Пингвини () су монотипични ред водених, нелетећих птица, које живе углавном на јужној хемисфери. Једини члан реда је истоимена породица -{Spheniscidae}-, која обухвата шест родова са 17 или 20 врста, у зависности од аутора. Пингвини су прилагођени животу у води са крилима која су еволуирала у пераја. Перје им је црно на леђима, док је на трбуху бијело. Хране се рачићима, рибом, лигњама и другим морским животињама које лове док пливају под водом. Под водом проводе скоро половину свог живота.
Иако су све врсте пингвина поријеклом са јужне хемисфере, они не живе само у областима са хладном климом, попут Антарктика. У ствари, само неколико врста пингвина живи толико јужно. Неколико врста живи у умјереном појасу, а једна врста, галапагошки пингвин, живи близу екватора.
Највећа жива врста је царски пингвин; највећи представници ове врсте су високи око 1,1 -{m}- и тешки око 35 -{kg}-. Најмања врста пингвина је патуљасти пингвин, чији су припадници високи око 40 -{cm}- и тешки 1 -{kg}-. Веће врсте пингвина насељавају хладније предјеле, док се мањи пингвини могу пронаћи у умјереним или чак тропским областима. Неке праисторијске врсте пингвина су достизале џиновске размјере, висине и тежине попут одраслог човјека.
Физичке особине Пингвини су врло прилагођени животу у води. Њихова крила су се трансформисала у пераја за роњење, бескорисна за летење. У води су стога изузетно окретни. У њиховом глатком перју се налази слој ваздуха који их штити од хладноће али и помаже при роњењу. Већина врста је само незнатно тежа од тежине воде коју истискују својим тијелом, па им је због тога релативно лако ронити. Под водом могу да достигну брзину од 5 до 10 km/h, а неке врсте чак и више — до 36 km/h. Под водом могу остати и до 20 минута. Приликом брзог пливања веслају крилима. У ствари, ноге користе као крму, јер су им прсти спојени кожом, а потисак постижу крилима.Маркон Е., Монђини М. „Све животиње света“. 2000. ИКП „Евро“, Београд. Када пливају лагано, користе само ноге.
На копну, пингвини се служе првенствено кратким и крутим репом, али и крилима да одрже усправан положај тијела. С обзиром да им се ноге налазе сасвим на задњем крају тијела, они могу да стоје само усправно и никако другачије. На копну се крећу гегајући се или клизајући се на трбусима.
Висина пингвина, у зависности од врсте, може бити од 40 -{cm}- до 120 -{cm}-. Највиша врста пингвина је царски пингвин (-{Aptenodytes forsteri}-), чије су одрасле јединке високе око 1,1 -{m}- и тешке преко 35 -{kg}-. Најмања врста је патуљасти пингвин, који је висок до 43 -{cm}- и тежак око 1 -{kg}-. Обично у хладнијим крајевима живе већи, а у умјереним и топлијим климама живе мањи пингвини, што се слаже са Бергмановим правилом.
Неки праисторијски пингвини били су јако велики — тешки или високи као човјек. Њихова станишта нису била ограничена само на Антарктик, већ су настањивали простране субантарктичке регионе. Фосили који су 2007. године нађени у Перуу, говоре о врсти пингвина који је био висок око 1,5 -{m}- са кљуном од око 30 -{cm}- и који представља највишег пингвина на свету. Фосили су нађени у пустињи Атакама, што указује да им тада није била неопходна хладноћа за преживљавање. Откривени фосили су стари око 36.000 година и датирају из једног од најтоплијих периода у посљедњих 65 милиона година
Анатомија мини|лево|200п|Пингвини су изузетно прилагођени животу у води (на слици: огрличасти пингвин) За разлику од других птица које не лете (нпр. нојева), пингвини имају на грудној кости изражен високо обликован гребен на који се веже снажна летна мускулатура. За разлику од летења, при роњењу је потребна иста количина енергије за спуштање као и за подизање крила. Због тога, пингвини имају већу површину лопатица од свих других птица, јер се на њих ослањају мишићи који покрећу крила. Кости надлактица и подлактица су у лакту круто срасли у истом правцу што перајама даје већу чврстину. Кости, које су иначе код птица шупље и лагане, код пингвина су густе и тешке (нису пнеуматичне) јер им није потребна лакоћа за летење, а цјевасте кости су им испуњене густом, уљастом коштаном сржи.
Бедрене кости су врло кратке, зглобови кољена крути а ноге јако помакнуте према назад што узрокује њихов необични, усправни ход на копну. Стопала на којима имају пловне кожице су релативно кратка, па птице на копну стоје на петама при чему им крута репна пера служе као потпора. Реп им је врло смањен. Код других птица које роне, реп служи као „кормило“, док су код пингвина ту улогу преузеле ноге. На ногама имају по четири прста окренутих ка напред, од којих су три повезана пловном кожицом.Брем, А. Е. „Живот животиња“, 1983, „Просвјета“, Загреб
Глава им је мала, гледајући у односу на тијело, а врат им је кратак, али и врло дебео. Већина пингвина има врло снажан и кратак кљун. Кљун им је карактеристичног облика: раван, чврст, бочно спљоштен, оштрих ивица и на врху зашиљен и повијен надоле.Калезић М. 2000. год. Хордати (ауторизована скрипта). Биолошки факултет: Београд. Изузетак су велики пингвини (-{Aptenodytes}-), чији је кљун, вјероватно због прилагођавања плијену којег представљају углавном брзе рибе, дугачак, витак и лако савијен према доле.
