Манастир Светих архангела је задужбина српског цара Душана Силног (краљ 1331—1346, цар 1346—1355), који се налази у кањону реке Призренске Бистрице недалеко од града Призрена у Метохији и припада рашко-призренској епархији Српске православне цркве.

Грађен је у периоду од 1343. до 1352. године,Михаило Милинковић, „Нова археолошка истраживања комплекса Св. Арханђела код Призрена ” на месту старије цркве у склопу тврђаве Вишеград као гробна црква цара Душана и сматра се да је представљао врхунац српског сакралног градитељства-{Zoran Garić and Svetlana Hadžić, „Monastery of the Holy Archangels — Prizren}-” (студија изводљивости) који је пресудно утицао на настанак и развој моравског стила. Унутар комплекса, који обухвата површину од око 6.500m², се налазе две цркве посвећене Светим Архангелима (која је била Душанова гробна црква) и Светом Николи, које су грађене у рашком стилу, иако, попут Дечана, по времену градње и неким елементима припадају српско-византијском стилу. Манастир је након доласка Османлија 1455. године, опљачкан и зарушен, да би 1615. године био до темеља порушен, а његов материјал је искоришћен за градњу Синан-пашине џамије у Призрену. Комплекс је археолошки истражен 1927. године, његови остаци су конзервирани након Другог светског рата, а током `90 година 20. века су настављени радови на њему и он 1998. године поново постаје активан мушки манастир.

После окончања НАТО бомбардовања СРЈ и повлачења југословенских снага безбедности, обновљене објекте су припадници ОВК, након доласка КФОР-а, спалили и опљачкали у јуну 1999. године,„Без пратње само до Сиринићке жупе ” („Глас Јавности”, 2. јул 2005.) што се поновило и током Мартовског погрома 2004. Цео манастирски комплекс се налази под заштитом Републике Србије као споменик културе од изузетног значајаСпоменици културе од изузетног значаја Споменици културе у Србији — Манастир светих Арханђела (Српска академија наука и уметности) и у њему данас живи осмочлано манастирско братство које се налази под непосредном заштитом немачких припадника КФОР-а.„-{Божић прослављен у матици и расејању }-” („Политика”, 8. јануар 2009.)

Положај манастира Манастирски комплекс је подигнут на омањем платоу у кањону Бистрице, око 2.5km југоисточно од Призрена. Сам плато се налази у окуци реке, која га штити са три стране, док је са четврте (југоисточне) стране заштићен оштрим стенама на чијем се врху налази утврђена цитадела Вишеграда. Поред Бистрице је, у доба градње, пролазио каравански пут који је повезивао Скопље и Призрен, тадашње две престонице српске државе преко Качаника, Сиринићке и Средачке жупе,Војислав Јовановић, „Манастир Светих Арханђела код Призрена ” а није искључено да је његова траса пролазила кроз сам манастир/

500px

Старешине манастира Стефан (Миленковић), (1997—2000). Михаило (Тошић), (2000—тренутни).

Прошлост манастира

Прошлост локалитета пре подизања манастира

Током археолошких истраживања простора манастирског комплекса, најстарији пронађени налази су датирани у енеолитски период, док је извесно да је на овом простору, у млађем гвозденом добу, постојало насеље. Оно није наставило да се развија у античком периоду, али током IV, V и 6. века настаје и развија се касноантичко-рановизантијско насеље, за које се сматра да би могло бити заштићено касноантичком утврдом, иако то још увек није потврђено истраживањима. Након овог периода, јављају се налази датирани у X, XI и 12. век, док се сматра да је првобитно средњовековно утврђење (које је тада обухватало само петоуглу цитаделу на узвишењу изнад манастира) подигнуто у 12. веку. Душанов деда, краљ Милутин (1282—1321), је Вишеград са малом градском црквом посвећеном светом Николи, поклонио призренском епископу као уточиште за случај рата, као што је, нешто касније, Маглич био склониште српског архиепископа смештеног у Жичи. Касније је Душан призренском епископу дао три села у замену са тврђаву Вишеград, коју је након тога приложио самом манастиру, повезавши их бедемима у једну целину.

