Ноћ вјештица ()Мање позната и по другим терминима, од којих је најпознатији Вече свих светих. прослава је која се у многим земљама обиљежава 31. октобра, уочи хришћанског празника Сви свети, чиме започиње период посвећен сјећању на мртве, као што су свеци, мученици и други преминули. У популарној култури, овај дан је постао прослава ужаса, повезујући се са језивим и натприродним.

Према једној од теорија сматра се да су многе традиције за Ноћ вјештица под великим утицајем келтских фестивала жетве, посебно гелског фестивала Сауњ или Самаин, за који се сматра да има паганске коријене, а уједно је и ирски назив за мјесец новембар. Други сматрају да је Самаин христијанизован као Дан свих светих од стране цркве. Поједини академици вјерују да је Ноћ вјештица настала искључиво као хришћански празник, односно као бдење пред Дан свих светих. Након што су га славили вјековима у домовини, ирски и шкотски мигранти донијели су многе обичаје празника Ноћи вјештица током 19. вијека у Сјеверну Америку, а затим се захваљујући америчком утицају проширио на друге земље крајем 20. и почетком 21. вијека.

Активности за Ноћ вјештица чине сакупљање слаткиша познато као „смицалица или посластица”, посјећивање костимираних забава, резбарење бундева у Џек-о-’Лантерне, паљење ломача, хватање јабука устима, игре прорицања, шале, посјете уклетим атракцијама, причање страшних прича, као и гледање хорор филмова. Поједини хришћани овај празник славе посјећивањем црквене службе и паљењем свијећа на гробовима преминулих, док га други сматрају секуларном прославом. Поједини хришћани се уздржавају од уноса меса на Дан свих светих, те припремају искључиво вегетаријанску храну.

Етимологија

Ноћ вјештица је позната и по другим терминима, од којих је најпознатији Вече свих светих. Ријеч Ноћ вјештица („Вече свих светих“) је хришћанског поријекла. Термин који је еквивалентан — „Вече свих светих“, присутан је у староенглеском језику. Ријеч -{hallowe[']en}- у енглеском долази од шкотског облика -{All Hallows' Eve}-, односно вече уочи Дана свих светих; ријеч -{even}- је шкотски израз за „вече“, од чега се користе скраћени облици -{e'en}- и -{een}-, на основу чега Ноћ вјештица на шкотском постаје -{Hallowe'en}- умјесто енглеског -{Halloween}-.

Историја Хришћанско поријекло и историјски обичаји

Сматра се да Ноћ вјештица има утицаја из хришћанских вјеровања и обичаја. Енглеска ријеч „Ноћ вјештица“ потиче од ријечи „Вече свих светих“, што је вече уочи хришћанских светих дана, Дана свих светих 1. новембра и Задушног дана (или Дана душа) 2. новембра. Још од времена ране Цркве, велики празници у хришћанству (као што су Божић, Ускрс и Педесетница) имали су бденије које су почињале претходне ноћи, као и празник Свих светих. Та три дана се заједнички називају Тридијум свих светих и вријеме су када западни хришћани поштују све мртве, као што су свеци мученици и други преминули, и моле се за душе недавно преминулих које тек треба да стигну на небо. Помен свих светих и мученика одржавало је више цркава на различите датуме, углавном на прољеће. У римској Едеси из 4. вијека одржан је помен 13. маја, а 13. маја 609. Папа Бонифације -{IV}- поново је посветио Пантеон у Риму „Светој Марији и свим мученицима“. То је био датум Лемурије, древног римског празника мртвих.

