Вршачка кула је тврђава на Вршачком брегу, изнад града Вршца у Србији. Налази се на висини од 399 -{m}- нмв. Први пут се јавља у изворима из 14. века.
Најочуванији део тврђаве је донжон кула, али су пронађени, а затим и обновљени остаци бедема, палате, полукружне куле и пећи. Током археолошких истраживања крајем 20. века, откривен је велики број покретних налаза.
Кула је често био мета освајања и разарања, нарочито током 16. и 17. века, због чега су крајем 20. и почетком 21. века предузети конзерваторско-рестаураторски радови. Том приликом су Донжон кула, као и одређени делови бедема и кула, обновљени и дозидани.
Вршачки замак се налази под заштитом државе и проглашен је непокретним културним добром од великог значаја и заштићен као споменик културе од 1948. године.
Назив 265п|десно|мини|Модел Вршачког замка. Аутор Голец Јосиф-Бајди. Градски музеј Вршац
Савремени назив Вршачка кула потиче од имена града Вршца () које је словенског порекла, а у том облику посведочено је од 16. века. Старији мађарски назив за Вршац гласио је Ердшомљо () или скраћено Ершомљо (), а посведочен је већ од 13. века. Од тог назива касније су настали и турски облици Семлик или Шемлик (Шемљуг), који су посведочени у османским пописним дефтерима из 16. века ( / варош Шемлик, друго име Вршац). Идентификација старог мађарског и потоњег турског назива са српским Вршцем извршена је захваљујући научним истраживањима у другој половини 20. века, чиме су отклоњене раније заблуде Феликса Милекера о идентификацији Вршца са средњовековним насељем Подвршац (-{Podwersa}-, -{Poduersa}-), које је такође припадало Карашкој жупанији.
Историја 270п|десно|мини|265п|Грб града Вршца са кулом, Халабурином руком и агином главом
Иако најстарији историјски извори који се односе на Вршац потичу већ из 13. века, прва изричита сведочанства о вршачкој тврђави потичу тек из 14. века, односно из 1323. године. Град Вршац се у то време налазио у поседу угарских краљева, а био је у управној надлежности великих жупана Карашке жупаније.
Вршачку тврђаву је почетком 15. века додатно утврдио угарски краљ Жигмунд, ради боље одбране тог подручја од све чешћих османских упада. Град је потом предат на управу српском деспоту Стефану Лазаревићу, а потом и деспоту Ђурђу Бранковићу, који се око вршачких поседа дуго спорио са Јаношем Хуњадијем. Током друге половине 15. и прве половине 16. века, вршачка тврђава је била део ширег одбрамбеног система којим су на југоистоку Угарске заповедали северински банови.
Претпоставља се да прво османско (привремено) освајање вршачке тврђаве пада у време освајања Београда (1521) и Мохачке битке (1526), али град се недуго потом поново нашао у угарској власти. Коначно османско освајање пада у 1552. годину, када је Вршац постао седиште Вршачке нахије у саставу новоствореног Темишварског санџака.
Вршачки крај је за време османске власти био настањен претежно Србима и Румунима, који су 1594. године на тим просторима подигли велики народни устанак против османске власти. Том приликом устаници су заузели и вршачку тврђаву.
Сама буна је угушена у крви, али је остао забележен легендарни догађај током османлијске опсаде града када је османлијски ага изазвао на двобој српског војводу Јанка Лугошана званог Халабура који је бранио утврду. Овај му је изашао на мегдан и савладао га, а цео догађај је постао и део грба града Вршца на коме се изнад куле види рука са мачем и одсеченом турском главом.
Вршачка тврђава је остала у османској власти све до Аустријско-турског рата (1716-1718), када је град ослобођен (1716) и укључен у састав хабзбуршког Тамишког Баната (1718), поставши седиште Вршачког дистрикта. Стара утврда је током 18. века почела да губи своју стратешку вредност и била је напуштена пошто се на њој не могу уочити назнаке преправљања у артиљеријску утврду, као што се десило са Београдском или Петроварадинском тврђавом.
