Живко Павловић (Башин код Смедеревске Паланке, 1/13. март 1871 — Београд, 25. април 1938) био је официр Српске војске, дивизијски генерал Југословенске војске, професор, управник Војне академије, војни писац и академик.
Рођен је у селу Башин од оца Гаврила и мајке Ане Петровић. Променио је своје рођено презиме Петровић у стричево презиме Павловић, код кога је живео са маћехом после смрти својих родитеља. После завршетка основне школе, Живко је уписао Крагујевачку гимназију. У то време у Војној академији је радио млади официр (будући војвода) Степа Степановић, што је допринело да Павловић упише нижу школу Војне академије 1892. године. Класни друг му је био будући армијски генерал и министар војске и морнарице Петар Пешић.
После завршетка Академије, Живко је био водник, а након тога је уписао Вишу школу Војне Академије 1. септембра 1894. године. У наредном периоду прошао је све дужности од водника у Моравском артиљеријском пуку, до командира батерије. Од 1899. до 1892. је био на генералштабној припреми у Београду. Године 1902. је послат у Берлин на усавршавање. После повратка из Берлина постао је ордонанс официр краља и ту дужност је обављао до 1905. године. Две године касније постао је ађутант краљевића Ђорђа, а након те дужности био је и професор Александра Карађорђевића у периоду од 1908—1911. Од 1910—1912, вршио је функцију начелника Оперативног одељења Главног генералштаба и на том положају се задржао до почетка Првог балканског рата.
Пред Први балкански рат изабран је међу четворицом најближих Путникових сарадника и тада је постао шеф одсека за израду наређења у оперативном одељењу Врховне команде а после окончања службовања на том положају, био је у делегацији која је закључивала мир у Лондону. Учествовао је у опсади Скадра, када је унапређен у генералштабног пуковника, а касније је учествовао и у Брегалничкој бици. Након ове победе војвода Путник је ургирао да се на његов предлог ванредно унапреди у чин генерала али је он то одбио.
На почетку Првог светског рата, Павловић је руководио мобилизацијом становништва. Био је блиски сарадник Радомира Путника и заједно са њим је разрађивао планове за битке. После Тројне офанзиве, влада је сменила Радомира Путника, а заједно са њим и Живка Павловића његовог заменика. Дошао је у сукоб приликом планирања Солунског фронта са Живојином Мишићем и његов план није усвојен. После победе на Кајмакчалану, смењен је са функције команданата Шумадијске дивизије и послат је на лечење од маларије.
После рата је унапређен у чин генерала 1919. године. Исте године је постао управник Војне академије у Београду, да би 1920. постао помоћник команданта Прве армијске области и командант Јадранске дивизијске области. Пензионисан је три године касније. На предлог Јована Цвијића, изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 1921. Увршћен у ред највећих војсковођа српске и југословенске историје.
Младост и школовање мини|Живко Павловић као питомац Војне академије. Рођен је 1/13. марта 1871. као Живко Петровић у селу Башин. То село је припадало Јасеничком срезу Смедеревског округа. Родитељи су му били сиромашни земљорадници, Гаврило и Ана Петровић. Живков отац Гаврило у старом крају је био хајдук и дошао је у Јасеницу из равне Сјенице. Мада је Гаврило Петровић био неписмен, сиромах и надничар, учествовао је у оба Српско-турска рата (1876—1878) као четовођа а командовао је и батаљоном и за изузетно војничко држање одликован је златном и сребрном медаљом за храброст. Мајка Ана Петровић (рођена Старчевић) родила је с Гаврилом само Живка, јер је умрла после две године. После Анине смрти Гаврило се оженио њеном блиском рођаком Анђом, с којом је имао сина и кћерку. Основну школу је завршио у селу Церовцу.
Још у основној школи се издвајао посебном бистрином, па чак је и свом учитељу, Матеји Ђорђевићу, помагао у настави, па су га због тога, по тадашњим обичајима, назвали цензор. Његови школски другови Зарија Сарчевић и Ананија Јевремовић говорили су да је много волео школу. Школовање је одмалена било за Живка тешко и само најупорнији су могли да издрже такве тегобе. По препоруци учитеља Матеје Ђорђевића, Живко је уписан у Крагујевачку гимназију. Његова маћеха Анђа, после Гаврилове смрти, остала је на имању са још двоје деце. У почетку га је помагао деда по мајци, али и он је убрзо преминуо. За време школовања у Крагујевцу становао је код једног апотекара, коме је за становање био дужан да пере судове и спрема дрва за ложење. Поред ових послова није био ослобођен ни неких других кућних послова. У овом периоду Живков стриц Павле је неко време бринуо о њему, доносећи му храну из села Рамаћа у Крагујевац. У знак захвалности за велику бригу, Живко је променио своје рођено презиме Петровић у стричево Павловић. Касније је наставио да се потписује презименом Павловић и тако је и остало до краја живота. Једина веза са оцем била је монограм његовог имена са којим се потписивао на свим војним документима.
Нижу школу Војне академије је уписао после положеног пријемног испита 1. септембра 1889. године, као питомац 22. класе. У том периоду млади официр Степа Степановић је био професор на Војној академији па су се многи питомци одлучивали да упишу баш ту школу а међу њима и Живко Павловић. Школовање је завршио као артиљеријски потпоручник 16. септембра 1892, као седми у рангу од педесет питомаца. Од шесторице испред Живка само је у војсци остало познатије име армијског генерала и министра војске и морнарице Петра Пешића.
