Линч је ванпарнично убиство извршено од групе. Најчешће се користи за карактеризацију неформалних јавних погубљења извршених од руље у циљу кажњавања наводног преступника, кажњавања осуђеног преступника или застрашивања. То такође може бити екстремни облик неформалне друштвене контроле групе, а често се спроводи са приказивањем јавног спектакла (често у облику вешања) ради максималног застрашивања. Примери линча и сличног насиља руље могу се наћи у сваком друштву.
У Сједињеним Државама, линчеви Афроамериканаца постали су чести на Југу током периода после ере Реконструкције, посебно током надирања америчких раса.Hill, Karlos K. (February 28, 2016). . Retrieved July 3, 2020. Линчеви су уобичајени у многим савременим друштвима, посебно у земљама са високом стопом криминала као што су Бразил, Гватемала и Јужна Африка.
Етимологија Порекло речи линч је нејасно, али је вероватно настало током Америчке револуције. Глагол потиче од фразе lynch law, појма за казну без суђења. Двојица Американаца током ове ере углавном су заслужна за ковање фразе: Чарлс Линч (1736–1796) и Вилијам Линч (1742–1820), обојица који су живели у Вирџинији 1780-их. Чарлс Линч је вероватније сковао фразу, јер је било познато да је тај израз користио 1782. године. Нема доказа да је било који од двојице мушкараца некога смртно казнио.Michael Quinion (December 20, 2008). "Lynch". World Wide Words. Retrieved August 13, 2014. 1782. Чарлс Линч написао је да је његов помоћник применио Линчов закон Торијевцима „за бављење црнцима и сл.“
Као етимолошки извор предложено је архаично глаголско повезивање, тешко ударати савитљивим инструментом, кажњавати или малтретирати; али нема доказа да је та реч преживела у модерно доба, па се и ова тврдња сматра невероватном.
Историја Свако друштво је имало облике вансудских казни, укључујући убиство. Правне и културне претходнике америчког линча превезли су преко Атлантика мигранти са Британских острва у колонијалну Северну Америку. Колективно насиље било је познати аспект раног модерног англоамеричког правног пејзажа. Групно насиље у британском Атлантику обично није било смртоносне намере и резултата. У седамнаестом веку, у контексту политичких превирања у Енглеској и несређених социјалних и политичких услова у америчким колонијама, појавиле су се побуне и нереди који су однели више живота. У Сједињеним Државама, током деценија пре Грађанског рата (понекад званог доба Антебелум), слободни Црнци, Мексиканци на југозападу и одбегли били су објекти расног линча.
Али напади линча на америчке црнце, посебно на југу, драматично су се повећали након реконструкције, након што је ропство укинуто и ослобођени мушкарци стекли право гласа. Врхунац линча догодио се 1892. године, након што су бели Јужни демократи повратили контролу над државним законодавствима. Многи инциденти били су повезани са економским проблемима и конкуренцијом. На прелазу у 20. век, јужне државе су донеле нове уставе или законе који су ефикасно обесправљивали већину црнаца и многих сиромашних белаца, успоставили расулу сегрегацију јавних објеката и одвојили црнце од заједничког јавног живота и објеката кроз законе Џим Кроу. Скоро 3.500 Афроамериканаца и 1.300 белаца линчовано је у Сједињеним Државама између 1882. и 1968."Lynchings: By State and Race, 1882–1968". University of Missouri-Kansas City School of Law. Archived from the original on June 29, 2010. Retrieved July 26, 2010. Statistics provided by the Archives at Tuskegee Institute.
Линч у Британском царству током 19. века подударао се са периодом насиља које је ускраћивало учешће људи у друштву у којем доминирају бели на основу расе након Закона о еманципацији из 1833..
