Рат за кастиљанско наслеђе је војни сукоб који се водио од 1475. до 1479. за наслеђе Круне Кастиље, бориле су се присталице Хуане Белтранке, наводне ћерке старог монарха Енрикеа IV од Кастиље, и пристлице Енрикеове полусестре, Исабеле, која је била наследница на крају.

Рат је имао знатан међународни карактер, с обзиром да на то да је Исабела била удата за Фернанда, законитог наследника Круне Арагона, док је Хуана била стратешки удата за краља Алфонса V од Португала, њеног ујака, након предлога њених присталица. Француска се умешала на страну Португала, с обзиром на то да је била противник Арагона око територије Италије и Росељона.

Упркос почетним успесима присталица Хуане, недостатак војне агресивности Алфонса V и пат позиција у Бици код Тороа (1476) довео је распада Хуаниног савеза и до прихватања Исабеле на судовима Мадригала и Сеговије (Април–Октобар 1476).

Наставио се сам рат између Кастиље и и Португала. Он је укључивао и поморски оружани сукоб у Атлантику, који је постао значајнији: борба за морски приступ богатству Гвинеје (злато и робови). Португалска морнарица је победила Кастиљанце у одлучујућој бици код Гвинеје 1478. године.

Рат се завршио 1479. Уговором из Алкасобаса, којим су Исабела и Фернандо признати као суверени краљеви Кастиље и предата Португалу превласт над Атлантиком, са изузетком Канарских острва. Хуана је изгубила право на престо Кастиље и остала је у Португалу до своје смрти.мини|Грб Круне Арагона Наслеђивање Круне Кастиље Хуана, рођена 1462.године, била је јединица краља Енрикеа IV од Катиље и имала је надимак Принцеза Астуријаса као наводна наследница престола. Проширила се гласина да она заправо није била ћерка краља Енрикеа, већ Белтрана де ла Куеве, наводног љубавника Енрикеове жене, Жоане од Португала. Отуда Хуанин надимак „Белтранка", који подругљиво указује на њеног тобожњег оца. Притисак чланова племства натерао је краља да јој одузме титулу и постави њеног полубрата Алфонса за наводног наследника 1464. године.

Група племића окупила се у Авили 1465. и збацила с престола краља Енрикеа и заменила га Алфонсом. То је довело до рата који је завршио 1468. смрћу четрнаестогодишњег Алфонса. мини|Грб Португала Енрике IV повратио је престо, али су се за титулу наследника сукобили Хуана, његова ћерка, и Исабела, његова полусестра. Спор је разрешен Мировним уговорим у Биковима Гyисанда, који је дао Исабели право на наслеђе, али и ограничене брачне опције. Исабела се у тајности удала за Фернанда са 17 година 1469.године, занемарајући жеље Енрикеа IV.

Брачни пар је постепено добијао све већи број присталица и примио папину булу, којом је санционисан њихов брак од стране Папе Сикста IV 1472. и којим су задобили подршку моћне породице Мендоса 1473.мини|Грб Круне КастиљеКада је Енрике IV преминуо у децембру 1474. године, оба кандидата за престо били су проглашени краљицом Кастиље од стране својих присталица. Свесни своје слабије позиције у односу на Исабелине присталице, Хуанине присталице предложиле су да се 43-годишњи краљ Алфонсо V од Португала, удовац неких 20 година, ожени Хуаном, својом нећаком, и преузме престо Кастиље са њом.

Сукоби

Битке 1475. године У корист Хуане:

Португал Француска Одређени припадници кастиљанског племства и потомци португалских породица који су се после 1385. преселили у Кастиљу; надбискуп Толеда (Алфонсо Кариљо де Акуња); Кућа Суњига, са територијом на граници између португалских и наварски предака; Маркиз од Виљена (Дијело Лопес Паћеко); Маркиз од Кадиса (Родриго Понсе де Леон); и величанствени вођа Реда Калатраве (Родриго Тељез Хирон).

У корист Исабеле:

Круна Арагона Остатак кастиљанског племства: моћна породица Мендоса; Породица Лара; Војвода од Медине Сидоније (Енрике Перес де Гусман); Белтран де ла Куева; Ред Сантјага и Ред Калатраве, осим његовог вође.