Активна служба Активна служба Живка Павловића почиње на месту водника у Дринском артиљеријском пуку у периоду од 1892. до 1894. године. Вишу школу војне академије уписао по обављеном пријемном испиту 1. септембра 1894. године, као девети у рангу од четрнаест питомаца. Од 1896. до 1898. био је био водник III брдског дивизиона Моравског артиљеријског пука у Алексинцу. 1898. године био је командир VII батерије III дивизиона Моравског артиљеријског пука у Алексинцу. После проведеног прописаног времена у служби на месту командира батерије, допуштено му је да се пријави за приправника у генералштабној струци. Од 1899. до 1902. се налазио на генералштабној припреми у Команди активне војске у Београду. Након две године припремног рада произведен у чин генералштабног капетана I класе 1901. године. У периоду 1902. године, шест месеци је провео као државни питомац на усавршавању у Берлину. У Берлину проучава дело Карла фон Клаузевица изучавајући немачку доктрину и прецизност у научном приступу изради ратних планова. По повратку у земљу од 19. фебруара 1903. године, био је командант 2 батерије у 17. пешадијском пуку. Од 23. јула 1903. године, помоћник начелника Штаба Тимочке дивизијске области. У периоду од 18. марта 1903. до 31. маја 1905. године био је ордонанс официр краља. 24. априла 1904. поред редовне дужности био је и у Општевојном одељењу Министарства војног. У чин генералштабног мајора унапређен је 6. априла 1904. године. На нову функцију команданта II батаљона VII пешадијског пука постављен по окончању претходне дужности. Још као млади официр Живко Павловић се истакао многим војничким врлинама: дисциплином, уредношћу и одговорношћу. Управо због тих особина именован је у периоду од 14. маја 1906. до 1. јануара 1907. године за ађутанта краљевића Ђорђа. мини|Команданти пукова 1912. године, пред Балканске ратове (Живко Павловић је у средњем реду трећи здесна). Од 8. јула 1906. године налазио се такође у Ђенералштабном одсеку Општевојног одељења Министарства војног, да би потом био премештен за команданта XVIII пешадијског пука. За начелника штаба Коњичке дивизије постављен је 7. септембра 1907. године. У истом периоду од 3. августа 1906. па све до почетка Првог светског рата био је прво хонорарни а касније и редовни професор Тактике на Нижој школи Војне академије. За професора престолонаследника Александра именован је у периоду 1908—1911, предајући му стратегију и војну географију. У чин генералштабног потпуковника унапређен је 29. марта 1909. године. Од 1910—1912, био је начелник Оперативног одељења Главног генералштаба и на том положају се задржао до почетка Првог балканског рата.
Балкански ратови мини|лево|Врховна Команда Српске војске у Скопљу 1913. године, током Балканских ратова (Живко Павловић седи иза војводе Путника). У Врховној команди српске војске нарочито се истакао својим осмишљеним и зрелим закључивањима, чиме је стекао наклоност и поверење начелника Штаба Врховне команде војводе Радомира Путника. Пред Први балкански рат изабран је међу четворицом најближих Путникових сарадника и тада је постао шеф одсека за израду наређења у оперативном одељењу Врховне команде. Од тада је непрестано био уз старог и оронулог силним ратовима војводу Путника, све док је он био начелник Штаба Врховне команде и начелник Главног генералштаба. Истакао се као аналитичар догађаја везаних за ратовања српске војске и генерал (потоњи војвода) Живојин Мишић га је веома ценио. У неколико ситуација је својим оптимизмом и истрајношћу соколио чланове врховне команде па и самог војводу Радомира Путника. Као признат војни зналац, у новембру и децембру 1912. и јануару 1913. године учествовао је као експерт наше делегације у закључивању мировног споразума у Лондону.
Војнички је сазрео нарочито током опсаде Скадра крајем 1912. и почетком 1913. године. Дана 14. јануара 1913. унапређен је у чин генералштабног пуковника да би већ у фебруару био именован за начелника штаба у Приморском корпусу. Командант те целокупне војске био је генерал (будући војвода) Петар Бојовић. мини|Ђенералштабни пуковник Живко Павловић начелник штаба српске скадарске армије У саставу била је целокупна црногорска војска око Скадра, две српске дивизије и велики део опсадне артиљерије. Према плановима које је израдио Живко, Скадар је могао да се освоји за два сата борбе. У томе га је спречила наредба Николе Пашића, који је телеграфисао да се обустави сваки рад. Јула месеца враћен је поново на место начелника Оперативног одељења Врховне команде. У том периоду исказао је свој сјајан допринос војничког знања и одлучности у планирању и победоносном завршетку Брегалничке битке захваљујући правовременом реаговању када је на његов предлог војвода Путник наредио контраофанзиву. Након тога је слао службене дописе у Русију (посланику Спалајковићу) и у Француску. На овом положају од војводе Путника добијао је уважавања и признања, јер је као његов главни сарадник доносио стратегијска документа важна за будућност целокупне војске. Чак је војвода и ургирао да се на његов предлог унапреди ванредно у чин генерала, међутим Живко је то одбио уз образложење да не жели да прескаче своје другове. Након завршетка Балканских ратова враћен је у Војну академију на место професора Тактике у периоду ратног прекида, школске 1913—1914. године.
Први светски рат Мобилизација