right|thumb|upright=1.3|Минутеман-III МИРВ секвенца лансирања:
Балистичка ракета је ракета која прати суборбиталну балистичку путању лета са циљем достављања бојеве главе на унапред одређену мету. Навођена је само током релативно кратке иницијалне фазе лета, а касније њеним летом управљају закони орбиталне механике и балистике. До сада направљене балистичке ракете као погон током лета користе хемијске ракетне моторе разних типова.
Ракета може бити у великој мери балистичка а ипак способна за одређене маневре избегавања, као што се тврди за ракету Булава која је у развоју. У том случају се понекад користи израз квазибалистичке ракете.
Прва балистичка ракета је била -{A-4}-, позната под ознаком -{V-2}-. Развила ју је Нацистичка Немачка током тридесетих и четрдесетих година двадесетог века, под вођством Валтера Дорнбергера. Прво успешно лансирање V-2 је изведено 3. октобра, 1942. а у употребу је ушла 6. септембра, 1944, када је гађан Париз, а два дана касније је гађан Лондон. До краја Другог светског рата је лансирано преко 3.000 ових ракета.
Путања балистичке ракете се дели на три дела: Део током кога ракета користи погон мотора, део слободног лета, који чини највећи део лета, и фаза поновног улаза, када ракета поново улази у Земљину атмосферу.
Балистичке ракете могу да се лансирају са фиксираних или мобилних лансирних места, укључујући возила, летелице, бродове и подморнице. Фаза лета током кога се користи погон мотора може да траје од неколико десетина секунди до неколико минута, и може да се састоји од више ракетних стадијума.
Када се искључи погон, ракета улази у фазу слободног лета. Како би прешле велике раздаљине, балистичке ракете се обично лансирају у суборбиталне свемирске летове; када су у питању интерконтиненталне балистичке ракете, највећа висина достигнута током слободног лета је око 1200 -{km}-.
Историја
мини|left|250п|Дијаграм V-2, прве балистичке ракете. right|thumb|250п|Реплика V-2
Најранији облик балистичких пројектила датира из 13. века, а његова употреба је изведена из историје ракета. У 14. веку, кинеска Минг морнарица је користила рани облик балистичке ракете под називом Хуолонгчушуеј у поморским биткама против непријатељских бродова.Needham, , Part 7,
Први прави теоријски радови везани за балистичку верзију пројектила везани су за истраживање Константина Циолковског. Овај руски научник пољског порекла је 1903. године у чланку „Истраживање простора света помоћу млазних уређаја“ ("Исследование мировых пространств реактивными приборами") изложио теорију лета ракете узимајући у обзир промену масе, као и његовим каснијим наставцима (1911. и 1914.), где је развио неке одредбе теорије летења ракете (као тела променљиве масе) и употребе течности у ракетни мотор. Циолковски је 1929. године развио теорију кретања вишестепених ракета под утицајем гравитационог поља Земље, формулисао основе теорије ракетног мотора на течно гориво, употребу жироскопских стабилизатора у ракетама, употреба компоненти горива за хлађење зидова коморе за сагоревање и млазнице, пумпни систем за снабдевање компонентама горива, употреба вишекомпонентних ракетних горива (укључујући препоручене парове горива: течни кисеоник са водоником, кисеоник са угљоводоницима ), кормила са графитним гасом за контролу лета ракете и изнео је још низ других идеја које су касније нашле примену у ракетној науци.
Роберт Годард са Института Смитсонијан у САД је 1917. године патентирао проналазак који је значајно побољшао ефикасност погонског постројења додавањем де Лавалове млазнице на течном ракетном мотору. Ово решење је удвостручило потисак ракетног мотора повећањем брзине издувних гасова и у великој мери утицало на нешто каснији рад водећих програмера ракетних погона Хермана Оберта и тима Вернера фон Брауна.