Подизање Манастира Светих Архангела

На месту Душановог манастира, постојао је старији манастир (или црква) посвећен светим Архангелима, који је подигнут пре укључивања тог дела Метохије у Србију, у 13. веку. У њему је Душан оздравио након тешке болести, због чега се одлучио да на том месту подигне своју задужбину.

Припремни радови на изградњи нове цркве су започети 1343. године, судећи према Душановој повељи манастиру светог Петра Коришког издатој 19.05. те године, а освећена је током јесени 1347. године, пошто се Душан 01.08. те године спремао на пут у Призрен да присуствује освештавању цркве, а већ у децембру исте године се налазио на Светој гори. Почетак градње саме цркве се може сместити у 1348. годину, а сви радови су обављани под надзором игумана Јакова, који је касније постао епископ у Серу. Основни радови су приведени крају већ почетком наредне године, јер се у писму једног млетачког трговца из Трепче, од 24.03. 1348. године, износи притужба да не може да прода олово из свог трепчанског рудника, пошто је управник трга Трепча добио директно наређење, да по цену свог живота, не сме да изда олово никоме, осим игуману Светих Архангела за покривање манастира. Тај Млечанин је био Сер Ђанино Ђорђи и није могао у Трепчи да преда своје олово Которанину Михаилу Бући, којем је то олово продао за 10.000 перпера, јер је цар Душан наредио да се све олово у том месту преда манастиру Светих архангела код Призрена, да се покрије кров цркве. Сматра се да је градња манастира са гробном црквом, пратећим објектима и заштитним бедемима окончана 1352. године, а да је у њему било смештено најмање 200 монаха.-{„Holy Archangels Monastery ” (www.kosovo.net)}-

Манастир Светих Архангела као царска лавра мини|десно|450п|Поглед на манастирски комплекс из ваздуха (снимак пре Мартовског погрома 2004.):(горе лево) Део обновљеног конака (спаљеног током Мартовског погрома 2004.)(горе) Остаци цркве светог Николе(у средини) Остаци цркве светих Архангела(десно) Остаци монументалне трпезарије(доле) Остаци улазне куле и обновљени камени мост преко Бистрице Душан је током градње, својој задужбини издао хрисовуљу којом утврдио њен положај међу осталим српским манастирима и њено властелинство, које је обухватало поседе који су се налазили од Шаре до Јадранског мора, а већи поседи су били концентрисани око Призрена, Скопља, Тетова и Скадарског језера-{„History of the Holy Archangels' Monastery ” (www.kosovo.net)}- . Доделио јој је 55 (укупно 93, са прилозима других) села, што је мање у односу на број који је Милутин доделио својој задужбини Бањској, али су крајеви у којима су се она налазила били богатији и напреднији. Поред тога, манастирско властелинство Светих Архангела, чинило је, између осталог и: 7 цркава са њиховим људима и поседима (земља, виногради, уљаници) рудник гвожђа у Топлици 467 влашких породица 8 арбанашких катуна читав низ занатлија, укључујући и златаре У склопу манастира је подигнута и болница, а у хрисовуљи се наводи и одредба о обавезном лечењу болесних. Поред тога, манастир је имао право на бесплатно уље (из Бара), со, риба (из Скадарског и Плавског језера), свила, вино, мед и восак,„Свети Арханђели ” (-{www.sumadinac.de}-) као и приход од призренског трга и царине.

Манастир је за владавине Немањића стекао села и приходе код Бара, Љеша и Скадра.

Цар Душан је након смрти 20. децембра 1355. године сахрањен у посебној гробници, смештеној у југозападном делу наоса цркве светих Архангела, која представља јединствено решење у српској архитектури. Након распада Српског царства, манастир је 1373. године послужио као уточиште дубровачким трговцима из Призрена, који су напустили град у страху од Николе Алтомановића (1366—1373).

