Хилда Дајч (28. март 1922) је била јеврејска логорашица у логору Сајмиште. Хилда је у децембру 1941. године отишла у логор Сајмиште да помогне као медицинска сестра. Тачан датум њене смрти није познат, али сигурно се зна да је убијена у гасном камиону, у периоду између марта и маја 1942. Она је у логору Сајмиште написала четири писма, и захваљујући томе имамо увид у дешавања у логору на Сајмишту. Данас писма Хилде Дајч можете видети у Јеврејском историјском музеју у Београду, који је уједно и у поседу прва три писма, док се четврто писмо налази у Историјском Архиву Београда. .
Живот пре рата мини|250x250px|Некадашња женска гимназија, данас је Пета београдска гимназија.|лево Хилда Дајч је рођена 1922. године у Бечу, у ашкенаској породици који су сачињавали њени родитељи, Емил и Аугуста и млађи брат Ханс. После неколико година преселила се у Београд са својом породицом. Породица је припадала Ашкенаској јеврејској заједници, која је у Београду уочи окупације имала 2.000 припадника. Завршила је трећу годину женске гимназије у Београду 1940. Волела је књижевност и била члан књижевне школске групе “Алекса Шантић“, где је представила свој први текст. Када је матурирала као једна од најбољих у својој генерацији, Хилда Дајч је уписала Архитектонски Факултет на Београдском универзитету. У том периоду се дружила са Мирјаном Петровић и Надом Новак, којима је после писала писма из логора.
Живот за време рата мини|Некадашња Јеврејска болница од 1941 до 1942. Данас факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију Универзитета у Београду.|324x324px мини|Јеврејска звезда коју су Јевреји морали носити при изласку из куће.|лево|251x251п Након априлског рата и напада Немачке на Краљевину Југославију, немачке трупе започињу политику сегрегације, репресије и истребљења Јевреја који су живели у Југославији. Већ 18. априла 1941. по уласку немачких трупа у Београд, нова власт је све Јевреје у Београду приморала да се региструју као Јевреји и носе жуту траку са давидовом звездом на руци ради идентификације. Од око 12.000 колико их је било у Београду, њих 9.300 је прошло ову процедуру, међу којима је била Хилда Дајч и њена породица.
Свим јеврејским организацијама имовина је била уништена или одузета, тако су нпр. нацисти одузели зграду београдске синагоге "Сукат Шалом" и направили јавну кућу. Терор према јеврејском народу је био све већи и већи, како Ашкеназима тако и Сефардима. Нацисти су поставили нове представнике јеврејске заједнице. У новој заједници су били одговорни за функционисање Јеврејске болнице, основане након забране Јеврејима да користе болничке услуге редовних београдских болница, као и за решавање проблема у заједници.
Отац Хилде Дајч је био потпредседник те заједнице, а према сведочењу њених пријатеља Хилда Дајч је са поносом носила свој жути повез за руку. Хилда Дајч је одлучила да волонтира као медицинска сестра у Јеврејској болници. Одлазак у логор мини|219x219px|Сајмиште Југословенски павиљон број 3. где је Хилда Дајч била смештена. Током лета и јесени 1941. већина одраслих мушкараца Јевреја је стрељана. Почетком децембра 1941. Немци су наредили јеврејским женама, деци и старијима да од 8. до 12. децембра дођу испред седишта специјалне полиције у улици Џорџа Вашингтона 23. Одведени су у адаптирани павиљон број 3, у логор Сајмиште. С обзиром на то да је Хилдин отац био функционер Представништва Јевреја, она је имала могућност да избегне одлазак у логор. Међутим, донела је одлуку да оде и стави се на располагање као медицинска сестра, са жељом да помогне болеснима и немоћнима у логору Сајмиште. Њени родитељи и брат нешто касније су били приморани да се јаве у логор.
Писма Хилде Дајч Писма која је написала Хилда Дајч су редак документ, из којих можемо прочитати у каквим су условима живели Јевреји у логору на Сајмишту, у периоду од децембра 1941. до маја 1942. Примаоци писма су биле њене пријатељице из гимназије Нада Новак и Мирјана Петровић. Данас писма Хилде Дајч можете видети у Јеврејском историјском музеја у Београду, који је уједно у поседу прва три писма, док се четврто писмо налази у Историјском Архиву Београда.
Прво писмо У првом писму можемо видети да је Хилда Дајч своје прво писмо написала 7. децембра 1941, дан пре него што је отишла на Сајмиште. Прималац првог писма је била Нада Новак, Хилдина другарица из гимназије. У писму Хилда спомиње време које је провела у школи и описује дружење као најпријатнији део периода живота.Надо, драга моја,
Сутра ујутру полазим у логор. Мене нико неће натерати, ја не чекам на позив. Јављам се добровољно да пођем са првом групом која полази из Џорџа Вашингтона 23, сутра у 9 сати ујутру. Моји су противни мојој одлуци, али ја мислим да ћеш ме барем ти разумети: има толико људи којима је потребна помоћ, да ја морам по налогу своје савести да пређем преко сентименталних разлога у вези са породицом и кућом и да се потпуно ставим у службу других. Болница остаје још у вароши, а управник ми је обећао да ће ме поново примити када се болница буде доселила у логор. Потпуно сам мирна и сталожена и уверена да ће све испасти добро, чак изнад мојих оптимистичких претпоставки. Мислићу често на тебе, ти знаш, а можда и не, шта си за мене представљала - то ћеш и убудуће. Ти си ми најлепша успомена из мог најпријатнијег периода - из дружине.
Надо моја драга, ја те много, много волим.
Хилда.
