мини|Регион Великих језера Северне Америке мини|Стеновита обала језера Хјурон мини|Језеро Онтарио Регион Великих језера у Северној Америци је двонационални канадско - амерички регион који укључује делове осам америчких држава: Илиноис, Индијана, Мичиген, Минесота, Њујорк, Охајо, Пенсилванија и Висконсин, као и канадску провинцију Онтарио. Квебек се понекад укључује као део региона, јер, иако се не налази у сливу Великог језера, налази се у сливу реке Сен Лорен, који је део континуалног хидролошког система који укључује Велика језера и на крају се излива у Атлантски океан. Регион се фокусира на Велика језера и чини историјски, економски и културни идентитет. Део региона такође обухвата област Мегалополиса великих језера.
Регион Великих језера има такво име због одговарајуће геолошке формације сливног подручја Великих језера, које обухвата Велика језера, омеђена сливовима на северу региона (Залив Хадсон), на западу (Мисисипи), на истоку и југу (река Охајо). На истоку, реке Сен Лорен, Ришеље, Хадсон, Мохок и Сасквехана чине лук сливова источно до Атлантика.
Регион Великих језера, за разлику од слива Великих језера, дефинише јединицу под-националних политичких ентитета дефинисаних од стране америчких држава и канадске провинције Онтарио, која обухвата слив Великих језера, и државе и провинцију које се граниче са једним или више Великих језера.
Географија мини|Нијагара стрмина (црвено) Слојеви палеозоика су делови великог подручја сличних слојева дебљине стотине стопа. Ово слојеви падају благо ка југу од велике висоравни Лаурентинског горја источне Канаде. Данашње видљиво горје било је мали део исконског континента, а остатак се још увек налази под палеозоичким покривачем. Видљиви део био је последњи део исконског континента који је потонуо под напредујућим палеозоичким морима. Овај округ се може сматрати древном обалном равницом. Слабији слојеви истрошени су у под-паралелним појасевима доњег копна између узвишица и појасева отпорнијих слојева који се уздижу у узвишицама. Илустрације ове врсте облика нађене су у округу Великих језера.
Главни брдски појас или стрмину чини чврсти Нијагара кречњак/доломит, који је своје име добио по клисури и водопадима просеченим кроз узвисину поред реке Нијагаре. Нијагарина стрмина има релативно јак нагиб са стране према узвисини и дугачак благи нагиб са друге стране. Њен рељеф ретко је већи од 91 м и углавном је мали. Њен континуитет и њен контраст са придруженим низијама на доњим и горњим слабим слојевима чине важну карактеристику. Стрмина би лежала равно исток-запад да је нагиб слојева био равномеран према југу. Међутим, слојеви су донекле искривљени и тако је ток стрмине снажно конвексан према северу у средини, благо испупчен према југу на оба краја.
Стрмина почиње тамо где почиње кречњак/доломит, у западно-централном делу Њујорка. Тамо раздваја низије које одвајају језеро Онтарио од језера Ири. Криви се на северозападу кроз провинцију Онтарио до острвског појаса који дели Џорџијски залив од језера Хјурон. Одатле се пружа према западу кроз копнени крак између Горњег језера и језера Мичиген и југозападно ка уским тачкама које деле Зелени залив од језера Мичиген. Коначно, она бледи проређивањем кречњака и тешко јој се следе трагови преко реке Мисисипи.
Појава језерских базена у низијским појасевима са обе стране реке стрмине Нијагаре је абнормална карактеристика. Глацијална ерозија их је формирала кроз леднички нанос који омета нормалне изливне долине и искривљење коре у вези са или независно од ледничке плоче.
Горње језеро је различито од осталих језера. Већи део његовог базена заузима депресију у брдском подручју, независно од преклапања палеозоичких слојева. Западна половина слива заузима корито синклиналне структуре. Велика језера примају дренажу малог периферног копненог подручја, одвајањем воде од река које воде до залива Хадсон или залива Сен Лорен на северу и до Мексичког залива на југу. десно|мини| Теретни брод пролази поред обале Детроита, укључујући и Ренесансни центар. Три језера средње групе: језеро Мичиген, језеро Хјурон и језеро Ири су на практично истом нивоу.
