Међународни енглески је концепт eнглеског језика као глобалног средства комуникације на бројним дијалектима, и кретање ка међународном стандарду за тај језик. Такође се назива: глобални енглески, светски енглески, заједнички енглески, континентални енглески, енгас (енглески као придружени језик) или глобиш. Понекад се ови појмови једноставно односе на низ врста енглеског који се говоре широм света.
Понекад се „међународни енглески“ и сродни изрази односе на жељену стандардизацију тј.стандардни енглески; међутим не постоји консензус на путу до овог циља. Било је много предлога да се међународни енглески језик учини приступачнијим људима различитих националности. Основни енглески је пример, али није успео да напредује. У новије време, било је предлога за Енглески језик као лингва франка у којем страни говорници преузимају изузетно активну улогу у развоју језика. Такође се тврди да међународни енглески језик спутава својим традиционалним правописом. Полако се напредује усвајању алтернативних правописа.
Историјски контекст Савремени концепт интернационалног енглеског језика не постоји изоловано, већ је производ вековног развоја енглеског језика.
Енглески језик се развио у Енглеској, из низа западно германских дијалеката којима су говорили Англи и Саксонци, који су стигли из континенталне Европе у 5. веку. Ти дијалекти су постали познати као Енглис, језик који се данас назива англосаксонски или староенглески (језик песме Беовулф). Међутим, мање од четвртине речника Модерног Енглеског језика потиче од заједничког порекла са другим западно германским језицима због обимних позајмица из норвешког, норманског, латинског и других језика.
Током инвазија Викинга у англо- саксонском периоду на стари енглески језик утицао је контакт са нордијским, групом северно германских дијалеката којима су говорили Викинзи, који су добили контролу над великим регионом на северу Енглеске познатим као Данелаг. Јединице речника које улазе у енглески језик са нордијског (укључујући заменице они ) стога се могу приписати непрестаној викиншкој окупацији Северне Енглеске током векова пре освајања Нормана. Убрзо након Норманског освајања 1066. Године, престао је бити књижевни и заменио га је англо – нормански као писани језик Енглеске. Током Норманског периода, енглески језик упио је значајну компоненту Француског речника (приближно јена трећина речника модерног савременог енглеског језика). Уз овај нови речник, додатни речник позајмљен из латинског језика (са грчким, још приближно једна трећина модерног енглеског језика, мада неке позајмљенице из латинског и грчког потичу из каснијих периода), поједностављена граматика и употреба правописних конвенција француског језика староенглеске ортографије језик је постао средњоенглески.
„Тешкоћа“ енглеског као писменог језика започела је у високом средњем веку, када су се на француским правописним конвенцијама писали језици чији је оригинални правопис био заборављен након векова некоришћења. Током касног средњовековног периода, Краљ Хенри V (живео 1387 – 1422.) наредио је употребу енглеског језика свог времена у поступцима пре њега и после њега и пре владиних бирократија. То је довело до развоја канцеларског енглеског, стандардизованог облика који се користи у владиној бирократији. (Међутим, употреба такозваног француског закона на енглеским судовима наставила се и током ренесансе).
Појава енглеског као језика Велса резултат је инкорпорације Велса у Енглеску и такође потиче приближно из овог временског периода. Убрзо након тога, развој штампе од стране Цакстона и других убрзао је развој стандардизованог облика енглеског језика. Након промене у изговору самогласника која означава прелазак енглеског из средњовековног у ренесансни период, језик Чанцери и Цакстон постао је рано-нововековни енглески (језик Шекспирових дана) и са релативно умереним променама на крају се развио у енглески језик данас. Шкотски, како се говори у низинама и дуж источне обале Шкотске, развио се углавном независно од модерног енглеског језика, а заснива се на северним дијалектима англосаксонских, посебно нортамбријских, који такође служе као основа дијалеката северног енглеског као што су они Јоркшира и Њукасла на Тајну. Нортамбрија се налазила у Данелаву и стога је имала већи утицај са Нордијских земаља него што су то имали јужни дијалекти. Како је политички утицај Лондона растао, верзија језика Чанцери развила се у писани стандард широм Велике Британије, напредујући у модерном периоду када се Шкотска ујединила са Енглеском као резултат Аката Уније из 1707. године.
Енглески је два пута уведен у Ирску - средњовековни увод који је довео до развоја сада изумрлог дијалекта Јола, и модеран увод у којем је хиберно-енглески углавном заменио ирски језик као најраширенији језик током 19. века, после чина Унија из 1800. Примљени изговор се генерално посматра као развој из 19. века и не одражава се у северноамеричким дијалектима енглеског (осим погођеног трансатлантског акцента), који се заснивају на енглеском језику из 18. века.
Оснивање прве сталне колоније енглеског говорног подручја у Северној Америци 1607. године био је главни корак ка глобализацији језика. Британски енглески језик био је само делимично стандардизован када су основане америчке колоније. Изоловани Атлантским океаном, дијалекти у Енглеској и колонијама почели су да се развијају независно.
Британска колонизација Аустралије почев од 1788. године донела је енглески језик у Океанију. До 19. века стандардизација британског енглеског језика била је устаљенија него што је била у претходном веку, а овај релативно добро успостављени енглески језик донет је у Африку, Азију и Нови Зеланд. Развио се и као језик досељеника који говоре енглески језик из Британије и Ирске, и као административни језик наметнут говорницима других језика у разним деловима Британског царства. Први облик се може видети на новозеландском, а други на индијском енглеском језику. У Европи је енглески добио централнију улогу нарочито од 1919. године, када је Версајски уговор састављен не само на француском, уобичајеном језику дипломатије у то време, већ је, на посебан захтев америчког председника Вудро Вилсона, и на енглеском - што је главна прекретница у глобализацији енглеског језика.
