Битка код острва Саво, позната и као Прва битка код острва Саво, или у јапанским изворима као Прва битка у Соломоновом мору (), догодила се у ноћи 8. на 9. август 1942. године. Била је то морнаричка битка на Пацифику за време Другог светског рата, вођена између јапанске царске морнарице и савезничких морнаричких снага. Ова битка је прва од пет великих морнаричких битака током Гвадалканалске кампање.
У бици, група јапанских ратних бродова је изненадила и поразила савезничке морнаричке снаге, потопивши једну аустралијску и три америчке тешке крстарице, док су у исто време сами претрпели мало штете. Јапанске снаге су се састојале од седам крстарица и једног разарача под командом вицеадмирала Микаве. Као одговор на савезничко амфибијско искрцавање на источна Соломонова острва, Микава је са својим бродовима пловио низ „пролаз Нова Џорџија“ (познатим као „Прорез“) да нападне савезничку десантну флоту и њихове заштитне снаге. Заштитне снаге су се састојале од осам крстарица и петнаест разарача под командом британског контраадмирала Виктора Крачлија, али само пет крстарица и седам разарача било је стварно ангажовано у борби. Као резултат пораза, остаци савезничких ратних бродова и неискрцаних десантних снага су се повукли од Соломонових острва.
Ово је привремено дозволило Јапанцима контролу мора око Гвадалканала. Савезничке копнене снаге су се искрцале на Гвадалканал и оближња острва само дан раније. Повлачењем флоте они су остали у извесном опасном положају, са једва довољно муниције, опреме и хране да задрже њихово место искрцавања.
Позадина Операције око Гвадалканала Дана 7. августа 1942. године, савезничке снаге (првенствено америчке) су се искрцале на острва; Гвадалканал, Тулаги, Гавуту и Танамбога, сва из састава Соломонових острва. Искрцавање савезника на ова острва изведено је да би се спречило њихово коришћење од стране Јапанаца као базе за пресецање снабдевачких путева из САД за Аустралију и уједно обезбедили острва као стартне тачке за кампању, чији би циљ био: изолација главне јапанске базе на том делу Пацифику - лука Рабаул, а у исто време, подршка савезничком походу на Нову Гвинеју. Ова искрцавања су подстакла шестомесечну Гвадалканалску кампању..
Општи командант савезничких морнаричких снага у операцији искрцавања на Гвадалканал и Тулаги је био амерички вицеадмирал Френк Џек Флечер. Он је такође командовао и оперативном ескадром носача авиона, вршећи задатак ваздушне заштите. Амерички контраадмирал Ричмонд К. Тарнер је команговао десантном флотом која је превозила 16.000 савезничких војника ка Гвадалканалу и Тулагију.. Такође под Тарнеровом командом је био и британски адмирал Виктор Крачли са заштитним снагама од 8 крстарица, 15 разарача и 5 миноловца. Ове снаге су штитиле Тарнерове десантне бродове, а предвиђене су и за артиљеријску подршку приликом искрцавања. Крачли је командовао својим групом, коју су углавном чинили амерички бродови, са свог заставног рода, тешке крстарице Аустралија..
Савезничка искрцавања, потпуно су изненадила Јапанце. Савезници су осигурали Тулаги и околна острва Гавуту и Танамбого, а аеродром у изградњи на Гвадалканалу у ноћи 8. августа. Током 7. и 8. августа, јапански авиони базирани у Рабаулу напали су савезничке десантне снаге више пута, остављајући у пламену десантни брод Џорџ Ф. Елиот, који је касније потонуо, и тешко оштетили разарач Џервис, кога су сутрадан потопили са комплетном посадом.. У овим ваздушним нападима, Јапанци су изгубили 36 авиона, а уништили савезницима 19, укључујући и 14 ловачких авиона са носача авиона..