Перје мини|Жутоуви пингвин (-{Eudyptes chrysocome}-) Перје је кратко и густо и не пропушта воду. Равномјерно је распоређено по тијелу (што се сматра примитивном карактеристиком која је заступљена код малог броја група птицаКалезић, М. 1995. „Основи морфологије кичмењака“. Савремена администрација, Београд.). Личи на крљушти, јер је распоређено попут цријепа на крову. Ту особину да не пропушта воду, перје има и захваљујући томе што нема чијеЧинери, М. „Велика енциклопедија животиња“, 2001. „Змај“, Београд. Боја перја пингвина је специјализована за камуфлажу, на леђној страни тамна, плавосива која се прелијева у црну, а са доње, трбушне стране, бијела, тако да се при погледу одозго стапају са тамном бојом дубоког мора, а при погледу одоздо са свјетлошћу неба. Готово сви пингвини из потпородице -{Eudyptes}- имају на глави врло упадљиву наранџастожуту ћубу, због чега се називају „ћубасти пингвини“. Младе животиње су углавном покривене једнобојним паперјем, сивим или смеђим, а само неке врсте имају бијеле бокове и стомак.
Најчешће након сезоне гнијежђења и подизања младунаца, код пингвина наступа митарење, тј. замјена перја. У том раздобљу, које, зависно од врсте може трајати од два до шест седмица, птице троше своје масне резерве двоструко брже него раније јер слабо роне и самим тим слабо лове. За то вријеме знају изгубити и до трећине своје укупне тјелесне масе. Код папуанских (-{Pygoscelis papua}-) и галапагошких (-{Spheniscus mendiculus}-) пингвина вријеме митарења није тачно одређено и може бити у било које вријеме између двије сезоне гнијежђења. Птице које се не гнијезде, обично се митаре раније него они припадници исте врсте који се гнијезде.
Вид и слух Очи пингвина су грађене тако да омогућавају оштар вид под водом. Постоји теорија по којој су пингвини на копну кратковиди, али истраживања нису успјела доћи до доказа да је ово тачно. Код врста које дубоко роне, као што су царски пингвини, пупиле су крајње растегљиве тако да се очи могу врло брзо прилагодити на различиту количину свјетлости присутну како на површини воде тако и на стотињак метара дубине. Према саставу пигмента се сматра да пингвини боље виде у плавом него у црвеном дијелу свјетлосног спектра, те да вјероватно виде и ултраљубичасто свјетло. Како се црвени дио свјетлосног спектра филтрира и губи већ у горњем слоју воде, ово својство се може разумјети као еволуциона прилагођеност условима живота пингвина.
Као већина других птица, ни пингвини немају спољашњих структура ува. Код роњења, перје их херметички затвара. Код великих пингвина руб спољашњег ува је толико повећан, да се може затворити и тако заштитити унутрашње и средње ухо од оштећења до којих може довести притисак код роњења у веће дубине. Пингвини немају ништа слабији слух од осталих врста птица. (опсега од 100 до 15.000 -{Hz}-, са најбољим слухом у оквиру 600 до 4000 -{Hz}-) и могу чути своје младе или партнера у великој колонији
Пингвини се на копну међусобно споразумијевају звуковима који подсјећају на звук трубе. Неки чак пуштају гласове сличне магарећем њакању, па се једна врста и зове магарећи пингвин (-{Spheniscus demersus}-). Међутим, под водом пингвини не пуштају гласове да не би одали своју присутност грабљивицама, или да не би престрашили потенцијалну ловину.
Регулисање топлоте За топлотну изолацију имају до три центиметра дебео слој сала изнад које су сложена три реда водоотпорног, густо међусобно преплетеног и по цијелом тијелу равномјерно распоређеног перја. Дијелова коже на којем не расте перје пингвини уопште немају. Једини изузетак су неке тропске врсте које немају перје на лицу. Ваздух који се задржава у слојевима перја такође ефикасно служи у води за спречавање губитка топлоте.
Пингвини могу да контролишу доток крви у удове, тако да контролишу губитак топлоте а да се удови не смрзну. За вријеме јаке антарктичке зиме, женке иду у лов и набављају храну, док мужјаци остају на копну и покушавају да се згрију. Чине то тако што се збију један уз другог, често замјењујући положај тако да свако добије прилику да буде мало у средини гдје је најтоплије.
С друге стране, неке врсте које су се одомаћиле у тропским водама, имају проблема с прегријавањем. Како би то спријечили, пингвини су развили пераје које у односу на тијело имају већу површину него друге врсте како би се повећала површина преко које се може расхладити крв. Осим тога, неке врсте немају перје на лицу, тако да се брже расхладе у хладу којег активно траже.
Начин живота Пингвини проведу пола свог живота у води, а пола на копну, док по неким изворима проведу чак 75% живота у води. Неке врсте напуштају воду само ради парења и у вријеме митарења. У зависности од врсте, јединке живе по 15 до 20 година или више.
Исхрана Хране се углавном рибом, лигњама, раковима, али и другим ситним морским животињама, крилом исл. Обично се пингвини који живе ближе Антарктику хране крилом, док се сјеверније настањени хране више рибом. Плијен хватају кљуном и гутају га цијелог, чим га ухвате у води.
Ако су у води, пингвини задовољавају жеђ водом из ухваћеног плијена или пијући мале количине морске, слане, воде; помоћу такозване слане жлијезде („супраорбиталне гландуле“) тик изнад очију уклањају вишак соли из крви-{gdargaud.net}-, „Често постављена питања о пингвинима и одговори“. „Чињенице о животињама“ „Хумболтов пингвин“ Со се избацује као концентрисана течност кроз ноздрве. Ово је прилагођеност уобичајена за морске организме, па самим тим и за морске птице попут пингвина. Када су на копну, воду могу добити једући мало снијега.
Размножавање мини|десно|Мужјак и женка наизмјенично грију и чувају своје младунче. (на слици: младунче царског пингвина се грије испод родитеља)