалних и партијских активиста Београда, због чега је више пута хапшен и прогањан од полиције. Почетком 1941. постао је члан Окружног комитета КПЈ за Београд.
Након окупације Југославије, прешао је на рад у Земун, где је радио на организовању покрета отпора. Августа 1941. био је ухапшен, али се након бекства из затвора вратио у Београд. На терен Космаја, упућен је октобра 1941, где је као секретар Среског комитета КПЈ руководио акцијама Космајског НОП одреда и априла 1942. био тешко рањен. У својству инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију, августа 1942. је упућен на терен Пожаревца, а марта 1943. пребачен на терен Ваљева. Највише је деловао у Рађевини, радећи на стварању партијских организација и партизанских група. Опкољен од четника у селу Брезовице, извршио је самоубиство јуна 1944, како не би жив пао у заробљеништво.
Биографија Рођен је 17. септембра 1913. године у селу Света Марија, код Чаковеца. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице. Његови родитељи Јосип и мајка Гизела, рођена Шурди, имали су четворицу синова — Мишка, Јосипа, Андрију и Виктора. Ионако лоше, материјално стање породице нагло се погоршало 1921, када је умро Андријин отац Јосипа, након чега се његова мајка даноноћним радом трудила да отхрани децу. Њени родитељи, су још 1915. када је напунио две године узели Андрију код себе у Которибу. Овде је одрастао и завршио четири разреда основне школе. Баба и деда су желели да постане чиновник, па су га послали код тетке у Крижевце, где је завршио пет разреда гимназије. Потом је прешао код ујака у Бјеловар, где је шести разред гимназије. Како су се у међувремену погоршало породично материјално стање, морао се вратити у Которибу, а даље школовање је наставио у Вараждину, уз свакодневно путовање возом. Матурирао је јуна 1933. године.
Одрастајући у сиромаштву, рано је увидео социјалну неправду, а на његово политичко опредељење значајно је утицао стари револуционар Јосип Радманић, који је био учесник у Мађарској револуцији 1919. године. Он га је упознао са комунизмом и заинтересовао га за левичарску литературу, раднички покрет и његову борбу за праведније друштвене односе. Ово је утицало да Андрија, 1930. године, као ученик седмог разреда вараждинске гимназије постане члан илегалног Савеза комунистичке омладине (СКОЈ). Како је рано почео да проучава марксистичку литературу, за кратко време је постао један од најбољих марксиста у својој генерацији.
Партијска активност у Загребу 1933—1935. Године 1933. уписао је Филозофски факултет на Загребачком свеучилишту. У то време се на свеучилишту и међу студентима, све више осећао утицај илегалне Комунистичке партије. Одржавани су састанци, штрајкови и демонстрације, који су означавали почетак све отвореније борбе против владајућег режима Краљевине Југославије. Поред одлазака на предавања, као и учешћа у студентском покрету, Андрија је због лошег материјалног положаја прихватао сваког посла. Децембра 1933. отишао је на одслужење војног рока. Пошто је био студент, служио је ђачки рок од девет месеци, а након одслужења довио је чин резервног потпоручника. Када се у јесен 1934. вратио у Загреб, прешао је са Филозофског на Пољопривредно-шумарски факултет, јер су тамо били повољнији услови за студирање. Овде је блиско сарађивао са Стеваном Николићем, секретаром факултетског руководства СКОЈ и чланом Свеучилишног комитета СКОЈ, који га је почетком 1935. примио у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
200п|мини|лево|Прослава првог маја, рад Максимилијана Луча Након пријема у КПЈ, почео је да обавља одговорне партијске функције на факултету и ван њега — био је члан факултетског комитета СКОЈ, а након одласка Николића, 1935. и секретар овог комитета. Био је организатор многих акција, у којима су учествовали студенти Пољопривредно-шумарског факултета. У јесен 1934, приликом избора за Управу стручног удружења победили су кандидати, које је предложила скојевска организација. Била је ово прва велика победа студената-комуниста на Загребачком свеучилишту. Исте године, приликом прославе годишњице Велике октобарске социјалистичке револуције, студенти агрономије су били најактивнији, а један од њих је пред присутнима развио црвену заставу. Захваљујући доброј организацији, нико до 400 учесника овог скупа није био ухапшен.
Упоредо са политичким радом на факултету, Андрија је учествовао и у акцијама радничког покрета у Загребу. Крајем 1934. био је један од организатора штрајка пекарских радника, а у пролеће 1935. је помагао у организацији штрајка у фабрици „Гаон”. Исте године, активирао се и у раду Синдиката живежарских радника, где је извесно време радио као синдикални функционер. По задатку КПЈ, радио је и у Хрватском друштву Међумураца, где је својим политичким радом допринео да ово друштво постане стециште опозиционо расположених људи из Међумурја и да се активније повежу и укључе у борбу радничког покрета. Посебно се ангажовао у предизборној кампањи за парламентарне изборе маја 1935, када је у доњем Међумурју иступао на конференцијама и зборовима Удружене опозиције. Посебно се ангажовао на раскринкавању профашистичке политике Југословенске народне странке и њеног лидера Светислава Хођере, а тумачио је и политику Комунистичке партије, због чега је априла 1935. ухапшен. У полицији је био претучен, али је због недостатка доказа и опште ситуације око избора пуштен, након чега је заједно са братом Виктором протеран у родно место.
