мини|283x283п|Марина Абрамовић током перформанса "Уметник је присутан" (2010)

Перформанс (енгл. performance art), познат и као уметничка акција (енгл. artistic action), јесте уметничко дело или уметничка изложба коју чине акције уметника или других учесника. Може се доживети уживо или путем документације, може бити спонтано развијен или написан, а традиционално се представља публици у контексту ликовне уметности на интердисциплинаран начин. Током година развио се као сопствени жанр у којем се уметност представља уживо. Имао је важну и темељну улогу у авангардној уметности 20. века.

Перформанс обухвата пет основних елемената: време, простор, тело, присуство уметника и однос између уметника и публике. Акције, које се углавном изводе у уметничким галеријама и музејима, могу се одвијати у било којој врсти окружења или простора и у било ком временском периоду. Његов циљ је да изазове реакцију, понекад уз подршку импровизације и осећаја за естетику. Теме су обично повезане са животним искуствима самог уметника, потребом за осудом или друштвеном критиком, као и духом трансформације.

Изрази „уметност перформанса” (енгл. performance art) и „перформанс” (енгл. performance) постали су широко распрострањени 1970-их, иако историја перформанса у визуелним уметностима сеже до футуристичких продукција и кабареа из 1910-их. Уметнички критичар и уметник перформанса Џон Перо приписује Марџори Страјдер стварање овог термина 1969. године. Главни пионири перформанса укључују Кероли Шниман, Марину Абрамовић, Ану Мендијету, Криса Бердена, Хермана Нича, Јозефа Бојса, Нам Џун Пајка, Техчинга Сјеа, Ива Клајна и Вита Акончија. Неки од главних експонената новијег доба су Тања Бругера, Абел Аскона, Рехина Хосе Галиндо, Марта Минухин, Мелати Сурјодармо и Пјотр Павленски. Дисциплина је повезана са хепенинзима и „догађајима” покрета Флуксус, Бечким акционизмом, боди артом и концептуалном уметношћу.Fischer-Lichte, Erika. The Transformative Power of Performance: A New Aesthetics. New York and London 2008, Routledge. .

Дефиниција left|thumb|Хелен Молер https://timesmachine.nytimes.com/timesmachine/1918/12/27/97056760.html у плесном перформансу. Фотографија Арнолда Гентеа, почетак 20. века. left|thumb|Џорџија О’Киф, фотографисана током перформативног процеса, 1919.

Дефиниција и историјска и педагошка контекстуализација перформанса су контроверзне. Једна од препрека потиче од самог термина, који је полисемичан, а једно од његових значења односи се на сценске уметности. Ово значење „перформанса” у контексту сценских уметности радикално се разликује од концепта „уметности перформанса”, будући да је уметност перформанса настала са критичким и антагонистичким ставом према сценским уметностима. Уметност перформанса се додирује са сценским уметностима само у одређеним аспектима, као што су публика и присутно тело, па чак ни свако дело перформанса не садржи ове елементе.

Значење термина „уметност перформанса” у ужем смислу повезано је са постмодернистичким традицијама у западној култури. Отприлике од средине 1960-их до 1970-их, често изведено из концепата визуелне уметности, са освртом на Антонена Артоа, даду, ситуационисте, Флуксус, инсталациону уметност и концептуалну уметност, перформанс је тежио да се дефинише као антитеза позоришту, изазивајући ортодоксне уметничке форме и културне норме. Идеал је био ефемерно и аутентично искуство за извођача и публику у догађају који се не може поновити, забележити или купити. Широко расправљана разлика између начина на који се примењују концепти визуелне и извођачке уметности може утицати на тумачење презентације перформанса.