250п|мини|лево|Аустралијска крстарица Канбера (напред лево) штити три савезничка транспортна брода (позади центар и десно) који искрцавају трупе и опрему на Тулаги. Под плаштом наводне бриге због губитака ловачких авиона са његових носача авиона, претње од јапанских авиона за његове носача авиона и око снабдевања горивом својих бродова, Флечер је саопштио да ће повући своју оперативну ескадру носача авиона увече 8. августа..
Неки историчари бране Флечера, да иако ситуација са горивом није била потпуно критична, пошто је Флечер обухватио комплетну ситуацију, то је било довољно оправдање за његово повлачење из области борбе.; Френк -{Guadalcanal}-. pp. 94; и Морисон .
Флечеров биограф је забележио да је Флечер закључио како је искрцавање успешно извршено и да не постоји ниједна значајна мета за блиску ваздушну подршку. Сем бриге због губитка 21 ловачког авиона са његових носача авиона, он је проценио да су његови носачи авиона били угрожени од напада јапанских торпедних бомбардера, и желећи да се његови бродови допуне горивом пре него што стигну јапанске поморске снаге, повукао се претходно обавестивши Тарнера и Вандегрифта.
Тарнер је међутим сматрао да је Флечер знао да он мора да обезбеди ваздушну подршку док се сви транспортни бродови не истоваре током 9. августа..
Иако је искрцавање било спорије од планираног, Тарнер је одлучио да без ваздушне подршке са носача авиона мора да повуче своје бродове од Гвадалканала. Он је планирао да искрца што више, колико год је могуће током ноћи, и да се повуче током наредног дана..
Јапанска реакција Због неприпремљености за савезничку операцију на Гвадалканалу, почетну јапанску реакцију су чинили ваздушни удари и покушај слања појачања. Микава, командант новоформиране јапанске 8 флоте, са штабом у Рабаулу, је укрцао 519 војника на два транспортна брода и послао их према Гвадалканалу 7. августа 1942. године. Међутим, чим су Јапанци сазнали колико вилики број савезничких војника је искрцан на Гвадалканал, транспортни бродови су опозвани.. Осма флота је била такође у саставу спољних јужно океанских снага, и укључивала је 6. и 18. дивизију крстарица
Микава је такође сакупио све расположиве ратне бродове у тој области и припремио напад на савезничке поморске снаге на Гвадалканалу. У Рабаулу се налазила тешка крстарица Чокаи, лаке крстарице Тенрју и Јубари и разарач Јунаги. Из луке Кавиенг долазиле су четири тешке крстарице из 6. дивизије крстарица под командом контраадмирала Готоа: Аоба, Фурутака, Кинугаса и Како.. Након што су два транспортна брода опозвана, један од њих, Меијо Мару, је потопљен у близини рта Свети Ђорђе на Бугенвилу у 21:25 сати 8. августа од стране америчке подморнице С-38 заједно са 373 члана посаде и војника на њему. Ови губици се засебно рачунају у односу на битку код острва Саво.
Јапанска морнарица је изводила вежбе ноћне борбе пре рата, о којима савезници нису били обавештени.. Јапанске ноћне борбене припреме су укључивале употребу осматрача посебно обучених за ноћне операције, специјално пројектован оптички уређај за ноћно осматрање, торпедо дугог домета Тип-93, употребу бојних бродова и крстарица као носача за хидроавионе који су бацали светлеће ракете, и учестале реалне ноћне тренажне вежбе. Микава се надао да ће да увуче у борбу савезничке поморске снаге са Гвадалканала и Тулагија у ноћи 8. на 9. август, где је он могао да употреби своје знање о ноћној борби, и у исто време избегне напад савезничких авиона, који нису могли ефикасно да дејствују по мраку. Микавини ратни бродови су се састали код рта Свети Ђорђе у ноћи 7. августа и затим отпловили у правцу исток-југоисток..
