250п|мини|десно|Осиромашена земљопоседница која је била присиљена да напусти имање и насели се као сезонска радница на плантажи у Калифорнији 1936. Велика криза, позната још као и Велика депресија, је глобални економски крах који је почео 1929. године и трајао до 1939. Сматра се за најдужи и најоштрији суноврат индустријализованог Западног света до велике рецесије.
Почетак Велике кризе се узима 29. октобар 1929. године, дан познат као Црни уторак, када је дошло до пада берзе у Сједињеним Америчким Државама, што је резултовало драстичним падом производње роба и услуга, драматичним растом незапослености и акутном дефлацијом. Због културно-социолошких последица овог догађаја, које су биле најизраженије у САД, Велика депресија се налази на другом месту на листи по разорном утицају на друштво, одмах иза Грађанског рата.
Почетак и снага Велике депресије разликују се међу државама. Депресија је посебно била тешка и дуга у САД и државама Европе, мање у Јапану и већем делу Латинске Америке. Постоји више фактора који су утицали на настанак Велике кризе, а најважнији узроци су, између осталог, пад агрегатне тражње, финансијска паника и јуриш на банке и несинхронизоване економске политике националних влада.
Златни стандард, који је блиско повезивао све државе света у мрежу фиксних девизних курсева, играо је кључну улогу у трансмисији америчког економског суноврата ка другим земљама. Опоравак од Велике депресије је у великој мери подстакнут одбацивањем златног стандарда и политиком фискалне и монетарне експанзије, премда монетарна политика у то време још није била у потпуности детерминисана. У условима златног стандарда, ове политике не би биле могуће. Велика депресија довела је до фундаменталних промена економских институција, а кључну улогу у економској теорији и политици је одиграо Џон Мејнард Кејнс, који је поред успостављања макропривреде и доктрине фискалне експанзије, остао упамћен по изјави: „Дуг рок не постоји. На дуги рок сви смо мртви.“
Економско-политичке прилике након Првог светског рата Први светски рат је значајно утицао на привреде многих земаља, изазивајући последице светских размера и доводећи у питање положај, до тада водећих, светских сила. Дошло је до репозиционирања светске моћи и утицаја. Пре рата, Европа је била светски центар индустрије и капитала. Међутим, тешке борбе које су се током рата водиле на тлу Европе и масивна разарања девастирала су европске привреде и изазвала штету од које нису успеле да се опораве током читавог међуратног периода.
Први светски рат довео је до драматичних промена на геополитичкој карти света, а пре свега Европе. Крај Првог светског рата означио је и окончање постојање царевина које су у протеклим вековима играле водеће улоге, представљајући уз Уједињено Краљевство стожере светског поретка. Бољшевичка револуција у Русији изменила је друштвени поредак и економски систем у овој земљи и означила отпочињање државног социјализма, доприносећи њеном одсецању од остатка светске привреде. Друго европско царство, Аустроугарска, такође је нестало, распадајући се уз стварање низа нових националних држава. Аустрија је остала у својим скромним границама, економски значајно уздрмана доживљавајући крах своје централне банке 1931. године. Са не мање последица било је и окончање постојања Немачке царевине, уз драматичну економску агонију кроз коју је Немачка пролазила након рата, а која се најупечатљивије испољава кроз раст незапослености и хиперинфлацију која је кулминирала 1923. године. Искуство које је Немачка имала након Првог светског рата, нарочито везано за економски колапс изазван наметањем отплате великих ратних репарација и сталним тензијама које је имала са Француском, показало се као пресудно за будућност, нарочито за отпочињање Другог светског рата.
Индустријски и финансијски центри до 1914. године налазили су се у Британији, Француској и Немачкој. Након рата оне су своје позиције изгубиле, док су САД попуниле настали вакуум. САД су биле не само на страни победника у Првом светском рату, већ и прави добитници овог рата. Европске привреде, Британија и Француска, биле су принуђене да своје ратне издатке финансирају задужујући се код САД. Тако су САД постале светски економски лидер од кога су зависиле европске привреде.
О променама до којих је у светској привреди дошло сведочи и податак да су пре рата САД дуговале европским земљама 4 милијарде долара, док су након рата европске земље дуговале САД чак десет милијарди долара. Америка је постала глобални снабдевач света новцем и индустријским добрима.
Доминацијом Америке на светским тржиштима, дошло је до значајних промена у токовима светске трговине. Британија, која је до тада доминирала, трговала је добрима са остатком света, купујући пре свега храну и сировине. За разлику од ње, САД су у великој мери биле окренуте себи, као велики произвођачи хране, сировина и индустријских производа, оне нису представљале значајнијег увозника, већ напротив - извозника. Европске земље су свој увоз из САД финансирале новцем прикупљеним од ратне одштете које је плаћала Немачка, док је сама Немачка била принуђена да се задужује код САД да би измирила своје обавезе. Током 1920-их било је више од милијарду долара америчких инвестиција у немачку привреду.
Амерички привредни успон који је отпочео током рата наставља се све до Велике економске кризе 1929, уз краткотрајни прекид због економске кризе 1921/22. године. Карактеристика овог полета била је значајна кредитна експанзија, коју је пратила и повећана тражња за капиталом. Кредитна експанзија се односила како на кредитирање само америчке привреде, тако и на пласирање средстава у стране земље. С друге стране океана, као највећи зајмопрималац у овом периоду јавља се Немачка.