Бургундијско војводство и Краљевство Енглеске били су у рату са Француском 1475. године, али се њихови поступци нису поклопили са присталицама Исабеле, тако да су ретко сматрани делом Исабелиног савеза.

Борба за престо (мај 1475–септембар 1476)

Алфонсо V упада у Кастиљу Португалска војска је упала на територију Круне Кастиље по наредби Алфонса V 10. маја 1475. године, и наставила ка Пласенсији, где га је Хуана очекивала. Хуана и Алфонсо били су проглашени врховним владарима Кастиље 25. маја и били су венчани; неопходан опроштај Папе (Хуана је била Алфонсова нећака) стигао је пар месеци касније. Из Пласенсије наставили су ка Аревалу, с намером да се упуте ка Бургосу. Тамо, Алфонсо се надао да ће се ујединити са трупама које је послао његов савезник, Луј XI из Француске.

Замак Бургоса и градове Пласенсије и Аревала контролисала је породица Суњига, присталица Хуане. Град Бургос, под контролом породице Фернандес де Веласко, подржао је Исабелу.

Алфонсо је нашао мањи број присталица у Кастиљи, него што је очекивао, па је променио план, преферирајући да учврсти своју контролу у најближим областима Португала, посебно у Тороу, град који га је радо примио, иако се гарнизон замка прогласио верним Исабели. Самора и друга леонска села доњег Дуера такође су га прихватила.

У Ла Манчи, Родриго Тељез Хирон, вођа Реда Калатраве, присталица Хуане, освојио је Сијудад Реал. Родриго Манрике, ризничар истог Реда (Одреда) и вођа Реда Сантјага, поново је освојио град Исабели.

Фернандо је сконцентрисао војску у Тордесиљасу и наредио јој 15. јула да маршира у потрази за сусретом Алфонсу. Четири дана касније, стигли су у Тороа, где је краљ Португала избегао директну борбу. Фернандо, услед недостатка ресурса да настави опсаду, био је приморан да се врати Тордесиљасу и распусти војску. Замак у Тороу предао се Алфонсу V, који се вратио у Аревало да сачека очекивану француску интервенцију.

Родриго Алфонсо Пиментел, гроф од Бенавенте и присталица Исабеле, сместио се у Балтанасу са малом снагом да надзире Португалце. Нападнут је 18. новембра 1475. године и бива поражен и затворен. Иако је његова победа отворила пут ка Бургосу, Алфонсо V одлучио је поново да се повуче, сада ка Самори. Његов недостатак агресивности ослабио је Хуанин савез у Кастиљи, који је почео да се распада.

Исабелини противнапади Присталице Исабеле су узвратиле нападима, освојивши Трухиљо и успоставивши контролу над територијом Реда Алкантара, значајан део територије Реда Калатрава и Маркизата од Виљене. Део гарнизона у Самори побунио се 4. децембра против краља Алфонса, који је морао да побегне у Торо. Португалски гарнизон задржао је контролу над замком, али је град примио принца Фернанда наредног дана. Замак у Бургосу предао се Исабели пактом којим су избегнуте одмазде против поражених.

Битка код Тороа У фебруару 1476. године, португалска војска, ојачана трупама које је довео Жоан II од Португала, син Алфонса V, напустила је своју базу у Тороу и опколила је Фернанда у Самори. Опсада је кренула више наопако за Португалце него за оне под опсадом због кастиљанске зиме, па се Алфонсо V првог марта повукао ка Тороу. Фернандо и његове трупе су кренули у гоњење и стигли су до једне португалске легије (око 5 км) из Тороа, па је битка почела.

Након три сата борбе, прекинуте кишом и мраком, краљ Португала се повукао у Кастронуњо са делом трупе. Његов син, Жоан, остао је у близини Тороа, повлачећи се ка граду на стармодан и организован начин, чак узимајући пар противничких затвореника. Гласници обеју страна су проглашавали победу. Политички гледано, битка је била пресудна, јер се огроман део португалских трупа накнадно повукао назад у Португал, заједно са Хуаном, чија је страна једва имала трупе у Кастиљи.

