Pikolo (-{pikkolo}- italijanski za „kompaktan”, mada je imenovan po -{ottavino}- u Italiji) flauta je s polovinom veličine, i pripadnik je familije Drvenih duvačkih muzičkih instrumenata."Woodwind" Encyclopædia Britannica Online.Carroll, Paul "Baroque Woodwind instruments" pp. 45. Aldershot, Hants, England: Ashgate, 1999 Savremeni pikolo ima uglavnom isti raspored prstiju kao i njegov veći srodnik, standardna koncertna flauta, mada je zvuk koji proizvodi za oktavu viši od zapisanog. Iz tog je nastao naziv -{ottavino}- (italijanski za „malu oktavu“), kako se instrument naziva u partiturama italijanskih kompozitora. Takođe se naziva -{flauto piccolo}- ili flautino.

U orkestarskom okruženju, svirač pikola često je označen kao „pikolo/flauta -{III}-“. Veći orkestri su ovu poziciju odredili kao samostalnu zbog zahteva iz literature. Pikola su često orkestrirana da dubliraju violine ili flaute, dodajući sjaj i briljantnost celokupnom zvuku zbog gore pomenute transpozicije od jedne oktave naviše. U postavkama koncertnog benda, pikolo se skoro uvek koristi, a deo za pikolo je gotovo uvek dostupan.

Traditionalna upotreba thumb|left|250px|Sviranje pikola thumb|250px|Francuski pikolo iz ranog 19. veka u D molu.

Istorijski, pikolo nije imao dirke, ali ne treba ga mešati sa frulom, koja je tradicionalno jednodelna, ima manji cilindrični otvor i proizvodi oštriji zvuk.

Mit je da je jedan od najranijih komada koji je koristio pikolo bila Simfonija br. 5 u C-molu Ludviga van Betovena, premijerno izvedena decembra 1808. Iako ga ni Jozef Hajdn, ni Volfgang Amadeus Mocart nisu koristili u svojim simfonijama, neki od njihovih savremenika su to činili, uključujući Franz Anton Hofmajster, Franc Ksaver Zjusmajer i Majkl Hajdn. Takođe, Mocart je pikolo koristio u svojoj operi Idomeneo. Orkestarske opere u Parizu su ponekad uključivale male poprečne flaute u oktavi već 1735. godine, kako pokazuju postojeće partiture Žan-Filipa Ramoa.

Pikola se sada uglavnom proizvode u ključu C. Početkom 20. veka pikola su se proizvodila u D, jer su bila raniji model savremenog pikoloa. Upravo za ovaj D pikolo, Džon Filip Suza je napisao čuveni solo u finalnom ponavljanju završne sekcije (trija) svog marša „Zvezde i pruge zauvek“.

Iako su nekada pravljena od drveta, stakla ili slonovače, pikola se danas prave od plastike, rezina, mesinga, nikal srebra, srebra i raznih vrsta tvrdog drveta, najčešće grenadile. Fino izrađena pikola često su dostupni sa raznim opcijama sličnim flauti, kao što je mehanizam razvojenog-E. Većina pikola ima konusno telo sa cilindričnom glavom, što je nalik baroknoj flauti i kasnijim flautama pre popularizacije boemske flaute koja se koristi u modernim flautama.

Repertoar thumb|left|250px|Pikolo sa telom od ebanovine i srebrnim čeonim spojem.

Postoji čitav niz kompozicija samo za pikolo. Njih su napiali kompozitori kao što su Samjuel Adler, Editor Don Michael Randel, Belknap Press of Harvard University, Cambridge, Miguel del Agila, Robert Dik, Majkl Isakson, Dejvid Leb, Stiven Haf, Poli Moler, Vinsent Persičeti i Karlhajnc Štokhauzen.

Repertoar za pikolo i klavir, znatan deo čega su sonate, komponovali su Miguel del Agila, Robert Baksa, Robert Bizer, Rob du Bois, Hauard Dž. Bas, Judžin Damar, Pjer Maks Dubva, Rejmond Gujot, Louel Liberman, Piter Šikele, Majkl Dugerti i Gari Šoker.

Koncerte za pikolo su komponovali između ostalih: Louel Liberman, ser Piter Maksvel Dejvis, Tod Gudman, Martin Amlin, page of Presser website. Vil Gej Botje, Brus Broton, Valentino Buči, Avner Dorman,Avner Dorman on the Cabrillo Music Festival website. Žan Do, Majkl Iston,Concerto for Piccolo, Percussion and Strings, Australian Music Centre page. Igl Havland, Gus Jansen, Daniel Pinkam i Džef Manukijan.

Pored toga, sada postoji izbor kamerne muzike koja koristi pikolo. Jedan primer je Štokhauzenov Cungenšpicentanc, za pikolo i dva eufonijuma (ili jedan sintesajzer), sa opcionim perkusionistom i plesačem. Drugi su Džordž Kramovi Madrigali, knjiga -{II}- za sopran, flautu (dupliranje pikolo / alt flauta), i udaraljke. Ostali primeri uključuju trio za pikolo, kontrafagot i klavir „Šta se dešava sa suzama“ Stivena Hafa, Kvintet za pikolo i gudački kvartet Grejam Voterhausa i Malambo za pikolo, kontrabas i klavir Miguel del Agile. Postoji nekoliko tria za tri pikola, uključujući -{Quelque Chose canadienne}- (Nešto kanadsko) Nansi Nors i Ptičiji tango Crt Sojar Voglara za tri pikola sa klavirom. Duh Petruške za osam pikola Melvina Laufa mlađeg i -{Una piccolo sinfonia}- za devet pikola Metjua Kinga su još dva primera.

Reference

Literatura

, second edition, foreword by Laurie Sokoloff; contributing editors, Therese Wacker, Morgan Williams, and Tammy Sue Kirk. Bryn Mawr: Theodore Presser Company,

Second Edition, London: Rudall, Carte and Co., Ltd., 1928. Reprint of the second edition, in four volumes, Buren: Frits Knuf, 1986.

. Carl Fischer Inc. New York.

Toff, Nancy (1996)

Spoljašnje veze

-{The Woodwind Fingering Guide, with piccolo fingerings}- A comprehensive history of the transverse flute in Western music Moderated flute discussion forum -{Jennifer Cluff Flute Articles, extensive list of articles on hard-to-find flute topics}-

Категорија:Дувачки инструменти