Стање утврде Утврђење је имало издужени облик који је пратио зараван на врху брда и била је широка 18 -{m}-, а дугачка 46 -{m}-. Сам Донжон има правоугаону основу са улазом на спрату до кога се долази степеницама које се лако могу склонити у случају опасности. Висок је око 20 -{m}- са приземљем и три спрата, од којих је трећи, по остацима камина и оџака, коришћен за становање. Претпоставља се да су најзначајнији градитељски радови предузети током 15. века, у време када се вршачка тврђава налазила у поседу српских деспота, а у прилог тој тези иде и архитектонска сличност између Вршачке куле и Смедеревског града односно утврђења манастира Манасије.
Конзерваторски и рестаураторски радови на кули су изведени 1984. и 1993. године, а од 1997. године су отпочела систематска археолошка ископавања целокупног локалитета којим су откривени остаци јаке кружне куле која се налазила насупрот данас очуваној. Сама кула и остаци утврде су током НАТО агресије на СРЈ претрпели оштећења услед ракетних напада на телекомуникациони предајник који се налази у њеној близини, изведених 30. априла и 12. маја 1999. године.
Бедеми Током интензивних археолошких истраживања откривени су многи делови замка, укључујући и бедеме, од којих су јужни и северни најупечатљивији.
Јужни бедем Јужни бедем се протеже ивицом заравни од донжон до полукружне куле. Чине га четири сегмента која су вероватно засебно зидана, о чему сведочи њихова неједнака дужина. Грађен је од цепаног и ломљеног камена, гнајса, неправилног слога у кречном малтеру који је очуван у висини од 1 до 1,60 m. У основи је полигоналног облика. Средишњи део бедема садржи шестоугаони отвор који пролази целом ширином зида. Отвор је вероватно коришћен за одвод атмосферских вода из западног дворишта замка. У западном делу замка налази се ниша правоугаоног облика која је формирана од четири плочаста камена и вероватно је имала вишенаменску примену.
Првобитну висину овог бедема је могуће одредити само у његовом источном делу, док због очуваности то није могуће када је западни део у питању. Очувани траг бедема на спољном лицу донжон куле има ширину од 1,90 m, што указује на то да је висина бедема у источном делу била око 11 m. Западни део бедема је нешто ужи па се верује да је био висок око 8 m. Висина и снага источног бедема се приписује близини донжон куле у чијој основи су биле смештене палате властелина и цистерна од великог значаја.
Због постојања спојнице између ужег и ширег бедема претпоставља се да је бедем грађен у две фазе.
Ширина шетне стазе на бедему је због нагиба умањена за 0,80 m, није била довољна за безбедно и пре свега брзо кретање бранилаца. Шетна стаза је вероватно била наткриљена двосливним зидом.
Југозападни угао замка је у основи правилног четвороугаоног облика са очуваном висином од 2,60 m. Изграђен је од ломљеног и цепаног камена, неправилног слога, у кречном малтеру. На основу положаја, сматра се да је овај део замка служио као постамент за дрвене степенице којима се излазило на шетну стазу.
Северни бедем Северни бедем се простире у правој линији од донжон до полукружне куле. У источном делу бедем је потпуно разорен. Грађен је од ломљеног и цепаног камена, неправилног слога, у кречном малтеру. Просечна висина је 1,60 m. Неуједначене је дужине као и јужни бедем. Слабо очувани трагови сведоче о томе да је бедем целом својом дужином био висок око 8 m. Шетна стаза је била проширена дрвеним конзолним проширењем. На основу распореда објеката унутар бедема и могућих прилаза објекту, закључено је да се главни улаз налазио у овом делу бедема који је до темеља разорен. Остаци очувани на стени сведоче о томе да је улаз био ширине око 3 m, засведен, са масивним двокрилним вратима од дрвета.
Темељна разарања северног бедема у његовом источном делу су највероватније последица Карловачког мира 1699. године, када је Хабзбуршкој монархији припала цела Угарска без Баната. Једна од тачака одредби била је и да се разруше све тврђаве осим Темишвара и Арада. Разарања су највероватније обављена у лето 1701. године под надзором грофа Вилфганга фон Квелингена.