Рат на мору Један од циљева Исабеле и Фернанда био је угуши португалски монопол над богатим атлантским територијама Гвинеје. Злато и робови представљали су значајан извор прихода који би могао бити употребљен да се финансира рат, а стога су и походи у Гвинеји постали приоритет за обе сукобљене стране.

Португалски бродови прешли су андалузијску обалу, запленивши рибарске и трговачке бродове од почетка рата. Како би зауставили ово, Исабела и Фернандо послали су галије под командом Алвара де ла Нава, који је зауставио португалске упаде и опљачкао португалски град Алкоутим на реци Гвадијани.

Морепловци из Палоса де ла Фронтере опљачкали су обалу Гвинеје. Алфонсо од Паленсије, званични Исабелин хроничар, пише о двема експедицијама у којима су два каравела из Палоса ухватила 120 Африканаца и продали их као робове. Упркос протестима монарха, убрзо затим је још једна флота од три каравела заробила афричког краља и 140 племића из његовог села.

У мају 1476. године, Исабела је наредила ослобођење „Краља Гвинеје" и његове пратње. Наредбе је само делимично извршена, с обзиром на то да је краљ ослобођен и враћен у Гвинеју, али су његови сапутници продати као робови.

Португалска флота од 20 бродова, под командом Фернаоа Гомеса, 1476. запловила је ка Гвинеји у покушају да поврати контролу тамо. Кастиљански краљ наредио је да се припреме чете да приведу Португалце и поставио је Карлоса де Валеру да командује. Имао је бројне проблеме док се спремао за поход, јер је био оспорен од стране маркиза од Кадиса, војводе од Медине Сидоније и породице Суњига.

Примере су такође биле одложене због поморске битке, која је заузела места када су Кастиљанци открили да су два португалска брода са богатим теретом напустила Средоземље да би се вратила у Португал под пратњом гусара Алвара Мендеса. Флота од пет галија и пет каравела, чији су капетани били Карлос де Валера и Андрес Сонијер, пресрела их је у Санлукару де Барамеда, где је однела победу након тешке борбе.

Валера је окупио флоту од три баскијска брода и девет андалузијских каравела (према Паленсији, 25 каравела), сви тешко наоружани. Није било више могућност да се пресретне португалска флота, па је одлучио да, након заустављања на острво Порто Санто, настави ка острву Антонија Нолија у архипелагу Зелонортских острва, у близини обале Гвинеје. Опљачкали су острво и заробили Антонија Нолија, који је у то време држао феудалну територију за краља Португала.

Затим су запловили ка обали Африке, где су заробили два каравела под власништвом Маркиза од Кадиса, која су садржала 500 робова. Морепловци из Палоса су се у овом тренутку одвојили од експедиције. Били су најупућенији у поморским пловидбама Гвинеје, па се Валера вратио у Андалузију.

Поход је донео само неколико економских добитака, како је већина робова враћена Маркизу од Кадиса, а Валера је био принуђен да надокнади војводи од Медине Сидоније за штету изазвану на острву Нолија, које је војвода сматрао својим.

Француска интервенција Луј XI од Француске потписао је уговор о савезу са Алфонсом V Португалским 23. септембра 1475.године. Између марта и јуна 1476. године, француске трупе, под капетаном Аланом I од Алберта, покушале су да пређу границу код Фуентерабије, али су биле одбијене. Фернандо је искористио ситуацију да осигура позицију у нестабилном Краљевству Наваре. У августу, преговори су почели у Тудели, што је кулминисало потписивањем договора којим ће зараћене стране грађанског рата у Навари окончати сукоб. Фернандо је задобио контролу над Вијаном, Пуенте ла Реином, и другим упоришта, уједно и право да задржи гарнизон са 150 копља у Памплони.

Стога, Кастиља је војно ојачала против могућег француског продирања у Навару.

Алфонсо V од Португала отпутовао је према Француској у августу 1476. године, након потписивања примирја са Исабелом и Фернандом. Тамо је покушао да убеди Луја XI да више укључи Француску у рат. Луј је добио, јер је био усредсређен на победу свог главног непријатеља Карла Смелог, војводу Бургундије.

Битка код рта Сан Висенте