Регије Канаде и Кариба на енглеском језику ухваћене су између историјских веза са Великом Британијом и Комонвелтом и географских и економских веза са САД-ом. У неким стварима имају тенденцију да следе британске стандарде, док у другим, посебно комерцијалним, прате САД. стандард.
Енглески као глобални језик Брај Качру употребу енглеског језика дели у три концентрична круга.
Ужи круг је традиционална основа енглеског језика и укључује земље попут Уједињеног Краљевства и Ирске и англофонске популације бивших британских колонија Сједињених Држава, Аустралије, Новог Зеланда, Јужне Африке, Канаде и разних острва Кариба, Индијски и Тихи океан.
У спољном кругу су оне земље у којима енглески језик има званични или историјски значај („посебан значај“). То укључује већину земаља Комонвелта нација (бивше Британско царство), укључујући многољудне земље као што су Индија, Пакистан и Нигерија; и други, попут Филипина, под сфером утицаја земаља које говоре енглески језик. Овде енглески може послужити као корисна лингва франка између етничких и језичких група. Високо образовање, законодавна и судска власт, национална трговина и тако даље, сви се могу изводити претежно на енглеском језику.
Круг који се шири односи се на оне земље у којима енглески нема званичну улогу, али је без обзира на то важан за одређене функције, нпр. међународно пословање и туризам. До двадесет и првог века, страних говорника енглеског језика било је више од три пута више, према Британском савету. Даријус Дегер, професор на универзитету Малмо у Шведској, користи израз децентрирани енглески језик да би описао ову промену, заједно са пратећим променама у ономе што се сматра важним за кориснике и ученике енглеског језика. Подручје скандинавског језика, као и Холандија, имају готово потпуну двојезичност између својих матерњих језика и енглеског као страног другог језика. На другим местима у Европи, иако не универзално, знање енглеског језика још увек је прилично често међу не-изворним говорницима. У многим случајевима то доводи до акцената изведених из матерњег језика који мењају изговор говорног енглеског у тим земљама.
Истраживање енглеског језика као лингва франка у смислу „енглеског језика у ширем кругу“ релативно је ново. Лингвисти који су били активни на овом пољу су Јенифер Џенкинс, Барбара Седлхофер, Кристин Меркорд и Јоаким Грзега.
Енглески језик као лингва франка у настави страних језика Енглески језик као додатни језик обично се заснива на стандардима америчког или британског енглеског језика, као и на страним терминима. Енглески као међународни језик је енглески као додатни језик са нагласком на учењу различитих главних дијалекатских облика; посебно има за циљ да студенте опреми лингвистичким алатима за међународну комуникацију.Роџер Нун разматра различите врсте компетенција у односу на наставу енглеског језика као међународног језика, тврдећи да лингвистичка компетенција тек треба да буде адекватно обрађена у недавним разматрањима енглеског као међународног језика.
Предложено је неколико модела „поједностављеног енглеског“ за подучавање енглеског као страног језика:
Основни енглески, који је развио Чарлс Кај Огрен (а касније и И. А. Ричардс) 1930-их; недавно оживљавање покренуо је Бил Темплер Енглески ниво прага, развили ван Ек и Александар Глобиш, развио Жан-Паул Нериер
Основни глобални енглески, развио Јоаким Грзега
Даље, Рендолф Кирк и Габријел Стеин размишљали су о нуклеарном енглеском језику, који, међутим, никада није у потпуности развијен.
Позивајући се на израз „глобиш“, Роберт Мекрум је ово употребио у значењу „енглески као глобални језик“. Жан -Паул Нериер га користи за конструисани језик.
Основни глобални енглески Основни глобални енглески, или ОГЕ, концепт је глобалног енглеског језика који је покренуо немачки лингвиста Јоаким Грзега. Развио се из идеје стварања врсте енглеског језика која се може научити лакше од редовног британског или америчког енглеског језика и која служи као средство за успешну глобалну комуникацију. ОГЕ се води стварањем „емпатије и толеранције“ између говорника у глобалном контексту. Ово се односи на контекст глобалне комуникације, где се окупљају различити говорници са различитим матерњим језицима. БГЕ тежи развоју ове компетенције што је брже могуће. Настава енглеског језика је готово увек повезана са одговарајућом културом, нпр. ученици се баве или америчким енглеским, а самим тим и америчком културом, или британским енглеским, а тиме и британском културом. Основни енглески језик покушава да реши овај проблем стварањем једне колективне верзије енглеског језика. Поред тога, његови заговорници га промовишу као систем погодан за самоуку и наставну наставу.
ОГЕ се заснива на 20 основних граматичких правила која пружају одређени степен варијација. На пример, прихваћени су правилни и неправилни глаголи. Правила изговора нису тако строга као у британском или америчком енглеском, тако да постоји одређени степен варијација код ученика. Изузеци који се не могу користити су изговори који би били штетни за међусобно разумевање и стога минимализују успех комуникације.
Основни енглески језик заснован је на речнику од 750 речи. Поред тога, сваки ученик мора да стекне знање од 250 додатних речи. Ове речи се могу бирати слободно, у складу са специфичним потребама и интересима ученика.
ОГЕ пружа не само основне језичке вештине, већ и такозване „Основне стратегије учтивости“. То укључује стварање позитивне атмосфере, прихватање понуде са „Да, молим вас“ или одбијање са „Не, хвала“ и теме за мали разговор које треба изабрати и избећи.