thumb|Каспар Давид Фридрих, Луталица изнад мора магле, 1818.
Романтизам је културни и политички покрет који је настао у Британији и Немачкој крајем 18. века, као реакција на рационализам и неокласицизам у ком се потенцирају осећања и слобода индивидуе у супротности са традицијом неокласицизма који потенцира подвргавање осећања и слобода стереотипима. Будући да је романтизам посебан начин осећања и схватања природе, јављају се различите тенденције у свакој од земаља на коју се покрет ширио и у којој се развијао. Уметнички израз романтизма је обухватао практично све уметности. Почеци романтизма се налазе већ у делима Јулија или Нова Хелоиза и Исповести Жан Жак Русоа (1712—1778). Нова Хелоиза представља изразит пример љубавног романа чија је главна одлика осећајност. За српску романтичарску књижевност карактеристично је да је она израсла на темељима богате усмене традиције. То је видљиво у Горском вијенцу Петра П. Његоша, иако је он написан у виду драме и код Бранка Радичевића који је у својој лирској поезији и у поеми Ђачки растанак близак народном ствараоцу.
Јавља се проблем јединствене дефиниције појма романтичарског феномена - романтизам није настао истовремено у свим земљама, нити из истих побуда; није био искључиво књижевни или културни феномен; нити је друштвена, политичка, културна и књижевна ситуација у свим земљама у време његовог настанка била истоветна. Романтизам је настао из нагомилане емоционалне и интелектуалне енергије, али није донео готов програм не јавља се као формулисана књижевна и естетичка самосвест, која публици саопштава само резултате свог лабораторијског експериментисања, већ непосредно износи у јавност сам процес експериментисања песничким феноменом и његовом самосвешћу. Такође, романтизам је прошао кроз низ промена и у субјективној свести својих представника.
Романтизам у књижевности
Романтизам у књижевности (према француском -{‘le romantisme’}-) или романтика (према немачком -{‘die Romantik’}-) као књижевноисторијски типолошки појам у науци о књижевности означава књижевни метод, правац и стилску формацију.
Романтизам као књижевни метод (ванвремена категорија коју чини комплекс поступака, изражајних средстава и уметничких афинитета) који се јавља у свим књижевностима од антике до данас као супротност класицистичком методу, означава књижевност која својим предметом сматра свет човекових осећања, даје предност ирационалном у односно на рационално, надахнуће тражи у далекој прошлости, посебно у средњем веку, и развија интересовање за усмено стваралаштво властитог и других народа који су били ван западноевропског културног круга.
Оваква схватања књижевности довела су до стварања књижевног правца најпре у западноевропским књижевностима (немачка, француска, енглеска књижевност), постепено захватајући књижевности народа који су у то време развијали националну свест.
Романтизам као књижевни правац јавља се у западноевропској књижевности крајем 18. века и преовлађује током прве три деценије 19. века. Развијао се као супротност класицизму.
Одлике романтизма мини|Стрељање 3. маја- Франциско Гоја
Романтизам је пре свега лирска књижевност у којој песник изражава себе, своју личност и своја осећања. Она је у функцији изражавања лирског субјекта. Изражавању песникове личности подређен је и пејзаж. Слике природе прате, односно у функцији су експресије осећања лирског субјекта. Поред тога романтичарско стваралаштво одликује музикалност стихова, хиперболизација осећања, немотивисаност збивања, фрагментарност структуре, романтичарска иронија, хибридност књижевних врста. За романтизам је карактеристичан жанровски синкретизам.
Класицизам инсистира на строго прописаним жанровским канонима и незамисливо је одступање од њих.
Романтизам означава побуну против таквих стега стварајући нове облике и нарушавајући устаљену структуру књижевних родова и жанрова. Драма се ослобађа од класицистичких норми (правило о три јединства), развија се лирско-епски спев. Доминирају кратке песничке форме. У прози се подстиче стварање новог типа романа – сентименталистичког, чија је основна тема љубав. У драмским жанровима долази до модификација у правцу национално-романтичних драма које су по основном тону казивања трагедије. У њима се преплићу две теме - патриотизам и љубав.
Романтичарски песник гаји илузију да је титан и да може променити свет, али кад сазна колико је свет око њега обичан и не може да га прати у његовој титанској надмоћи, романтичарски песник пореди своју судбину са Прометејевом, а своју мисију са прометејском. Романтичарски песник жели да људима подари нови принцип наде. Из доживљаја романтичарског песника као бога на земљи јавља се још један битан поетички принцип романтичарска иронија.
Представници: Јохан Волфганг фон Гете, Новалис, Вилијам Блејк, Џорџ Гордон Бајрон, Виктор Иго.
Код јужнословенских народа појам романтично се доводи у везу са програмима буђења националне и политичке свести у првој половини 19. века, и са оријентацијом на усмену књижевност која се везује за појам народног и народности.
У типолошке одлике српског романтизма спадају: конституисање књижевног језика, окренутост народној књижевности, наглашено национално и историјско осећање, анахроно мешање стилских праваца, иновативност књижевних жанрова.
Према периодизацији Историје нове српске књижевности Јована Скерлића, романтизам у српској књижевности обухвата период од 1848. до 1870.
У Историји српске књижевности Јована Деретића, романтизам у српској књижевности пролази кроз два периода: Бранково доба – српски романтизам четрдесетих година; Омладинско доба – српски романтизам шездесетих година, Змај, Јакшић, Лаза Костић.
Миодраг Поповић сматра да у српској књижевности постоје два типа романтизма: патријархално-херојски и грађанско-демократски.
Представници српског романтизма: Бранко Радичевић, Петар II Петровић Његош, Јован Јовановић Змај, Ђура Јакшић, Лаза Костић.