Сједињене Америчке Државе Линчовања су се одвијала у Сједињеним Државама и пре и после Америчког грађанског рата, најчешће у јужним државама и западним пограничним насељима, а најчешће крајем 19. века. Често су их без законског поступка изводиле самоименоване комисије, руље или будници као вид кажњавања за претпостављена кривична дела. На првом забележеном линчу, у Сент Луису 1835. године, црнац по имену МцИнтосх који је убио заменика шерифа док је одведен у затвор, ухваћен је, окован дрветом и спаљен до смрти на углу улице у центру града пред мноштвом од преко 1.000 људи.
На југу у доба антебеллума, чланови аболиционистичког покрета или други људи који су се противили ропству били су понекад жртве насиља руље. Највећи линч током рата и можда највећи линч у целој америчкој историји био је линч 41 мушкарца у Великој вешалици у Гејнсвилу, у Тексасу, октобра 1862. Већина жртава обешена је после ванпарничног „суђења“, али бар њих четрнаест није добило ту формалност. Мушкарци су били оптужени за побуну или издају. Још пет мушкараца обешено је у Децатуру у Тексасу у оквиру истог чишћења.
После рата, белци с југа борили су се да одрже своју друштвену доминацију. Тајне будне и побуњеничке групе као што је Ку Клук Клан (ККК) подстицале су вансудске нападе и убиства како би задржале белце на власти и обесхрабриле слободњаке да гласају, раде и образују се. Такође су понекад нападали Северњаке, учитеље и агенте Слободног бироа. Студија о периоду од 1868. до 1871. процењује да је ККК учествовао у више од 400 линчевања. Последице рата били су преокрети и социјална превирања, у којима је већина белаца била ратни ветерани. Мафије су обично наводиле злочине за које су линчовале црнце. Међутим, крајем 19. века новинарка Ида Б. Веллс показала је да су многи претпостављени злочини или преувеличани или се нису ни догодили.
Од 1890-их па надаље, већина линчованих били су црнци, укључујући најмање 159 жена. Између 1882. и 1968. године, Институт Тускегее забележио је 1.297 линча белаца и 3.446 линча црнаца. Међутим, линчеви људи који су били припадници других етничких група, попут Мексиканаца и Кинеза, премало су евидентирани у евиденцији Института Тускегее. Један од највећих масовних линчева у америчкој историји догодио се 1891. године, када је руља линчовала једанаест италијанских имиграната у Њу Орлеансу у држави Лоуисиана, након ослобађајуће пресуде због оптужби да су убили шефа локалне полиције. Један од највећих линча био је кинески масакр 1871. године.
Мафијашко насиље настало је као средство за наметање превласти белих и често се граничило са систематским политичким тероризмом. "Кју Клукс Клан, паравојне групе и други белци уједињени фрустрацијом и бесом немилосрдно су бранили интересе превласти белих. Величина ванправног насиља које се десило током предизборних кампања достигла је размере епидемије, што је навело историчара Виллиама Гиллеттеа да га означи за герилско ратовање. "
Због велике стопе линча, расизма и недостатка политичких и економских прилика на Југу, многи црни јужњаци побегли су са Југа да би избегли ове услове. Од 1910. до 1940. године, 1,5 милиона црнаца са југа мигрирало је у урбане и индустријске северне градове као што су Њујорк, Чикаго, Детроит, Синсинати, Бостон и Питсбург током Велике сеобе. Брзи прилив јужних црнаца на Север променио је етнички састав становништва северних градова, погоршавајући непријатељство и црних и белих Северњака. Многи белци су бранили свој простор насиљем, застрашивањем или правном тактиком према црнцима, док су многи други белци мигрирали у расно хомогеније регије, процес познат као бели лет. Све у свему, црнци у сјеверним градовима доживјели су системску дискриминацију у мноштву аспеката живота. Током овог периода расне тензије су експлодирале, најжешће у Чикагу, а линчеви - вешања усмерена против мафије - драматично су се повећали током 1920-их.
Афроамериканци су се опирали протестима, маршевима, лобирањем у Конгресу, писањем чланака, оповргавањима такозваних оправдања линча, организовањем женских група против линча и добијањем интегрисаних група против линча. Афроамерички драмски писци извели су 14 представа против линча између 1916. и 1935. године, од којих десет жена.