350px|мини|десно|V-2 је полетео 1943. током теста у Пеенеминдеу. Током 1920-их, истраживачки тимови из неколико земаља спровели су истраживања и експерименте о ракетним технологијама. Међутим, захваљујући експериментима у вези са течним ракетним погоном и системима за навођење, Немачка је преузела водећу улогу у истраживању балистичких технологија. Рад тима Вернера фон Брауна омогућио је Немцима да развију комплетну технологију и имплементирају у производњу модерне балистичкае ракете која је у току развојног програма названа А-4, а касније названа и познатија по имену В-2 (Вергетунгсваффе-2), коју је развила нацистичка Немачка 1930-их и 1940-их. То је била прва балистичка ракета у историји, која је не само пуштена у производњу, већ су је користили и током Другог светског рата у борбеним дејствима. Прво пробно успешно лансирање В-2 било је 3. октобра 1942. године, а почело је да се употребљава 6. септембра 1944. против Париза, након чега је уследио напад на Лондон два дана касније. До краја Другог светског рата у Европи у мају 1945. лансирано је више од 3.000 В-2.
Ова ракета је тада постала база и основа за даљи развој цивилних лансирних ракета и балистичких пројектила како у СССР-у тако и у САД, које су убрзо постале лидери у развоју ових технологија.
По завршетку рата ухапшена је велика група научника и дизајнера програма В-2, многи од њих - укључујући вођу програма Вернера фон Брауна - пребачени су у САД, где су тада били окосница балистичког програма америчке војске. Совјетски Савез је првобитно основао истраживачко-развојни центар, Институт Рабе у Блајхеродеу код Нордхаузена, за немачке специјалисте програма В-2 које су заробили, где је требало да наставе свој рад. У овом центру, поред Сергеја Корољова, под надзором је радио и један од команданата немачког ракетног програма у постројењу Хеересверсуцхсансталт у Пеенеминдеу - Хелмут Гроттруп. НКВД је 22. октобра 1946. ухапсио немачке научнике, њихове породице и стручњаке из других области војне технике, а ова група од око пет хиљада људи депортована је дубоко у СССР, где је требало да наставе свој рад под строгим надзором.
Сходно томе, немачки конструктори В-2 су дали значајан допринос развоју и америчких и совјетских балистичких програма. Ривалство између две земље убрзо је постало најјача покретачка снага развоја технологије балистичких ракета.
Стварање совјетских балистичких пројектила такође је у почетку било засновано на копирању немачке технологије. Друга фаза је била модернизација немачких ракета (требало је обезбедити дупло већи домет лета), а трећа фаза је њихово даље усавршавање. Већ у првим побољшаним совјетским пројектилима Р-2 и Р-5, водни етанол који су користили Немци замењен је енергетски интензивном мешавином изопропанола и метанола. Стварањем прве совјетске стратешке ракете Р-5М, ресурси за унапређење заробљеног немачког мотора су потпуно исцрпљени, интерконтинентални Р-7 је већ био фундаментално нов производ.
Балистичке ракете развијене од Другог светског рата задовољавају оперативне стратешке потребе у контексту нуклеарног одвраћања. Током 1950-их, неки пројекти су имали двоструку намену, војну и цивилну. У овој другој области примене, термин „пројектил” је замењен са „ лансер” или „ракета”. Тако је Атлас, прва интерконтинентална ракета (ИЦБМ) развијена у Сједињеним Државама, користи и као лансер за Меркур, прву америчку свемирску летилицу. Слично, ракета Р-7 Семиорка (НАТО шифра СС-6 Сапвоод) је прва интерконтинентална балистичка ракета коју је развио Совјетски Савез, као и прва ракета која је поставила вештачки сателит Спутњик 1 у орбиту око земље, и то је био први успешан орбитални лет у свемиру. За разлику од пројектила дизајнираних да пошаљу свој товар до унапред одређене мете, лансери су намењени за постављање свог терета у Земљину орбиту које такође могу бити коришћени и у војне сврхе.