У 8. вијеку, Папа Гргур -{III}- (731–741) основао је у базилици Светог Петра ораторијум за мошти „светих апостола и свих светих, мученика и исповједника“. Неки извори кажу да је посвећена 1. новембра, док други истичу да је то било на Цвијетну недељу у априлу 732. године. До 800. године постоје докази да су цркве у Ирској и Нортамбрији одржавале празник у част свих светих 1. новембра. Сматра се да је Алкуин од Нортумбрије, члан двора Карла Великог, тада увео 1. новембар као датум одржавања празника у Франачком царству, а године 835. то је постао и званични датум у Франачкој. Неки сматрају да је то било због келтског утицаја, док други сматрају да је ријеч о германској идеји, иако се тврди да су и германски и келтски народи комеморирали мртве почетком зиме. Вјерује се да су они тај период сматрали као најприкладније вријеме за то, јер је то доба „умирања“ у природи. Такође се сматра да је промјена направљена на практичним основама јер Рим љети није могао да прими велики број ходочасника који су хрлили у њега, а можда и због забринутости за јавно здравље због римске грознице, која је однијела бројне животе током спарних љета у Риму.

До краја 12. вијека, прослава је постала позната као свети дани обавезе у западном хришћанству и укључивала је такве традиције као што је звоњење црквених звона за душе у чистилишту. Такође је био обичај да плачући обучени у црно парадирају улицама, звонећи жалосним звоном и позивајући све добре хришћане да се сјете јадних душа. Обичај печења и дијељења колача за све крштене душе, сугерисан је као претеча обичаја „смицалица или посластица”, који је постао популаран у 20. и 21. вијеку. Обичај датира најкасније из 15. вијека, а био је заступљен у дијеловима Енглеске, Велса, Фландрије, Баварске и Аустрије. Групе сиромашних људи, често дјеце, ишле су од врата до врата током празника Светих дана, сакупљајући колаче за душе, у замјену за молитву за мртве, посебно за душе пријатеља и рођака даровалаца. То се звало „душебрижништво“. Ти колачи су нуђени и за јело самих душа, или би „душебрижници” били њихови представници. Као и код великопосне традиције топлих погача, колачи за душе су често обиљежавани крстом, што указује да су печени као милостиња. Шекспир помиње тај обичај у својој комедији Два господина из Вероне (1593). Када су ишли да дијеле колаче за душе, хришћани су носили „фењере направљене од издубљене репе“, које су првобитно могле да представљају душе мртвих; Џек-о-’Лантерн бундеве су коришћене да отјерају зле духове. На дан Свих Светих и на Задушни дан током 19. вијека палиле су се свијеће у домовима у Ирској, Фландрији, Баварској и у Тиролу, гдје су их звали „свијетло душе“, а које су служиле „за усмјеравање душа које се враћају да посјете своје земаљске домове“. У многим од тих мјеста палиле су се и свијеће на гробовима на Задушни дан. У Бретањи су се либације млијеком изливале на гробове родбине, или би се храна остављала преко ноћи на столу за душе које се враћају; обичај се такође налази у Тиролу и дијеловима Италије.

Хришћански свјештеник Принц Сори Конте повезао је ношење костима са вјером у осветољубиве духове, написавши: „Традиционално се вјеровало да душе преминулих лутају земљом до Дана свих светих, а ноћ свих светих представља последњу шансу за мртве да се освете својим непријатељима прије него што пређу на следећи свијет. Да не би били препознати од било које душе која би могла да тражи такву освету, људи би навлачили маске или костиме". У средњем вијеку, цркве у Европи које су биле исувише сиромашне да би излагале мошти светих мученика на Задушни дан, умјесто тога су дозвољавале парохијанима да се облаче као свеци. Неки хришћани у модерном добу поштују тај обичај на Ноћ вјештица. Лесли Бенатајн сматра да је то могло бити христијанизација ранијег паганског обичаја. Многи хришћани у континенталној Европи, посебно у Француској, вјеровали су да једном годишње, на Ноћ вјештица, мртви у црквеним двориштима устану за „један дивљи, одвратни карневал“ познат као мртвачки плес, који се често приказивао у црквеној декорацији. Кристофер Олманд и Розамонд Макитерик су написали у књизи Нова средњовјековна историја Кембриџа да је тај мртвачки плес подстицао хришћане „да не забораве крај свих земаљских ствари“. Плес се понекад изводио и на европским сеоским такмичењима и дворским маскенбалима, са људима који су се „облачили у лешеве из различитих слојева друштва“, а сматра се да то може да буде поријекло костимираних забава за Ноћ вјештица.