Битка Увод 250п|мини|десно|Место спајања Микавиних бродова из Рабаула и Кавиенга (A), пауза источно од обале Бугенвила (B) а затим пут низ „Прорез“ до ноћи 8. августа и напад на савезничке поморске снаге код Гвадалканала и Тулагија (C) Микава је прошао са својим бродовима северно од острва Бука а затим се спустио дуж источне обале Бугенвила. Флота се зауставила источно од места Киета на Бугенвилу, и ту је остала наредних шест сати, до јутра 8. августа. Ово је урађено да би се избегли дневни авио напади приликом доласка на крајње одредиште код Гвадалаканала.. Затим је прошао дуж ризичног канала познатог као „Прорез“, надајући се да ниједан савезнички авион неће да их опази до пада мрака. Међутим, јапанска флота је уочена код рта Свети Ђорђе, где је њихова колона готово натрчала на америчку подморницу С-38, која је лежала у заседи. Она је била превише близу, па није могла да испали торпеда, али је њен командант Х. Г. Мансон јавио радијом.
Код Бунгевила, Микава је раширио своје бродове на велико пространство, како би прикрио састав својих снага и лансирао четири хидроавиона са својих крстарица, шаљући их у извиђање због савезничких бродова у области јужних Соломонских острва.. Хидроавионе које је лансирао Микава, чинила су три Ајчи Е13А и један Каваниши Е7К2. Један Ајчи Е13А је оборен од авиона са носача Весп, и његова посада је погинула. (Локстон, -{Shame of Savo}-. pp. 129).
Око 10:20 и 11:10, његове бродове су уочили аустралијски извиђачки авиони Локид Хадсон, базирани у заливу Милне на Новој Гвинеји. Први Хадсон који је опазио Микавине ратне бродове, идентификовао их је као „три крстарице, три разарача и два носача хидроавиона“.
Посада Хадсона је пробала да достави извештај савезничкој радио-станици "-{Fall River}-", Нова Гвинеја. Међутим пријем није потврђен, они су напустили патролирање и вратили се у залив Милне (у 12:42), сигурни да је извештај био примљен чим је послат.
Други Хадсон такође није успео да преда свој рапорт радиом, но по завршетку патролирања се спустио у залив Милне (у 15:00) и тад је предао рапорт: „две тешке крстарице, две лаке крстарице и један непознат тип“.
Из непознатих разлога ови извештаји нису били пренети до савезничке флоте на Гвадалканалу до 18:45 и 21:30, наизменично, 8. августа.. Идентификација две Микавине крстарице као носача хидроавиона од првог Хадсона било је највероватније због чињенице да су јапански бродови били раширени на великом простору; такође, посада Хадсона је видела један хидроавион како се враћа према јапанском саставу. Извештај са првог Хадсона није био примљен преко радија јер је радио станица "-{Fall River}-", била напуштена у то време због узбуне од ваздушног напада. Када је други Хадсон покушао да преда радио поруку о свом опажању Микавиних снага, радио станица "-{Fall River}-", је одбацила рапорт као смеће и прекорила посаду Хадсона због кршења радио тишине. Локстон се позвао на тврдње Морисона, Дула, Ричарда Њукомба и осталих историчара да посада првог Хадсона није ни покушала да преда радио извештај о свом опажању, рутински и полако је завршила своје патролирање, а затим су „пили чај“ пре свог извештаја у заливу Милне.
Микавини хидроавиони са крстарица су се вратили у 12:00 и известили о две групе савезничких бродова, од којих је једна код Гвадалканала а друга код Тулагија. Микава је окупио своје бродове и узео курс према Гвадалканалу, улазећи у „Прорез“ близу Шоезела у 16:00 8. августа. Микава је предао следећи борбени план својим бродовима:
Савезничке снаге нису ни откриле Микавину пловидбу низ „Прорез“. Тарнер је упутио молбу америчком адмиралу Макејну, команданту савезничких ваздушних снага за јужну Пацифичку област, да се изврши више извиђачких мисија изнад „Прореза“, у поподневним часовима 8. августа. Но, из несхватљивих разлога Меккејн није наредио извиђачке мисије, нити је рекао Тарнеру да савезнички носачи авиона нису у близини. Стога је Тарнер веровао да је „Прорез“ био под савезничким извиђањем до краја дана..