мини|десно|Термити thumb|Разноврстан тепих буба, ларва, Anthrenus verbasci, оштећују примјерак Sceliphron destillatorius у ентомолошкој збирци
Штеточина је врста биљке или животиње која је штетна по нормални живот и функционисање човека и углавном се односи на организме који штете усевима, стоци или људима у својим домовима. У штеточине се најчешће убрајају мишеви, пацови, крпељи, буве, бубашвабе и бројни други организми. Људи су модификовали животну средину за своје потребе и нетолерантни су према другим створењима која заузимају исти простор када њихове активности негативно утичу на људске циљеве. Дакле, слон је неприговоран у свом природном станишту, али штеточина када гази усјеве.
Постоје три основне стратегије за биолошку контролу: класична (увоз), где се уводи природни непријатељ штеточина у нади да ће постићи контролу; индуктивна (аугментација), у којој се примењује велика популација природних непријатеља за брзу контролу штеточина; и инокулативно (очување), у којем се предузимају мере за одржавање природних непријатеља редовним поновним успостављањем.
Пољопривредне и хортикултурне културе нападају широки спектар штеточина, а најважнији су глодари, инсекти, гриње, ваљкасти црви (нематоде) и пужеви. Штета коју чине произилази и из директне повреде коју узрокују биљкама и од индиректних посљедица гљивичних, бактеријских или вирусних инфекција које преносе. Биљке имају своју одбрану од ових напада, али они могу бити преплављени, посебно у стаништима гдје су биљке већ под стресом, или гдје су штеточине случајно уведене и не могу имати природних непријатеља. Штеточине које утичу на дрвеће су претежно инсекти, а многи од њих су такође уведени нехотице и немају природних непријатеља, а неки су пренели нове гљивичне болести са разорним резултатима.
Људи су традиционално вршили контролу штеточина у пољопривреди и шумарству употребом пестицида; међутим, постоје и друге методе, као што су механичка контрола и недавно развијене биолошке контроле.
Концепт Штеточина је свако живо биће које људи сматрају проблематичним за себе, своју имовину или животну средину. Штеточине могу изазвати проблеме са усевима, здрављем људи или животиња, зградама и дивљим подручјима или већим пејзажима. Старија употреба речи "штеточина" је смртоносна епидемијска болест, посебно куга. У свом најширем смислу, штеточина је конкурент човечанству.Merriam-Webster dictionary, accessed 22 August 2012. Штеточине укључују биљке, патогене, бескичмењаке, кичмењаке или било који организам који штети екосистему.
Животиње thumb|Дивљи голубови, домаћи голубови, могу постати веома бројни у градовима.
Животиње се сматрају штеточинама или напастима када повриједе људе или оштете усеве, шумарство или зграде. Слонови се сматрају штеточинама од стране фармера чије усјеве нападају и газе. Комарци и крпељи су вектори који могу преносити болести, али су и штеточине због невоље изазване њиховим угризима. Скакавци су обично усамљени биљоједи од малог економског значаја док се не испуне услови за њих да уђу у фазу ројења, постану локуст и изазову огромну штету. Многи људи цијене птице на селу и њихове баште, али када се оне акумулирају у великим масама, оне могу бити сметња.
Јата чворака могу се састојати од стотина хиљада појединачних птица, њихова склоништа могу бити бучна, а њихов измет обиман; измет је кисел и може изазвати корозију метала, камена и опеке, као и да их поружњају. Голубови у урбаним срединама могу бити опасни по здравље, а галебови у близини обале могу постати сметња, посебно ако постану довољно храбри да отму храну од пролазника. Све птице су ризик на аеродромима гдје се могу усисати у авионске моторе. Дјетлићи понекад ископавају рупе у зградама, оградама и комуналним стубовима, узрокујући структурна оштећења; Они такође бубањ на различитим одјекујућим структурама на зградама као што су олуци, довн-изливи, димњаци, отвори и алуминијумске фолије. Медузе могу формирати огромне ројеве који могу бити одговорни за оштећење риболовне опреме, а понекад и зачепити системе за хлађење електрана и постројења за десалинизацију који црпе воду из мора.
