мини|Глумац Иван Бекјарев као дете, фотографије је део колекције удружења Адлигат

Породица је универзална људска заједница коју чине одрасли репродуктивно способни партнери и њихово потомство, али и даљи сродници који живе заједно са њима. Породица, поред репродуктивне, привредне и социјалне, има и значајну психолошку, васпитну и социјализацијску улогу. Она је важна примарна група и један од најзначајнијих агенса социјализације. По структури, функцијама и вредносној оријентацији постоји више типова и облика породица: моногамна, полигамна; матријархална, патријархална; потпуна, непотпуна; нуклеарна, проширена; ауторитарна, демократска итд.

Патријархат је социјална организација живота људи заснована на стриктном поштовању традиције у којој највишу власт и највеће поштовање има отац, а у модерно време мушкарац уопштено, док жена има подређену улогу. Патријархат се одликује строгом хијерархијом, која се заснива на два принципа: жене су подређене мушкарцима, а млађи мушкарци су подређени старијим.

Функција породице јесте подизање и социјализација потомства. Родитељи су најважнији агенси социјализације у дечјем животу. Деца се идентификују са родитељима. Родитељи у подизању деце користе методе кажњавања и награђивања. Истраживања слике о детету у нашој традиционалној српској културиTrebješanin, Ž. (2000). Predstava o detetu u srpskoj kulturi. Beograd: Jugoslovenski centar za prava deteta., указују на модел схватања детета и детињства који пружа основу да се деца третирају заштитнички, да се контролишу и маргинализују. Заштитни став се огледа у слици детета које је мало, беспомоћно, нејако, зависно биће, у потпуности упућено на одрасле. Дете је истовремено схваћено и као демонско биће (нечисто, не-људско и опасно) и као анђеоско биће (чисто и невино), међутим оно што је заједничко овим противречним сликама је беспомоћност детета и његова упућеност на одрасле. Контрола се огледа у систему васпитања који се негује у нашој традиционалној култури: основни циљ је послушност и покорност детета, која се постиже казнама и батинама као основним васпитним средствима. Будући да је дете схваћено као неразумно, несоцијално и нечисто биће, казне и батина ће помоћи да се социјализује и „уразуми“. Маргинализација се огледа у положају који деца заузимају у друштву: у нашој традиционалној култури деца се налазе на најнижој лествици хијерархије (посебно женска деца), а тек се са узрастом пењу на лествици друштвене моћи и одговорности. Друга истраживања која се баве положајем детета у савременој породици и друштвуTomanović-Mihajlović, S. (1999). Participacija u porodici. U Pešić, M.,Branković, B., Tomanović-Mihajlović, S. i Dejanović, V. (Eds.), Participacija mladih pod lupom. Beograd: Jugoslovenski centar za prava deteta., као и сликом о детету у медијима. Beograd: Centar za primenjenu psihologiju., откривају сличан образац у начину на који је дете представљено у друштву, посебно када је реч о заштити деце, док су контрола и маргинализација попримиле „софистицираније“ облике, али су и даље битна обележја односа према деци.

Положај и функције у српској патријархалној породици Отац је симбол патријархалне културе и морала. Он је углавном описан као емотивно хладан, дистанциран, има већу улогу од мајке у васпитавању одрасле мушке деце. Такође, он има и улогу у кажњавању деце.

Мајка има већи утицај на васпитавање млађе деце и на њихов развој. Постоји идентификација ћерки и мајки, код мајки је изражена љубав и нежност. Оне су веома заштитнички настројене.

Баке и деке после родитеља имају највећу улогу у васпитању и бризи детета. Они су према детету благи, нежни и попустљиви. Однос им се заснива на шали и игрању. Старија браћа и сестре брину о млађој, поготово старије сестре које се на тај начин припремају за своју будућу децу. Они око пете, шесте године почињу да воде бригу о деци. Тетке, стричеви и остали старају се како о својој тако и о деци својих најближих.