Источни бедем Источни бедем се састоји од два дела. Ширине је око 1,90 -{m}-. Оба дела су повезана јужним и северним зидом донжон куле. Бедеми су истовремено грађени о чему сведочи то што су повезани зидовима куле. Јужни део је био висине око 11 -{m}-, а северни 8 -{m}-.
Унутрашњост Унутрашњост бедема је зидом дужине 18,20 m подељена на источно и западно двориште. У средишњем делу је очуван зид висине око 2 m, док се на јужном и северном делу уочавају остаци зидова висине 0,70 m. Преградни зид је осим поделе имао улогу и у одбрани донжон куле. У јужном делу овог преградног зида откривен је зазидани пролаз који је повезивао источно и западно двориште. Пролаз је био засведен масивним и правилно тесаним блоковима пешчара. Највероватније је пролаз зазидан после 1552. године када је замак пао под турску власт. Турци су том приликом користили само донжон кулу и источно двориште, док је западни део био неупотребљива рушевина.
Крајеви западног преградног зида су повезани са деловима јужног и северног бедема, што сведочи о њиховој истовременој градњи. Са друге стране, ужи делови бедема су призидани накнадно. Стога се претпоставља да су донжон кула са палатом и цистерном и источни део замка саграђени у једној фази, а затим је западни део замка са полукружном кулом дозидан, дајући тако замку дефинитиван изглед.
Донжон кула мини|320x320пиксел|Поглед на Донжон кулу Донжон кула, или бранич, уграђена је у средишњи део источног бедема. Кула је видљива са свих страна што указује на одличну прегледност околине коју су имали становници Вршачког замка. У основи је правоугаоног облика са висином од 19,85 m. Изграђена је од масивних громада стена које су вешто укомпоноване у западни зид куле. Подножје куле је додатно ојачано са ескарпама које се налазе на три стране. Ескарпа једино изостаје на западној страни.
Зидови који су у просеку дебљине 2,50 m, грађени су од притесаног или цепаног гнајса, аутохтоног камена, у кречном малтеру. Обрађени су само блокови квалитетнијег камена којима су формиране ивице. Површине зидова су биле дерсоване и покривне у потпуности са крупнозрним кречним малтером. На тај начин, мање квалитетан камен је заштићен од временских услова и самим тим од оштећења.
У зидовима куле се могу приметити неравно распоређени отвори, направљени из одбрамбених разлога. Источни зид нема отворе ни пушкарнице. Највећи број отвора налази се у западном зиду куле. Северни зид карактеришу две пушкарнице, а јужни само машикула.
Унутрашњи простор подељен је на три спрата, између којих се налазе међуспратне конструкције од дрвета. Комуникација између спратова је била могућа помоћу дрвених степеница које су пролазиле кроз отворе у подовима.
На првом спрату се у склопу западног и северног зида налази по једна пушкарница, док се у источном делу налази пространа, правоугаона ниша. Главни улаз се налази у западном зиду, висине око 1,70 m. Улаз је засведен сводом од цигли, а под је изграђен од плочастог камена неправилног облика, утопљеног у кречни малтер. На бочним зидовима око улаза се налазе два квадратна отвора у којима су лежали крајеви дрвене греде−мандала. Извлачењем мандала из лежишта додатно су са унутрашње стране била обезбеђена затворена врата главног улаза. У додатној заштиту улогу су имале резе и браве.
На нивоу другог спрата, у западном зиду, налази се пространа засведена ниша са прозором, која омогућава поглед на целокупан простор унутар бедема замка. Клупе од плочастог камена озидане су дуж бочних зидова. У југоисточном делу овог спрата очувана је пећ озидана од опеке. Пећ има два ложишта, једно на поду, а друго на коти шетне стазе. Са десне и леве стране камина изведене су три нише у којима су вероватно стајале светиљке и друге потрепштине. Оваква конструкција говори о томе да је овај део поседнику служио за становање у периодима опасности. Јужни зид другог спрата садржи отвор машикуле одакле је успешно брањено подножје бедема. Машикула је била озидана и наткриљена једнослојним кровом. Карактеристично је да је пролаз затваран помоћу дрвених врата, што је било необично за период XV века.