Након објављивања филма Рођење нације (1915), који је прославио линч и Клан из времена реконструкције, Клан се поново формирао. За разлику од ранијег облика, био је снажно заступљен међу градским становништвом, посебно на Средњем западу. Као одговор на велики број углавном католичких и јеврејских имиграната из јужне и источне Европе, Клан је заступао антиимигрантски, антикатолички и антијеврејски став, уз спровођење угњетавања црнаца.
Припадници мафије који су учествовали у линчу често су фотографисали оно што су учинили својим жртвама како би ширили свест и страх од своје моћи. Узимање сувенира, као што су комади конопа, одећа, гране и понекад делови тела, нису били ретки. Неке од тих фотографија објављене су и продате као разгледнице. Џејмс Ален је 2000. године објавио колекцију од 145 линчних фотографија у облику књиге, као и на мрежи, са написаним речима и видео записом који прате слике.
Диер Билл Диер-ов предлог закона против линчирања први пут је представио Конгресу Сједињених Држава 1918. године републикански конгресмен Леонидас Ц. Диер из Сент Луиса, Мисури. Предлог закона је усвојио Представнички дом Сједињених Држава 1922. године, а исте године је о њему дао повољан извештај Комитета Сената Сједињених Држава. Његов пролазак блокирали су бели демократски сенатори са Солидног Југа, једини представници изабрани откако су јужне државе обесправљене Афроамериканце почетком 20. века. Дајеров закон утицао је на касније законе о спречавању линча, укључујући закон Костиган-Вагнера, који је такође поражен у америчком Сенату.
Пропадање и покрет за грађанска права До 1950-их Покрет за грађанска права добија нови замах. Подстакнуто је линчом Емметта Тилла, 14-годишњег младића из Чикага, који је убијен док је посјећивао стрица у Мисисипију. Његова мајка је инсистирала на сахрани у отвореном ковчегу како би људи видели колико је тешко претучен њен син. Црначка заједница широм САД постала је мобилисана. Ванн Р. Невкирк написао је „суђење његовим убицама постало је свечаност која осветљава тиранију беле превласти“. Држава Миссиссиппи судила је двојици оптужених, али их је потпуно бела порота ослободила.
Давид Јацксон пише да је фотографија „опустошеног тела детета била та која је приморала свет да рачуна са бруталношћу америчког расизма.“ Совјетски медији често су извештавали о расној дискриминацији у САД Сматрајући америчку критику кршења људских права Совјетског Савеза у то време лицемерјем, Руси су одговорили са „А ви линчирате Црнце“. У часопису Хладноратовска грађанска права: раса и имиџ америчке демократије (2001), историчарка Мари Л. Дудзиак написала је да су совјетске комунистичке критике расне дискриминације и насиља у Сједињеним Државама утицале на савезну владу да подржи законодавство о грађанским правима.
Већина линчевања, али не и сви, престали су 1960-их. Убиство Јамеса Цраига Андерсона у Миссиссиппију 2011. било је последње забележено фатално линчирање у Сједињеним Државама. Јасмине Рицхардс осуђена је због „линча“ 2016. године, али је осуђена због „узимања нереда било ког лица из законитог притвора мировног официра“ (Калифорнијски казнени закон 405а), а не због убиства било кога.
Закон о грађанским правима Наслов 18, УСЦ, одељак 241, је статут завере о грађанским правима, који чини незаконитим удруживање две или више особа ради повреде, угњетавања, претње или застрашивања било ког лица из било које државе, територије или округа у слободном вежбању или уживање било ког права или привилегије која му је осигурана Уставом или законима Сједињених Држава (или због тога што је он то примењивао) и даље чини незаконитим двоје или више лица маскираних на аутопуту или просторијама другог лица са намером да спречи или омета његово или њено слободно вршење или уживање таквих права. У зависности од околности злочина и било које повреде која је уследила, дело се кажњава низом новчаних казни и / или казном затвора у било ком периоду до године живота или смртном казном.
Кривично дело линча