Језера Мичиген и Ири су повезана мореузом Макинак са Макинак мостом која премошћује мореуз. Језеро Хјурон и језеро Ири повезани су рекама Ст. Клер и Детроит, а између њих је мало језеро Ст. Клер. Земљиште североисточно од река полако се подиже. Река Нијагара која повезује језеро Ири и језеро Онтарио, са падом од 99 м (49 м код водопада), сматра се да је новијег порекла, јер би старија река имала зрелу долину. Сматра се да је првобитна долина која је повезивала две депресије кроз Нијагарску стрмину била на садашњој рути канала Веланд и да је била потпуно испуњена ледничким наносом. Исто важи и за Сен Лорен, где можда није постојала оригинална долина. Сматра се да је река Онтариан, која је била претеча језера Онтарио, дренирала ка западу, а дренажа Сен Лорена створена је слегањем због тежине ледене плоче.
Историја мини|Мапа базена Великих језера .
Пре-колумбијска историја Палео-индијске културе биле су најраније у Северној Америци, са присуством у Великим равницама и Великим језерима од око 12 000. п. н. е. до око 8 000. п. н. е. Пре европског насељавања, Ирокешки народи су живели око језера Ири и Онтарио, Алгонквини су живели око осталих, као и низ других аутохтоних народних народа, укључујући Меноминее, Оџибва, Илиноис, Потаватмије, Хјуроне, Шоне, и др. Са првим сталним европским насељима почетком седамнаестог века, сви ови национални народи развили су широку трговину крзном са француским, холандским и енглеским трговцима у долинама Сен Лорен, Хадсон и Мохавку, односно у Хадсоновом заливу.
Европско истраживање и рано насељавање мини| Део источне Северне Америке 1774. године након Закона из Квебека; Квебек се протеже све до реке Мисисипи. Очекивања од монопола за крзна и откривање легендарног Северозападног пролаза за Азију створила су спорадичну, али интензивну конкуренцију међу три најмоћније империјалне државе северозападне Европе да контролишу територију. Век и по поморских и копнених ратова између Француске, Холандије и Британије коначно су резултирали британском контролом над регионом, од реке Охајо до Арктика, и од Атлантика до Мисисипија. Изузев региона, северноамеричка потраживања и даље су предмет расправа у Британији, Француској, Шпанији и Русији.
Британија је одлучно победила Француску у бици на Аврамским равницама код града Квебека 1759. године, а Париски уговор (1763) којим је окончан Седмогодишњи рат, познат у Америци као француски и индијански рат, уступио је читав регион победнику. Индијански резерват је историјски појам за ово углавном неколонизовано подручје, издвојено у Краљевској прогласу из 1763. за коришћење од стране Индијанаца, који су га већ насељавали. Британска влада је размишљала о успостављању индијанске баријере - државе у делу резервата западно од Апалачких планина, омеђене рекама Охајо и Мисисипи и Великим језерима. Британске тврдње оштро је оспоравала конфедерација Индијанаца током Понтијакове побуне, која је проузроковала велике уступке још увек сувереним индијанским државама; и Ирокешком конфедерацијом, чијих шест држава чланица - Мохавк, Онеида, Онондага, Кајуга, Сенека и Тускарора - никада нису признавале суверенитет Британији или, касније, Сједињеним Државама.The Middle Ground: Empires, Indians and Republics in The Great Lakes Region 1603–1815, Richard White, 1991 Cambridge University Press
Током америчке револуције, регион је био оспораван између Британије и побуњених америчких колонија. У Париском миру (1784) Британија је новонасталим Сједињеним Државама уступила оно што је постало познато као Северозападна територија, подручје ограничено Великим језерима, рекама Мисисипи и Охајо и источним колонијама Њујорк и Пенсилванија. Британија, која је можда имала амбиције да поврати то подручје ако Америка не успе да њима управља, задржала је контролу над својим тврђавама и лиценцирала трговину крзном петнаест година. Утврђеним трговинским и војним путевима преко Великих језера, Британци су наставили да снабдевају не само сопствене трупе, већ и широк савез индијанских држава преко Детроита, Форт Нијагаре, Форт Мичилимакинак, и тако даље, све док ове функције нису предате Сједињеним Државама након Џеј уговора (1794).