мини|десно|У поеми Ноћ вјештица (1785) шкотског пјесника Роберта Бернса, препричавају се разне легенде о празнику.

У Британији су ти обичаји били на удару током Реформације, пошто су протестанти прозивали чистилиште као „попску“ доктрину која није у складу са калвинистичком доктрином предодређења. Државно одобрене церемоније повезане са заступништвом светаца и молитвом за душе у чистилишту укинуте су током елизабетанске реформе, иако је Дан свих светих остао у енглеском литургијском календару како би обиљежили сјећање на свеце као побожна људска бића. За неке неконформистичке протестанте, теологија вечери свих светих је редефинисана; Џек Сантино је у својој књизи написао: „душе не могу да путују из Чистилишта на свом путу ка небу, као што католици често вјерују и тврде. Умјесто тога, сматра се да су такозвани духови у ствари зли духови“. Други протестанти су вјеровали у средње стање познато као Хад (Абрахамова крила). У неким мјестима, католици и протестанти су наставили са душебрижништвом, процесијама уз свијеће или звоњавом црквених звона за мртве; Англиканска црква је на крају потиснула ту звоњаву. Марк Донели, професор средњовјековне археологије и историчар Данијел Дил написали су да су „штале и домови били благословени да заштите људе и стоку од утицаја вјештица, за које се вјеровало да прате злоћудне духове док су путовали земљом“. После 1605. године, Ноћ вјештица у Енглеској је помрачила ноћ Гаја Фокса (5. новембра), која је присвојила неке од њених обичаја. У Енглеској је окончање званичних церемонија везаних за посредовање светаца довело до развоја нових, незваничних обичаја Светих празника. У руралном Ланкаширу из 18. и 19. вијека, католичке породице су се окупљале на брдима у ноћи Свих светих. Један је држао гомилу запаљене сламе на вилама док су остали клечали око њега, молећи се за душе рођака и пријатеља док се пламен не угаси. То је било познато као -{teen'lay}-. Постојао је сличан обичај у Хартфордширу, као и паљење ватри у Дарбиширу. Неки су истакли да су ти пламенови првобитно били запаљени да би „водили јадне душе назад на земљу“. У Шкотској и Ирској, стари обичаји за Задушни дан који су били у супротности са реформаторским учењем нису потиснути јер су „били важни за животни циклус и обреде проласка локалних заједница“ и њихово обуздавање би било тешко.

У дијеловима Италије све до 15. вијека породице су остављале оброк за духове рођака, прије него што су одлазиле на црквене службе. У Италији у 19. вијеку, цркве су постављале „позоришне реконструкције сцена из живота светаца“ на Дан свих светих, са „учесницима представљеним реалистичним воштаним фигурама“. Године 1823. гробље болнице Светог Духа у Риму представило је сцену у којој су тијела недавно умрлих поређана око воштане статуе анђела који је показивао навише ка небу. Такође, парохијски свјештеници су ишли од куће до куће, тражећи мале дарове у храни коју су дијелили међу собом цијеле те ноћи током празника. У Шпанији и даље пеку посебна пецива која се зову „кости светих“ и постављају их на гробове. На гробљима у Шпанији и Француској, као и у Латинској Америци, свјештеници предводе хришћанске процесије и богослужења за вријеме празника Светих, након чега људи врше цјелоноћно бдење. У Сан Себастијану у 19. вијеку, одржана је процесија до градског гробља током празника, што је привукло просјаке који су се жалили и позивали на њежна сјећања нечијих покојних рођака и пријатеља за саосјећање.

Гелски народни утицај

мини|лево|upright=0.9|Ирска маска за Ноћ вјештица из раног 20. вијека изложена у Музеју сеоског живота у округу Мејо.