Деца имају инфериоран положај у породици. Деца у српској патријархалној породици морају бити веома послушна, без поговора. Постоје строга правила која важе за децу, а то су да морају држати оборену главу, гледати у земљу када причају са старијима итд... Деца су обично оскудно и неугледно обучена. Међутим, деца такође имају и неке предности, а то су развијање самосталности, већа слобода, независност...

Положај деце у породици се мења током времена. Када су деца веома мала, било да су мушка или женска, њихов статус је једнако низак. Међутим, како су старији, статус мушке деце се поправља. Када девојчице постану девојке имају мање слободе и више обавеза од момака. Касније, ожењени мушкарци су сви равноправни у задрузи, док је код жена то мало другачије. Највиши статус у породици има свекрва, а најнижи нероткиња. Невеста током прве године брака има такође низак статус у породици, док не роди мушко дете.

Однос родитеља и деце

Однос оца и детета Отац је симбол патријархалне културе, заступник морала и главни чувар постојећег система вредности. Отац као достојанствени представник традицијске културе има према деци увек дистанцу, он се с њима ретко шали, избегава исказивање нежности, те одаје утисак да је према деци емотивно хладан.

У Шумадији, рецимо, он „ретко кад (или никад) љуби своју децу. С пута им ништа не доноси, те она не знају ни за какву милост његову“, каже Павловић.  Због ове очеве наглашене уздржаности и крутости у опхођењу с децом, у народу се каже: „Отац као колац“. Овде ваља рећи да је очев изразито озбиљан, резервисан однос према деци пре ритуално, друштвеном улогом прописано понашање, него што је спонтано и „природно“.

Према својој прописаној улози, отац у нашој традицијској култури нипошто не узима у руке мало дете, нити га облачи, љуља, храни, ретко га носи, а још ређе милује и љуби. Он не поступа тако зато што не воли своје дете, већ зато што по прописима важећим у овој култури мала деца и брига о њима спадају у тзв. женске послове, па су самим тим и нешто што је „нечисто“.

Оцу, посебно оном младом, који још није стекао ауторитет у својој породици, зазорно је да покаже било какву бригу или нежност према својој деци. Овакво понашање оца нарочито је изражено у крајевима са јуначком традицијом где се брижљиво негује херојски стил живота. У Црној Гори, на пример, сва брига око деце је искључиво женски посао, те је свако брижно осећање или родитељско понашање за оца табуисано. „Све што је у вези с малом децом за Црногорца је ’срамотно’ и ’нечисто’, чак, ’погано’. Ко је прави човек он пази да се ни оделом не додирне колевке“, пише Геземан. Чак и ако дете плаче, а мајка није ту, отац га неће узети у руке јер га „херојска срамежљивост држи у стези“. Ово „равнодушно“ понашање очева према деци среће се у готово свим „западним крајевима нашег народа“, примећује Сретен Вукосављевић.“Према својој прописаној улози, отац у нашој традицијској култури нипошто не узима у руке мало дете, нити га облачи, љуља, храни, ретко га носи, а још ређе милује и љуби. Он не поступа тако зато што не воли своје дете, већ зато што по прописима важећим у овој култури мала деца и брига о њима спадају у тзв. женске послове, па су самим тим и нешто што је „нечисто“.Када говоримо о табуисаном односу оца према деци, треба имати у виду да је дете за оца „недодирљиво“, „нечисто“ само док је мало. Када дете пређе извесну узрасну границу, тада је оцу допуштено да се њиме бави. У Скопској котлини отац не узима, због „срамоте“, дете у руке све док оно не почне да пузи. У Лици и у Дубровнику отац се бави искључиво „одраслом“ децом, кажу извештачи из ових крајева. У Црној Гори, тек када дете почне да говори и да хода, отац почине да се за њега интересује, да га узима у руке и да му се обраћа. Из ових података произлази закључак да отац избегава контакт с дететом све док је оно пре-људскобиће, док још није стекло основне атрибуте човека (усправан ход и говор), тј. све док је оно у власти демона.