Теорије и дефиниције романтизма
Фридрих Шлегел истиче да је Дантеова пророчка поема - систем трансценденталне поезије, још увек највиши у својој врсти. Шекспиров универзалитет - право средиште романтичне уметности. Гетеова поетична поезија - најсавршенија поезија поезије.
Шлегел још увек не дефинише романтизам као посебан и нов квалитет, него као комбинацију већ постојећег - као избор у оквиру традиције, који се ослања на извесне квалитете романтичарског приступа песничком феномену, као што су склоност ка теоријском приступу стварима (зато Данте), или захтев да се појединачно схвати као пројекција општег (Шекспир). Шлегел је дао једну од најважнијих дефиниција романтике, истичући њену динамичну суштину и тежњу за тоталном формом: Романтична поезија је прогресивна универзална поезија. Њена сврха није само у томе да поново уједини све раздвојене родове поезије и да доведе у везу поезију са филозофијом и реториком. Она хоће и треба да помеша и стопи поезију са прозом, творачку снагу са критичком, уметничку поезију са природном поезијом; да поезију учини живом и друштвеном, а живот и друштво поетичним, и да форме уметности испуни и заштити материјалом погодним за образовање сваке врсте, оживљавајући га трепетањем хумора.
Август Вилхелм Шлегел томе додаје и емотивну устремљеност романтике ка нечему недокучивом и неухватљивом: Поезија старих је била поезија поседовања, наша поезија је поезија чежње. Док њихова стоји чврсто на тлу садашњице, наша се њише између сећања и слутњи.
Романтика се тако дефинише као процес вечите и незаустављиве креације. Истиче се слобода имагинације као основна компонента стварања, избегава се могућност непосредног притиска објективне материјалне стварности на субјекат, који постаје средиште непрекидне стваралачке еманације.
Жан Пол Рихтер доживљава поезију као непрекидни стваралачки процес: Романтично је лепо без ограничења... лепо бескрајно... таласаво одбројавање струје или звона. Представа песничког феномена која спречава његово омеђивање и у односу на саму стварност; песнички феномен се непрестано уткива у стварност, и указује се на субјекат као на извор поетизације.
Новалис каже да - Романтизовати значи баналном дати узвишен смисао; уобичајеном непознати изглед; познатом достојанство непознатог; коначном привид бесконачног. Захтев за искључењем из средине која угрожава поетичне и идеално устремљене духове, и потреба да се потре сурова и несавладива стварност, преображени у поетску чежњу ка једном флуидном, растапајућем стању.
Жан Пол Рихтер је са том чежњом спојио музички доживљај као њен најсигурнији и најадекватнији медијум.
Пушкин сматра да се под општим појмом романтизма подразумевају дела која на себи носе печат сете или сањалаштва.
Кажмир Бродински истиче прошлост, све што подсећа на невиност, слободу, занос витешких времена; а као одлику романтике подвлачи пријатну тугу која може да пробуди само осећање успомена и чежње.
П. Б. Шели: Песништво подиже копрену са скривене лепоте света и чини да обичне ствари постају као да нису обичне.
Шатобријан истиче необичност, тајанственост, непознатост као естетски елемент допадљивости, и сматра да је природа у свом тоталитету, као васиона, модел законитости које важе и за уметничку креацију.
У овом романтичарском елементу постоји трострука тенденција: поништавање сваке фиксације креативног процеса, односно претварање поезије у стални динамички процес; потреба за сливањем прошлог, садашњег и будућег у једно, односно поништавање времена; тежња за бескрајним, бесконачним.
Фридрих Шлегел истиче и да је романтична поезија још у постајању; заправо, њена права суштина је у томе што она вечно може само да постаје а никада не може да се сврши.
Из тог појма бескрајног, као најважније, суштинске квалификације, рађа се и уобличава појам слободе поезије и појам слободе субјекта као њеног носиоца: једнино је она бескрајна, као што је једино она слободна, и као свој први закон признаје да самовоља песника не трпи никакве законе над собом.
Шлегел је поезију, од одређене естетичке категорије, претворио у динамично стање духа, у расположење које се бескрајно уздиже изнад свега условљеног, па и изнад сопствене уметности. Уметнички акт је уздигнут изнад субјекта као свог креативног носиоца. Поезија као стање духа негира своју сопствену сублимацију као ограничену творевину своје неограничене продуктивне моћи. Стварање је бесконачна и незаустављива делатност која може да се испољи једино у завршеним, заустављеним, коначним или окончаним облицима.
Романтичарска теорија фрагмената је савршена затвореност у незатвореном. Потиче од романтичарске концепције о бескрајности креације као такве. Фрагмент је истовремено и затворен у себе, сам себи довољан, један мисаони свет склопљен над целином смисла, али истовремено отворен за даља стваралачка дограђивања и асоцијације.
П. Б. Шели дефинише поезију као незаустављив креативан процес - елемент екстемпоралности, или временитог сажимања категорија у јединствен темпорални доживљај: Ми гледамо свет испред и иза себе/и чезнемо за оним што још није...
Сврха песничке динамичности је у превазилажењу чулних ограничења стварности. Ново схватање модела и креације, које одбацује вулгарно-имитативну пројекцију, а машту чини врховним инспиратором и моделатором утисака које субјекат прима од ствар.
Романтичарска поетика је дефинисана као јединство две супротности - Новалис: Уметност на пријатан начин учинити чудном, један предмет учинити стварним, а ипак познатим и привлачним - то је романтичарска поетика.
Музика у романтизму
Музички романтизам се најчешће дели на два периода: рани и позни, међутим поједини ауториДејан Деспић: „Хармонија са хармонском анализом“ наводе и тзв. средњи период, најчешће називан „зрелим романтизмом“.