Многе животиње које сматрамо штеточинама живе у нашим домовима. Пре него што су људи изградили станове, ова створења су живела у ширем окружењу, али су еволуирала заједно са људима, прилагођавајући се топлим, заштићеним условима које кућа пружа, дрвеним дрвеним грађама, намјештају, залихама хране и депонијама смећа. Многи више не постоје као слободни живи организми у спољном свијету и стога се може сматрати да су припитомљени. Кућни миш са шкотског архипелафа Света Килда брзо је изумро када је посљедњи острвљанин напустио острво Света Килда, Шкотска 1930. године, али је Пољски миш (Св. Килда, Шкотска) преживио.
Биљке thumb|Zygophyllaceae, бабин зуб, понекад се сматра биљка штеточина због својих оштрих бодљикавих неравнина, приказаних овде у стопалу особе.
Биљке се могу сматрати штеточинама, на примјер, ако су инвазивне врсте или коров. Не постоји универзална дефиниција онога што биљку чини штеточином. Неке владе, као што је Западна Аустралија, дозвољавају својим властима да прописују као биљку штеточина "било коју биљку која ће, по мишљењу локалних власти, вјероватно негативно утицати на животну средину округа, вриједност имовине у округу, или здравље, удобност или погодност становника округа". Примјер такве биљке прописане овим прописом је чичак, бабин зуб, који може изазвати тровање оваца и коза, али је углавном сметња око зграда, путева и рекреативних подручја због својих непријатно оштрих бодљикавих неравнина.
Патогени Патогени који изазивају болести, као што су Гљиве, оомицете, бактерије и вируси могу проузроковати штету на усјевима и баштенским биљкама.
Екологија thumb|right|Због њиховог агресивног понашања према људима и другим животињама, њихове навике да моле за храну, оштећују травњаке и усјеве кроз испашу и њихов измет, као и прјетњу коју велика јата представљају за авионе, канадске гуске, Branta canadensis, понекад се сматрају штеточинама. Термин "биљни штеточина", који се углавном примјењује на микропредаторе инсеката биљака, има специфичну дефиницију у смислу Међународне конвенције о заштити биља и фитосанитарних мјера широм свијета. Штеточина је било која врста, сој или биотип биљке, животиње или патогеног агенса штетног за биљке или биљне производе. FAO Corporate Document Repository: Guidelines for Phytosanitary Certificates. Retrieved 1 August 2012
Широм свијета, утицаји пољопривредних штеточина су повећани вишим степеном међусобне повезаности. То је због повећаног ризика да ће се било који одређени проблем штеточина било гдје у свијету (као систем) ширити преко цијелог система.
Биљна одбрана од штеточина
thumb|upright|Велики и директно одбрамбени листићи налик трну Vachellia collinsii су шупљи, нудећи уточиште за мраве, који додатно штите биљку од биљоједа.
Биљке су развиле стратегије које користе у сопственој одбрани, било да су трње (модификоване стабљике) или бодље (модификовани листови), убоди, дебела кутикула или воштане наслаге, а друга линија одбране је токсична или неукусна секундарни метаболити. Механичка повреда биљних ткива омогућава улазак патогена и стимулише биљку да мобилизује своју хемијску одбрану. Биљка убрзо затвара рану како би смањила даљу штету.
Биљке понекад предузимају активне кораке како би смањиле биљоједе. Macaranga triloba, на примјер, прилагодила је своје танкослојне стабљике како би створила идеално кућиште за мрава Crematogaster, који, пак, штити биљку од биљоједа. Поред обезбјеђивања становања, биљка такође обезбјеђује мрава са својим ексклузивним извором хране у облику тијела хране која се налазе на листићима листа. Слично томе, неколико врста акација развило је чврсте бодље које су отечене у подножју, формирајући шупљу структуру која обезбеђује становање за мраве који штите биљку. Ова стабла багрема такође производе нектар у нектарима на својим листовима као храну за мраве.