„Перформанс” је термин који се обично користи за концептуалну уметност која преноси значење засновано на садржају у смислу ближем драми, уместо да буде једноставно извођење ради забаве. Углавном се односи на извођење представљено публици, које не тежи да представи конвенционалну позоришну представу или формалну линеарну нарацију, или које алтернативно не тежи да прикаже скуп измишљених ликова у формалним сценаристичким интеракцијама. Стога, може укључивати акцију или говорну реч као комуникацију између уметника и публике, или чак игнорисати очекивања публике, уместо да прати унапред написан сценарио.

Неке врсте перформанса ипак могу бити блиске извођачким уметностима. Такав перформанс може користити сценарио или створити фиктивну драмску поставку, али и даље представља перформанс јер не тежи да прати уобичајену драмску норму стварања фиктивног окружења са линеарним сценаријем који прати конвенционалну динамику стварног света; уместо тога, он би намерно тежио да сатиризује или превазиђе уобичајену динамику стварног света која се користи у конвенционалним позоришним представама.

Уметници перформанса често изазивају публику да размишља на нове и неконвенционалне начине, да крши конвенције традиционалних уметности и да руши конвенционалне идеје о томе „шта је уметност”. Све док извођач не постане глумац који понавља улогу, перформанс може укључивати сатиричне елементе; користити роботе и машине као извођаче, као у делима групе Survival Research Laboratories; укључивати ритуализоване елементе (нпр. Шон Кејтон); или позајмљивати елементе било које извођачке уметности као што су плес, музика и циркус. Перформанс се такође може преплитати са архитектуром и може бити повезан са религијском праксом и са теологијом.

Неки уметници, нпр. бечки акционисти и неодадаисти, преферирају да користе термине „жива уметност” (енгл. live art), „уметност акције” (енгл. action art), „акције”, „интервенција” (види уметничка интервенција) или „маневар” за описивање својих извођачких активности. Жанрови перформанса који се појављују су боди-арт, Флуксус-перформанс, хепенинг, акциона поезија и интермедија.

Порекло thumb|Обновљени Кабаре Волтер у улици Шпигелгасе 1 у Цириху, 2011.

Перформанс је облик изражавања који је настао као алтернативна уметничка манифестација. Дисциплина се појавила 1916. године, паралелно са дадаизмом, под окриљем концептуалне уметности. Покрет је предводио Тристан Цара, један од пионира даде. Теоретичари западне културе порекло перформанса смештају у почетак 20. века, заједно са конструктивизмом, футуризмом и дадаизмом. Дада је била важна инспирација због својих поетских акција, које су се удаљиле од конвенционализма, а футуристички уметници, посебно неки чланови руског футуризма, такође се могу идентификовати као део почетног процеса перформанса.

left|thumb|Оригинална плоча Кабареа Волтер у Цириху thumb|Оригинални постер за прву представу Кабареа Волтер, аутора Марсела Слодког (1916)

Кабаре Волтер

Кабаре Волтер су у Цириху, у Швајцарској, основали пар Хуго Бал и Еми Хенингс у уметничке и политичке сврхе, и то је било место где су се истраживале нове тенденције. Смештен на горњем спрату позоришта, чије су изложбе исмевали у својим представама, радови интерпретирани у кабареу били су авангардни и експериментални. Сматра се да је дадаистички покрет основан у просторији од десет квадратних метара. Штавише, надреалисти, чији је покрет директно проистекао из дадаизма, састајали су се у Кабареу. Током његовог кратког постојања — једва шест месеци, затворен је у лето 1916. — прочитан је Дадаистички манифест и одржане су прве дада акције, перформанси и презентације хибридне поезије, пластичне уметности, музике и понављајућих акција. Оснивачи као што су Рихард Хилзенбек, Марсел Јанко, Тристан Цара, Софи Тобер-Арп и Жан Арп учествовали су у провокативним и скандалозним догађајима који су били темељ и основа за анархистички покрет назван дада.

left|thumb|Свечано отварање прве Дада изложбе: Међународни Дада сајам, Берлин, 5. јун 1920. С лева на десно: Раул Хаусман, Хана Хех (седи), Ото Бурхард, Јоханес Бадер, Виланд Херцфелде, Маргарете Херцфелде, др Оз (Ото Шмалхаузен), Џорџ Грос и Џон Хартфилд.World War I and Dada, Museum of Modern Art (MoMA).