7. XII 1941.
Друго писмо У другом писму можемо видети како је написано два дана после првог писма, 9. децембра 1941. Упућено је Мирјани Петровић која је такође била њена школска другарица из гимназије. У писму можемо прочитати прве утиске о животу у логору. Писма је кријумчарило јеврејско болничко особље, које је редовно посећивало логор.Драга моја Мирјана,
Пишем ти из шталске идиле лежећи на слами док се уместо звезданог неба налази над мојом главом дрвена конструкција крова павиљона бр. 3. Са моје галерије (треће) која се састоји из низа дасака, а на којој нас три имамо свака по 80 cm у ширини животног простора, посматрам овај лавиринт, односно мравињак бедника чије су трагедије бројне као и они који живе не зато што су свесни да ће једном бити боље, већ зато што немају снаге да прекину са животом. Уколико је то то.
Мирјана драга, твоје писмо то си ти, волим га као што волим тебе. Твоје речи и осећања лепи су као и твоја спољашност, а твоје саосећање велико као све друго лепо што је специфично твоје. Немој да се дивиш једном човеку који има брзе акције. Други можда имају више алтруизма, а мање енергије, више скромности него амбиције, па су им дела, мада велика, скривена, а дела других више падају у очи својом одлучношћу и брзим извођењем.
Мирјана драга, овде сада има 2.000 жена и деце, скоро 100 одојчади за које не може ни млеко да се кува јер нема огрева а према висини павиљона и јачини кошаве можеш већ да израчунаш ступањ топлоте. Читам Хајнеа и он ми прија, мада имамо клозет удаљен пола километра и то за петнаест особа наједанпут, мада смо до четири сата добили само два пута мало купуса за који се види да је у води куван, мада лежим на мало сламе, а деца са свију страна и светлост гори целе ноћи, мада вичу на нас „Идиотише саубанде” [идиотска свињска бандо] итд, мада нас зову сваки час на збор и све преступе "строго кажњавају". Зидова има доста. Ја сам почела данас са радом у амбуланти, тј. једном столу са неколико флаша и газе, за којим је само један лекар, једна апотекарка и ја. Посла има доста, људи, то јест жене падају у несвест итд. Али се у већини случајева држе више него јуначки. Ретке су сузе. Нарочито код омладине. Једино што ми недостаје јесте пристојна могућност за умивање. Нама ће доћи још 2.500 особа, а има свега 2 лавабоа, тј. чесме. Постепено ће све доћи у ред и у то нимало не сумњам. Болница ће бити у једном другом павиљону. Броје нас често, из истог разлога су и павиљони ограђени жицом. Нимало не жалим што сам дошла, већ сам задовољна својом одлуком. Ако ћу свака два дана моћи толико да урадим за друге као ова два, онда ће цела ствар имати много смисла. Ја знам, чврсто сам убеђена у то да је ово само пролазно (што не искључује могућност да то траје и неколико месеци), крај ће бити добар и ја сам унапред задовољна. Стичем свакодневно много познанстава, искуства, упознајем људе са њихове праве стране (ретки су они који и овде глуме). Многи људи се примају којекаквих „командантштина”. Мада бих могла, ја се таквих ствари не примам, моје амбиције нису упућене у томе смеру. Мирјана драга, ти ћеш ме препознати, ја се нећу променити, тек сада осећам по својој сталожености да сам прилично изграђена и да спољне ствари слабо утичу на мене. Само бих волела да мојим родитељима ова чаша буде поштеђена.
Погледала сам, драга, на твој прозор кад су нас камионом возили на Сајмиште, али тебе нисам видела. Када се идућег пута сретнемо морамо да надокнадимо у смислу другарства све оно што током године нисмо чинили. Шта знаш, можда је тек тај растанак тако необичан… [текст нечитак] …да дознам колико те волим, колико сам везана за тебе мада тако често нисам била с тобом.
Мирјана драга, остани таква каква јеси, јер си златна и ја те много волим, твоја Хилда.
9. XII 1941.
Треће писмо За треће писмо се сматра да је упућено Нади, и да је написано око 13. децембра 1941. У том писму Хилда открива да ће јој се у логору ускоро придружити чланови њене породице .Надо, златна моја,
Није била баш романтична сцена у којој сам дошла до твог писма, наиме нас две сестре на челу са једном апотекарком организовале смо кување чаја и млека (уколико су то жене понеле собом јер се овде нити шта може послати, нити овамо стижу пакети) на дванаест шпиритус кохера - и баш при том кувању уз највећу галаму изнутра и споља док су ми текле сузе због дима и спиритуса, потекле су ми праве, искрене, олакшавајуће сузе читајући твоје писмо.
Овде је тако - не знам како да га окарактеришем, једном речи једна велика штала за 5.000 и више људи, без зида, без ограде, све у истој одаји. Појединости овог чаробног замка сам описала Мирјани па ми се не да да понављам. Добијамо или доручак или вечеру и то уз најпогрдније речи - срећа још, човеку прође апетит па није гладан. За ових пет дана је било четири пута купуса. Иначе је дивно. Нарочито у погледу на наше суседе - Цигански логор. Данас сам била тамо и ошишала 15 вашљиваца и намазала их. Међутим, мада сам после испекла руке до лактова крезолом, ипак је посао некористан, јер кад завршим са другом партијом, биће прва опет вашљива.
Управа логора је у банатским рукама, систем непотизма, односно љубавницизма, али ми Београђани смо сувише питоми, а они то користе, јер ко први девојци ономе и девојка. Сваких сто људи има блок команданта, обично неку балавицу од 16-20 године, а иначе данас су изабрали од девојака од 16-23 године 100 лагерполициста. Ја сам се сакрила, јер познајем моју особиту наклоност према полицији ма које врсте. Какав критеријум при том узимају, познато је само њима.