Након краћег задржавања у Светој Марији, илегално се вратио у Загреб, где је под именом Недељко Бобан наставио са партијским радом. Полиција је након пола године трагања за њим, успела је да га ухапси приликом провале у загребачку партијску организацију, у јесен исте године. За време провале полиција је пооштрила контролу у граду, па је био откривен и ухапшен. Полиција није успела да га доведе у везу са ухапшеним комунистима, па је након месец и по дана проведених у притвору, био стражарно спроведен у родно место. Током боравка у родном крају, међу омладином је ширио комунистичке идеје и илегалну литературу, помагао у формирању партијске организације у Коториби и др. Како су му услови за живот у родном месту били веома лоши, а није могао да наставили факултет или добије посао у државној служби, одлучио је да се запосли као неквалификовани радник. Пошто је био познат загребачкој полицији, посао је потражио у Сарајеву, где се запослио у фабрици чарапа „Кључ”. За кратко време, у фабрици је завршио курс и стекао полуквалификацију, али се и упознао са тешкоћама радничког живота.
Револуционарни рад у Београду 1936—1938. У пролеће 1936. Андрија Хабуш је дошао у Београд, где се као полуквалификовани радник запослио у Штофари Владе Илића на Карабурми. Овде се одмах повезао са Вукицом Митровић, која је била синдикални функционер Месне подружнице Синдиката текстилно-одевних радника. Веома брзо се ангажовао у придобијању радника штофаре за Уједињене радничке синдикате (УРС), а деловао је и у другим фабрикама. Током 1936. и 1937. радио је као библиотекар у Месној подружници синдиката и веома се ангажовао на овом послу, допунивши библиотеку револуционарном белетристиком и легалном марксистичком литературом. Својим радом је много допринео популисању ове литературе, али и уопштено књига, међу радницима, а посебно радничком омладином.
200px|мини|десно|Талац, споменик кожарском раднику у Градском парку у Земуну, рад Бориса Калина Како је постигао добре резултате на придобијању радника у Штофари Владе Илића, по договору са синдикатом је завршио штрикерски курс и почетком 1937. се запослио у фабрици плетених производа „Моравија”, у којој су услови за синдикално деловање били веома слаби, а већина организованих раднике припадала је прорежимском Југословенском радничком синдикату (ЈУГОРАС), чији је председник био Драгиша Цветковић. Уз помоћ, Стевана Јовичића и Јована Дукића, који су се средином исте године, такође запослили у „Моравији”, успео је да формира партијску ћелију и створи актив од тридесетак радника, који су деловали у акцијама револуционарног радничког покрета. Како је његов рад на окупљању радника био запажен, крајем 1937. га је отпустио лично власник фабрике. Заједно са Вукицом Митровић, Стеваном Дукићем, Анђом Ранковић, Животом Јевтовићем, Лепом Стаменковић и др, децембра 1937. помагао је у организацији и вођењу штрајка 950 радника у „Београдској текстилној индустрији АД”, који је трајао 30 дана и успешно је завршен. Учествовао је и у демонстрацијама и манифестацијама против тадашњег владајућег режима Краљевине Југославије, а често је био и учесник обрачуна са жандармеријом. Приликом манифестација поводом дочека француског министра иностраних послова Ивона Делбоса, 12. децембра 1937. Андрија је био тешко рањен. Током манифестације, којом су грађани Београда изражавали симпатије према Влади народног фронта Француске, дошло је до сукоба са жандармима. Изреволтиран бруталношћу полиције, Андрија је скочио на једног жандарма и оборио га на земљу, али га је тада други жандарм бајонетом убо у стомак.
Фебруара 1938. Андрија се оженио Вукицом Митровић, својом партијском другарицом, коју је упознао одмах по доласку у Београд. Како су обоје били партијски ангажовани, али и познати полицији, често су мењали станове, а понекад су и живели у илегали. Све то се одржавало и на њихове брачне односе, али су они увек складан брачни пар. Под Вукициним утицајем, у јесен 1938. уписао се на Правни факултет у Београду, али је већ након првог семестра морао одустати од студија, јер је прешао у илегалност. Почетком 1938. био је секретар Месне подружнице Синдиката текстилно-одевних радника, која је обухватала све текстилне раднике на територији Београда, а у јулу је прешао у Савез металских радника Југославије. Упоредо је био ангажован на разним партијским задацима, а посебно се ангажовао у раду на стварању легалне партије — Странке радног народа. Као синдикални функционер био је повезан са Иницијативном одбором ове странке за Србију, у коме су били Павле Павловић, Љуба Радовановић, Веселин Маслеша, Мирко Томић и Бранко Соларић, и по њиховим директивама радио међу београдским радницима. Ценећи његову активност, Иницијативни одбор га је предложио за посланичког кандидата на парламентарним изборима. Ове планове омела је полицијска провала у партијску организацију Београда, када су ухапшена 32 члана КПЈ, међу којима и неки чланови Иницијативног одбора. Како су Андрија и Вукица пар дана пре хапшења променили стан, полиција није успела да их ухапси. Тада су биле расписане потернице за њима, а они су прешли у илегалност.
Револуционарни рад у Београду 1939—1941.