Дадаизам је рођен са намером да уништи сваки систем или успостављену норму у свету уметности. То је анти-уметнички, анти-књижевни и анти-поетски покрет, који је доводио у питање постојање саме уметности, књижевности и поезије. То није био само начин стварања, већ и живљења; створио је потпуно нову идеологију. Био је против вечне лепоте, вечности принципа, закона логике, непокретности мисли и јасно против свега универзалног. Промовисао је промену, спонтаност, непосредност, контрадикцију, случајност и одбрану хаоса против реда и несавршености против савршенства, идеје сличне онима у перформансу. Залагали су се за провокацију, анти-уметнички протест и скандал, кроз начине изражавања који су често били сатирични и иронични. Апсурд или недостатак вредности и хаос били су главни мотиви њихових акција раскида са традиционалном уметничком формом.De Micheli, Mario: Le Avanguardie artistiche del Novecento, 1959.. University of Chicago Press,. Немачка: Taschen,

Кабаре Волтер је затворен 1916, али је поново оживео у 21. веку.

left|thumb|С лева на десно, футуристи Бенедикт Лифшиц, Николај Бурљук, Владимир Мајаковски, Давид Бурљук и Алексеј Кручоних. Између 1912. и 1913.|alt= thumb|Баухаус зграда у Десау-у, 2005.

Футуризам

Футуризам је био уметнички авангардни покрет који се појавио 1909. године. Првобитно је почео као књижевни покрет, иако је већина учесника била сликари. У почетку је укључивао и скулптуру, фотографију, музику и филм. Први светски рат је ставио тачку на покрет, иако је у Италији трајао до 1930-их. Једна од земаља у којој је имао највећи утицај била је Русија. Године 1912. појавили су се манифести као што су Манифест футуристичке скулптуре и Футуристичка архитектура, а 1913. и Манифест футуристичке пожуде Валентине де Сен-Поинт, плесачице, списатељице и француске уметнице. Футуристи су ширили своје теорије путем сусрета, састанака и конференција на јавним местима, што се приближило идеји политичке концентрације, са поезијом и мјузик-холовима, што је наговестило перформанс.

Баухаус

Баухаус, школа уметности основана у Вајмару 1919. године, укључивала је експерименталне радионице извођачких уметности са циљем истраживања односа између тела, простора, звука и светлости. Колеџ Блек Маунтин, основан у Сједињеним Државама од стране инструктора оригиналног Баухауса који су били прогнани од стране Нацистичке партије, наставио је да укључује експерименталне извођачке уметности у обуку сценских уметности двадесет година пре догађаја везаних за историју перформанса 1960-их., en . volumen II, Taschen, 2005. , pág. 555 Име Баухаус потиче од немачких речи Bau, градња и Haus, кућа; иронично, упркос имену и чињеници да је његов оснивач био архитекта, Баухаус није имао одсек за архитектуру првих година свог постојања.

Акционо сликарство

Током 1940-их и 1950-их, техника или покрет акционог сликарства дао је уметницима могућност да тумаче платно као простор за деловање, чинећи слике траговима уметниковог перформанса у студију. Према уметничком критичару Харолду Розенбергу, то је био један од иницијалних процеса перформанса, заједно са апстрактним експресионизмом. Џексон Полок је акциони сликар par excellence, који је многе своје акције изводио уживо. У Европи је Ив Клајн радио своје Антропометрије користећи (женска) тела за сликање на платну као јавну акцију. Имена која треба истаћи су Вилем де Кунинг и Франц Клајн, чији рад укључује апстрактно и акционо сликарство.

Нови реализам