У манастиру је 1375. године обављен један од најзначајнијих чинова у процесу окончања српско-грчког црквеног раскола. Тада су над Душановим гробом српски и грчки свештеници обавили заједничку службу, чиме је довршен процес опозива казне изопштења са самог Душана.

У манастиру је једно време столовао и српски патријарх Јефрем (1375—1380, 1389—1392). У једном летописном запису из друге четвртине 15. века, наводи се да манастирској цркви нема равне под Сунцем, да њена уметничка обрада и лепота надмашују цркву Христа Пантократора у Дечанима, а нарочито се истиче њен под прекривен мозаицима који представља највиши домет српске средњовековне архитектуре на том пољу. У истом запису се наводи и да се тада говорило да се нигде више не може наћи призренски патос, дечанска црква, пећка припрата, бањско злато и ресавско писаније, чиме су симболично представљени најзначајнији домети ондашње српске државе.

Цар Душан је овом манастиру наредио да када их посети патријарх, да му дарују једног коња, а митрополиту једног ждрепца или 12 перпера. Задужбинска повеља овог манастира има забрану цара Душана да се монаси баве каматарством (зеленаштво): И кто се обрјете калуђер закупује жито или вино, или динаре даје у камату, да се иждене.

Манастир Светих Архангела током Османске владавине мини|275x275п|Синан пашина џамија, подигнута од срушеног манастира светих Архангела После заузећа Призрена и његове околине 1455. године, Османлије су похарале и сам манастир. Исти писац, који је, свега неколико деценија раније, наводио да манастиру нема равног под Сунцем, након пљачке манастира наводи да је овај практично разорен, што довољно говори о размерама османлијског напада. Међутим манастирски живот овим разарањем није прекинут, али је извесно да комплекс није повратио свој стари сјај и да се налазио у сталном пропадању. Почетком 17. века, обављено је систематско рушење манастирске цркве да би се добио грађевински материјал којим је Софи Синан-паша 1615. године подигао своју џамију у центру Призрена, која се такође данас налази под заштитом републике Србије, као споменик културе од изузетног значаја. Не зна се да ли је у доба манастир још увек био активан, али је извесно да је напуштен после 1542. године.Током археолошких истраживања обављаних 1927. године, на једном од пронађених фрагмената фресака је била урезана 1542. година. (Михаило Милинковић, „Нова археолошка истраживања комплекса Св. Арханђела код Призрена ” ) Током наредних векова сам локалитет је додатно уништаван разношењем преосталог грађевинског материјала за подизање, како грађевина у самом Призрену, тако и обичних кућа и временом су остаци некадашњих грађевина затрпани наслагама земље. Без обзира на то, положај манастира је остао познат у околном народу, тако да се цео простор повремено налазио на удару пљачкаша који прекопавали рушевине у потрази за скривеним манастирским благом. Нека од народних предања о манастирском благу су прелазила границу фантастике, па је остала забележена и легенда о драгом камену који је красио врх крста на централној куполи. Према њој, он је блештао толико сјајно, да је човек могао по мрклој ноћи да оде тридесетак километара северно, до самог Швањског моста, код кога се налазила стара тврђава, као усред бела дана.

Локално српско становништво се окупљало два пута годишње у манастирским рушевинама, на летњу (26.07.) и зимску (21. новембра) храмовну славу (свете Архангеле). Према речима једног путописца, служба је почињала током ноћи, тако да су једину светлост пружале запаљене свеће, док су народ и свештенство у молитви дочекивали зору.

Истраживања манастирског комплекса током XX века мини|200п|Главна црква, након ископавања 1927. године Наставници и ученици Призренске богословије су копали на локалитету 1923."Илустровани лист", бр. 40, 1923; ст. 2 и 3 (пар фотографија) Прва археолошка истраживања локалитета, обавио је 1927. године професор др. Радослав Грујић уз помоћ министарстава вера и војске и морнарице. Током њих су на простору уз Бистрицу откривени темељи: главне цркве посвећене светим Архангелима мање цркве посвећене светом Николи дела конака и других објеката уз бедем крај Бистрице