За разлику од САД, Велика Британија је патила од хроничног економског пада, делимично због губитка тржишта широм света, а делимично због грешака начињених у вођењу монетарне политике – одбијања да британска фунта девалвира. Британија се, дакле, много пре него што ће се над светску привреду надвити облаци Велике економске кризе суочила са одређеним поремећајима у функционисању привредног система. Она се пре свега суочила са великом незапосленошћу која у периоду од 1923. до 1929. године никада није била испод милион људи. Тако велика незапосленост довела је до низа негативних последица и великих губитака које су имали сви друштвени слојеви па и сама држава.
Говорећи о погубности оваквог стања и предлажући одговарајуће мере за његово превазилажење Кејнс је анализирао статистичке податке. Он указује да је само у периоду од 1921. до 1929. године на име помоћи незапосленима исплаћено око 500 милиона фунти. Тај износ новца је био довољан за изградњу око милион кућа, трећине тада постојећих путева у Британији, а истовремено је био већи од вредности свих рудника које је Британија поседовала. Великој економској кризи у Британији је, дакле, претходио период који је Кејнс означио десетогодишњим застојем економског развоја. Овај је период само на кратко био 1924. године прекинут полетом. Милтон Фридман је анализирајући 1930. године дошао до закључка да је Британију криза захватила још 1925. године када се вратила на предратни паритет злата.
У САД, Велика депресија је почела у лето 1929. године. Економске активности су се значајно погоршале крајем 1929. и опадале све до почетка 1933. Реални аутпут и цене су падале драматично. Бруто производ државе опао је за чак трећину своје вредности. Иако данас постоје дискусије око веродостојности статистике тога времена, широко је прихваћено да је стопа незапослености износила 20% на врхунцу кризе, што је уједно и њена највећа вредност током целокупног посматраног периода.
Почетак и интензитет Велике депресије разликују се међу земљама. Велика Британија се борила са ниским растом и рецесијом током дужег временског периода, односно током целих двадесетих година, што је углавном последица одлуке из 1925. године о повратку на златни стандард и предратни паритет, што је значило прецењену фунту. Међутим, Британија није склизнула у оштрију депресију све до 1930. када је индустријска производња доживела суноврат и спала на свега трећину индустријске производње САД. Француска је такође искусила релативно кратак период успоравања економских активности почетком тридесетих. Опоравак француске привреде био је кратког даха. Индустријска производња у тој држави је непрекидно опадала између 1933. и 1936, као што су и цене падале. Вајмарска Немачка запала је у кризу почетком 1928. године и недуго затим се стабилизовала, да би након тога у трећем кварталу 1929. доживела драматичан пад свих економских индикатора. Пад индустријске производње у Немачкој једнак је паду у Сједињеним Државама. Велики број држава Латинске Америка економски почиње да стагнира и назадује крајем треће и почетком четврте деценије двадесетог века, нешто пре САД. Мање развијене земље Латинске Америке биле су значајније погођене депресијом од Бразила и Аргентине (која је тих година била пета економска сила света). Јапан је у кризу запао почетком тридесетих година, и пад аутпута је компаративно био средњег интензитета у односу на САД и Европу.
Општи пад цена карактеристичан за САД, такође је био присутан и у осталим земљама. Готово свака индустријализована држава поднела је пад општег нивоа цена од 30% и више између '29. и '33. Због веће еластичности јапанске ценовне структуре, дефлација у Јапану била је необично стрмог нагиба у интервалу '30.-'31. Овај хитри пад вероватно је помогао сузбијању ефеката кризе, односно успоравању пада индустријског производа. Цене примарних добара којима се трговало на светским тржиштима спустиле су се драматичније током овог периода. На пример, цене кафе, памука, свиле и каучука снизиле су се за скоро половину у само годину дана (септембар '29.-децембар '30.).
Опоравак привреде Сједињених Држава почео је у пролеће '33. Аутпут је брзо растао средином тридесетих: Реални БДП растао је у просеку 9% годишње од 1933. до 1937. Но, ниво аутпута је толико опао да је све до краја тридесетих година реално био испод нивоа пре кризног периода. 1937-1938. САД се приближава нивоу производње из 1929. али опет запада у контракцију, тако да ће предкризни ниво производње бити достигнут тек ратне 1942. године.
Опоравак у остатку света се значајно разликовао. Британска привреда је зауставила пад недуго пошто је коначно напустила златни стандард септембра 1931. године, али није успела да ухвати замајац опоравка све до краја 1932. Латинска Америка је почела да превазилази депресију крајем '31. и почетком '32. Немачка и Јапан у јесен '32, Канада и мање европске државе отприлике у исто време као и САД, почетком '33. Са друге стране, Француска која је последња доживела суноврат, није успела да се опорави све до 1938. године.
Ток кризе и фактори који су је изазвали Волстрит након Црног уторка. 1929|мини Много је фактора одиграло значајну улогу у изазивању кризе, међутим, главни разлог Велике депресије је комбинација неједнаке дистрибуције богатства и дохотка и интензивиране берзанске шпекулације, које су узеле маха током посматраног предкризног периода. Лоша дистрибуција дохотка током двадесетих година постојала је на многим нивоима. Новац је дистрибуиран неједнако, диспаритетно, између богатих и средње класе, између индустрије и пољопривреде у Сједињеним Државама, као и између Сједињених Држава и Европе. Постојање неравнотеже концентрације богатства створило је нестабилну привреду. Претеране шпекулације крајем двадесетих година одржавале су берзански промет неприродно високим, али су ултимативно водиле слому берзе. Ови тржишни ломови, комбиновани са мисдистрибуцијом богатства, узроковали су колапс америчке привреде који се услед датих околности врло лако прелио на Европу, а одатле на остатак света.