Климатске промјене Распони штеточина су у великој мјери одређени климом. Најчешћи примјер за најдуже вријеме је киша: Иако суша стрес слаби отпорност на болести усјева, суша такође успорава заразу и инфекцију; а нека варијабилност падавина је универзална. У скорије вријеме климатске промјене брзо мјењају опсеге, углавном их гурајући према половима (и сјевер и југ). Од 1960-2013. године опсег су се помјерили према полу за 2,7 ± 0,8 км (1,68 ± 0,50 ми) годишње - иако са значајним разликама између таксона. (Посебно у случају вируса и нематода који показују супротан тренд, према екватору. То може бити због њиховог недостатка дисперзије у ваздуху, тако да је њихов тренд у складу са трендом људски потпомогнутог ширења; или потешкоће у идентификацији на терену.) У Европи се очекује да ће се штеточине усјева појавити јер се очекује да ће кичмењаци предатори који их контролишу бити потиснути будућим климатским условима.
Економски утицај У пољопривреди и хортикултури thumb|лево|Гусјенице као што су оне од памучног мољца званог Кукурузна совица могу уништити усјеве. Заједно штеточине и болести узрокују до 40% губитака приноса сваке године. Животињске групе од највећег значаја као пољопривредне штеточине су (по редосљеду економског значаја) инсекти, гриње, нематоде и пужеви.Speiser B. (2002). "Chapter 219. Molluscicides". 506–508. PDF In: Pimentel D. (ed.) Stange, L.A. (created September 2004, updated March 2006). . Division of Plant Industry, Florida Department of Agriculture and Consumer Services. Accessed 27 August 2010.
Инсекти су одговорни за два главна облика оштећења усјева. Прво, постоји директна повреда коју изазивају биљкама док се хране ткивима; смањење површине листа на располагању за фотосинтезу, дисторзија растућих изданака, смањење раста и снаге биљке, и увенуће изданака и грана изазваних тунелским активностима инсеката. Друго је индиректна штета, гдје инсекти чине мало директне штете, али или преносе или дозвољавају улазак гљивичних, бактеријских или вирусних инфекција. Иако су неки инсекти полифагни, многи су ограничени на једну одређену културу или групу усјева. У многим случајевима ларва се храни биљком, стварајући нутритивну продавницу коју ће користити краткотрајна одрасла особа; ларве Symphyta и лептира хране се углавном ваздушним дијеловима биљака, док личинке тврдокрилаца имају тенденцију да живе под земљом, хранећи се коренима или тунелом у стабљику или испод коре. Праве бубе, риличари, имају пирсинг и сисање уста и живе сисањем сока из биљака. То укључује лисне уши, беле мушице и инсекте. Осим што слабе биљку, они подстичу раст чађаве буђи на медљици коју инсекти производе, што искључује светлост и смањује фотосинтезу, успоравајући раст биљке. Често преносе озбиљне вирусне болести између биљака.
thumb|Galla на трешњи изазвана грињом Eriophyes cerasicrumena
Гриње које изазивају највише проблема на терену су паук гриње. Они су мањи од 1 мм (0.04 у) у пречнику, могу бити веома бројни, и напредују у топлим и сувим условима. Они углавном живе на доњој страни лишћа и пробијају биљне ћелије да се хране, а неке врсте формирају мрежу. Они се јављају на скоро свим важним прехрамбеним културама и украсним биљкама, како на отвореном тако и под стаклом, и укључују неке од економски најважнијих штеточина. Друга важна група гриња су жучне гриње које утичу на широк спектар биљака, неколико врста гриња су главне штеточине које наносе значајну економску штету усјевима. Они могу да се хране корјенима или надземним дијеловима биљака и преносе вирусе. Неки примјери су велика гриња пупољака која преноси вирус реверзије црне рибизле, кокосова гриња која може уништити производњу кокоса, и гриња рђе житарица која преноси неколико вируса траве и житарица. Будући да су изузетно мале, многе биљне гриње се шире вјетром иако други користе инсекте или друге чланконошце као средство за распршивање.
thumb|лево|Нематода циста кромпира може изазвати озбиљна смањења приноса усјева.