Данас Русија, Сједињене Државе, Јапан, Кина, европске земље преко Европске свемирске агенције, затим Израел, Индија, Иран и Северна Кореја и Јужна Кореја имају сопствену способност лансирања у свемир. Друге земље теже таквој способности, као што су Бразил и Пакистан. Потенцијално двоструки карактер, цивилни и војни, свемирских лансера које је у 21. веку развило десетак земаља и постало је веома важно безбедносно питање, због шиерења броја земаља која ће у блиској будућности овладати техником и производњом балистичких ракета, било у цивилне или војне сврхе.
thumb|250п|Поглед с бока на Минутмен-III ICBM
Уговор о свемиру, који је ступио на снагу 1967. године, дефинише принципе који регулишу активности држава у истраживању и коришћењу свемира. Конкретно, забрањује постављање нуклеарног оружја у орбиту. С друге стране, не забрањује лансирање балистичких пројектила чија се суштинска путања налази у свемиру.
Године 2010, америчка и руска влада потписале су споразум о смањењу свог инвентара интерконтиненталних балистичких ракета (ICBM) у периоду од седам година (до 2017.) на 1550 јединица свака.U.S. Department of State (8 April 2010). "Treaty between the United States of America and the Russian Federation on Measures for the Further Reduction and Limitation of Strategic Offensive Arms". Retrieved 25 November 2018.
Развој балистичких ракета током Хладног рата и у 21 веку 1945-1949: пролиферација пројеката и експеримената 200px|мини|десно|Ракета Р-2, изведена из В2, на улазу у Корољов, јужно од Москве, преименована у част Сергеја Корољова.
Други светски рат је завршен, наставио се са тестовима у Новом Мексику у САД са великим делом свог тима и доста опреме. Али тамо, од 1945. до краја 1950-их, више није било политичке воље, није више било интереса Сједињених Држава за свемирски програм. УСАФ фаворизује бомбардере веома великог домета из своје Стратешке ваздушне команде (Б-36, Б-47, Б-50, затим Б-52). 12. јануара 1954. године, државни секретар Сједињених Америчких Држава Џон Фостер Далс формулише концепт „масовне одмазде“ коју може да изврши флота стратешких бомбардера и само они могу да лансирају нуклеарно оружје на веома велике удаљености које би стигло много брже од авиона. Касније су направљене само лансери средњег домета близу граница Совјетског Савеза, ракете Тор и Јупитер.
Балистичка ракета је тада била ограничена на малу улогу али се то суштински променило тек са политичком визијом Совјета и лансирањем Спутњика 1, 4. октобра 1957. године. То је коначно преокренути свет Хладног рата, а затим и данашњи у концепту нуклеарног одвраћања створеном ракетама дугог домета. Човек који је био заслужан за овај програм је Сергеј Корољов. Послан је у Гулаг 1936. године, где ће му умрети жена и ћерка, радио је у истраживачкој лабораторији посвећеној војним применама ракета, насталој према раду Константина Циолковског који је први 1924. године истакао параметар који је од суштинског значаја за освајање простора. Ово је брзина коју треба дати оружју или сателиту.
Стаљин је извео Корољова из Гулага 1945. да испита балистичку опрему и испита немачке инжењере које Американци нису успели да ухвате. Посао који ће потом сам обављати на узастопним еволуцијама В2 све ефикасније (модели који се сукцесивно називају Р1, Р2, Р3…), његов моћни геније и геније његових тимова на почетку, делимично немачки и врло брзо потпуно национални, али и проницљивост руских лидера, све је то довело 1953. године до лансирања у највећој тајности програма изградње балистичке ракете познате као Р-7 и назване интерконтинентална ракета, односно веома дугог домета способне да стигне до Сједињених Држава са совјетске територије.
1950-их: прва оперативна распоређивања нуклеарних пројектила 300px|мини|десно|Атлас И, прва америчка интерконтинентална балистичка ракета, 1958.