мини|250px|Тело балета у „V” облику. 'Old style' date 4 March

Тело балета (, ) је група играча који не спадају у групу балетских солиста. Стални су чланови балетске компаније и понекад помажу око саствљања позоришне сценографије.

Тело балета делује као целина са специфичним покретима на сцени. Понекад стварају специфичне улиге за балет као што су на пример цветови Шчелкунчика.

У класичном балету, женски кордебалет традиционално игра важну улогу. Разноврсни масовни плесови са много сликовитих поза били су од великог значаја у продукцијама Артура Сен Леона - тако да је кореограф био чак и критикован због њихове сувишности. Међу сачуваним наслеђем 19. века су „Молитва вилиса” из II чина балета Жизела (кореографија Жана Коралија у редакцији Маријуса Петипа), „Излазак сенки” из Бајадере и „Слика Нереида” из Успаване лепотице Маријуса Петипа,Roger Fiske (1973): Eulenberg Edition, Foreword to the complete score of the ballet: "On 2 Feb 1939 Sadler's Wells presented the ballet in London with Margot Fonteyn in the title role... This was the first successful production outside Russia, and it led to The Sleeping Beauty becoming extremely popular in all countries where classical ballet is cultivated ... The way in which he developed his themes and the lavish originality with which he scored the music raised his ballets far above those his predecessors had composed." „Слика лабудова” из Лабудовог језера у поставци Лева Иванова. Она се сматрају ремекделима кореографије.

Александар Горски (Дон Кихот, 1900) и Михаил Фокин (Шехерезада, 1910, Петрушка, 1911) дали су кордебалету потпуно другачију улогу у својим наступима – иновативни кореографи раног 20. века тражили су живу глумачку реакцију од балетских уметника, сценске комуникације, импровизационог односа према ономе што се дешава на сцени – како се то захтевало у драмском позоришту према „школи искуства” Станиславског.

Функција

Тело балета поставља расположење, сцену и нијансе балета, гради везу и другарство међу члановима балетске дружине и ствара велике сценске слике кроз ансамбл покрет и кореографију.

Поред физичке изградње света коју обезбеђује тело балета, оно такође служи као витална одскочна даска за млађе, долазеће играче, где уче о животу компаније и структури класичних балета пре него што их евентуално унапреде као солисте или главне играче.

Историја

Неки научници тврде да тело балета из деветнаестог века налази своје корене у француским револуционарним хорским свечаностима, које су и саме укорењене у фестивалима из антике.

„Le petit rats”

Плесачи који су попуњавали тело балета Париске опере често су укључивали ученике, неки од којих са 14 година, од миља познате као les rats или les petit rats. За тај термин постоје многа етимолошка објашњења; међу њима и сугестија Емила Литреа да је израз „demoiselles d'opéra“ (млада дама из опере) скраћен једноставно у „ра“, или веровање да се звук које су шпицасте ципеле балетске трупе производиле на дрвеним подовима просторија за пробе може упоредити са скакањем пацова.

Године 1866, Теофил Готје (аутор Жизеле) објавио је есеј под насловом Le Rat,An essay entitled Le Rat љубазан и духовит опис навика ових младих плесача.

Улога тела током касних 1800-их у Балету Париске опере такође може укључивати доњу страну. Плесна сала у којој су се плесачи загревали пред наступ такође је функционисала као нека врста мушког клуба, где су богати мушки оперски претплатници (arbonnés) могли да послују, друже се и предлагају балерине. Зато што су многи „ситни пацови“ потицали из радничке класе, и због постојећих структура моћи, они би имали финансијски и каријерни подстицај да се повинују наклоностима и пропозицијама ових претплатника. Међутим, вреди напоменути да мало преживелог савременог писања о овој теми бележи искуства или перспективе самих малих пацова, често уместо тога грешећи на страни оговарања.

20. век и даље

Балети попут Пламена Париза, који су представљали огромно тело од 24-32 плесача, били су пионири у активној употреби тела балета у приповедању прича.

Током 21. века, захтеви за трупним плесачима су се мењали, позивајући их да буду „свестранији и виртуознији као појединци” и узрокујући да се „суочавају са више емоционалних и физичких изазова него икада, појачаним тешким радним распоредом”. Они су типично међу најслабије плаћеним члановима компаније, и често им није гарантовано запослење током целе године. They are typically among the lowest-paid members of the company, and often not guaranteed year-round employment. Упркос изазовима, многи плесачи у телу балата осећају понос и повезаност са својим положајима: како је рекла Карин Елис-Венц, сада пензионисана плесачица и наставница Јофри балета, „људи морају да знају да можете имати фантастичну каријеру и остати у телу.“

У медијима

Сликар импресиониста Едгар Дега често је у својим делима представљао играче Балета Париске опере, међу којима су и неки од његових најпознатијих. Укупно је око 1.500 његових слика, монотипија и цртежа посвећено је балету, као и неке скулптуре.

Референце

Литература

. Helsinki.

G. Abraham, ed. Tchaikovsky: a Symposium (London, 1945/R, R 1970 as The Music of Tchaikovsky. London: W. W. Norton, 1974) C. W. Beaumont. The Ballet called Swan Lake (London, 1952) . 108–119 Brown, David. .

Спољашње везе

Категорија:Балет