Тек кад дете толико одрасте да се на њега може деловати разумним средствима, путем говора, и када постане подложно моралном васпитању, тек тада на сцену ступа отац као представник патријархалног морала и започиње васпитање детета, односно обликовање његовог карактера. Да би у дете усадио моралне норме и чврст систем вредности и правила понашања, отац мора, сматра се у патријархалној култури, да према детету у свом опхођењу буде превасходно озбиљан, достојанствен и строг. Нежан, „мекан“ отац, верује се, „покварио би дете“, јер би оно постало размажено. Народ ово мишљење исказује пословицом „У мека оца неваљала деца“.

Важна улога оца у васпитању јесте кажњавање деце. Док мајка, бабе и деде могу бити попустљиви према деци, у нашој патријархалној култури отац мора бити строг и каткад немилосрдан. Овако прописано понашање заснива се на веровању да отац може имати морални ауторитет и с успехом контролисати дечје понашање само у случају ако га се она боје. Пошто се деца прибојавају строгог оца, када дете не слуша, мајка се користи оцем као неком врстом „страшила“ да заплаши и натера дете на послушност. Зато се често чује да мајка непослушном детету каже: „Казаћу ја оцу!“ или „Ето ти иде отац!“ Мајка може чак и да изрекне детету казну, али, по правилу, извршилац је отац. Наиме, мајка ретко, чак и кад она то заслуже, бије децу, већ им само запрети: „Чекај само док ти дође отац, добићеш ти своје!“ Отац се бави децом старијег узраста и то, пре свега, оном мушког пола. Син у нашој традицијској култури „природно“ припада оцу који је његов главни васпитач и узор.Predstava o detetu u srpskoj kulturi, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991. i Jugoslovenski centar za prava deteta, Beograd 2000 (drugo, dopunjeno izdanje)Odnos oca i deteta u srpskoj tradicionalnoj porodici

Oднос мајке и детета Maјка за разлику од оца има улогу која је пуна брижности и нежности. Она се бави малом децом оба пола и старијим ћеркама. Отац се бави сином када он добије атрибуте човека (када прохода, проприча...). Улоге мајке и оца су супротне и комплементарне. Мајка такође често тепа детету. Постоји "заверенички" однос између мајке и деце, јер деца трче мајци када отац мора да их казни. На оцу је да казни децу, а пошто мајка има ту брижну улогу, она их често брани од оца. Деца много више воле мајку, а оца поштују и боје га се. Однос мајке и ћерке је посебан и ћерке се идентификују са мајкама. За мајку се често каже да зна бити попустљива, што квари децу.

Разлика између мушке и женске деце Мушка деца су пожељнија и драгоценија. Рођење мушког детета се сматра највећом срећом, прославља се. Мушко дете се сматра наследником. Мушка деца имају већа права од женске деце, она могу слободније да уче, да учествују у друштвеном и породичном животу. Што се тиче кажњавања, децу туку до неких 15-16 година. Мада ударити мушко дете од 12 година које је кренуло да носи оружје, била би увреда.

Женска деца се сматрају злом срећом, њихово рођење праћено је тугом и муком. Оне имају мање права, мање слободе и више обавеза од мушке деце. Када се женско дете роди, обично следи сажаљење од стране породице. Смртност женске деце је веће него код мушке. Женску децу туку до 18-20 године, односно док се не уда. После се батине препуштају мужу и његовој породици.

Облици социјализације Социјализација деце у породици обухвата како експлицитне намерне методе и технике васпитања тако и ненамерне имплицитне видове социјалног утицаја на личност детета.

Кажњавање и награђивање. Да би се постигло жељено понашање детета и да би оно усвојило извесне важеће моралне норме веома често се користе награда и кажњавање. Кажњавање је толико честа васпитна техника у нашем народу да се код нас под васпитањем обично подразумева кажњавање. У српској патријархалној култури општеприхваћено мишљење је да без кажњавања од детета никада неће бити добар човек и ово типична мишљење народне пословице фиксирају и сажимају.