Током периода Конфедерације од 1781–1789, континентални конгрес је донео три уредбе чија је надлежност била нејасна у погледу управљања регионом на америчкој страни. Уредбом о земљишту из 1784. утврђени су широки обриси будућег управљања. Територија би била подељена на шест држава, које би добиле широка овлашћења за конституционално управљање и биле примљене у нацију као равноправни чланови. Уредба о земљишту из 1785. године прецизирала је начин на који ће се земљиште делити на територији, фаворизујући продају малих парцела насељеницима који ће радити на сопственим фармама.
Уредба о северозападу из 1787. године дефинисала је политичке протоколе по којима ће америчке државе јужно од језера ући у унију као политички изједначене са првобитних тринаест колонија. Уредба, усвојена у свом коначном облику непосредно пре писања Устава Сједињених Држава, била је визионарски предлог за стварање онога што је у то време било радикални експеримент у демократском управљању и економији. Уредба о северозападу из 1787. године забрањивала је ропство, ограничавала примогенитуре, налагала универзално јавно образовање, омогућавала приступачно пољопривредно земљиште људима који су га насељавали и побољшавали и захтевала је миран, законит третман индијанског становништва. Уредба је забрањивала успостављање државне религије и успоставила грађанска права која су наговештавала Америчку повељу о правима. Грађанска права су подразумевала искључење окрутних и необичних казни, суђење поротом и изузеће од безразложне потраге и заплене. Државе су биле овлашћене да организују уставне конвенције и молбе за пријем у државе једнаке првобитним тринаест (колонија). Пет држава је еволуирало из његових одредби: Охајо, Индијана, Мичиген, Илиноис и Висконсин. Североисточни део Минесоте, од Мисисипија до реке Ст. Кроа, такође је потпао под јурисдикцију и проширио је устав и културу Старог северозапада на Дакоте. Велики талас насеља створио је напетост која је кулминирала Битком за пало дрвеће (Battle of Fallen Timbers) 1794. године.
Британија, плашећи се да би брзо америчко насељавање могло довести до анексије њених западних провинција, супротставила се Уставном закону из 1791. одобривши ограничену самоуправу канадским провинцијама и створивши две нове провинције од Канаде: Доњу Канаду (данашњи Квебек) и Горњу Канаду (Онтарио).
Развој транспорта мини|Савремени канал Ири има 34 уставе, које су обојене плавом и златном бојом каналског система државе Њујорк мини| Лука Гејтвеј у северној Тонаванди, око 1000 стопа од данашњег западног завршетка канала Ири, где се спаја са реком Нијагаром Насељавање и економска експанзија са обе стране убрзали су се након отварања канала Ири 1825. године, запањујуће успешног јавног подухвата који је ефикасно интегрисао тржишта и трговину између атлантске обале и региона. Регион са обе стране границе постао је велика лабораторија за истраживање и пројектовање пољопривредних машина и техника. Породичне фарме власника и оператера трансформисале су демографију и екологију у огроман терен пољопривредних површина, производећи првенствено пшеницу и кукуруз. У западном делу Њујорка и североисточном Охају, реке Сен Лорен, Мохавк и Хадсон пружале су излазе за комерцијални кукуруз и пшеницу, док је река Охајо омогућавала транспорт пољопривредних производа из западне Пенсилваније и јужног Охаја, Индијане и Илиноиса низводно до Њу Орлеанса. Рударство, првенствено меких метала бакра, цинка и олова; и дрвну грађу за снабдевање брзо растућих пилана које су снабдевале градом нова насеља.