Манастир Дубоки Поток се налази на северу Косова и Метохије у општини Зубин Поток, близу засеока Придворица. Припада Епархији рашко-призренској Српске православне цркве, док манастирска црква представља непокретно културно добро као споменик културе. Манастир Дубоки поток налази се у изворишном делу истоименог потока, између села Доброшевине и Читлука, на северној страни Ибра, удаљен око 3 км северно од Зубиног Потока. Манастир сачињавају црква Ваведења Св. Богородице и сада обновљени и насељени конак из 19. века. Манастир Дубоки Поток је вековима, уз познатију Црну Реку, представљао средиште духовног живота и просветитељског рада у Колашину. Уз монашки и црквени живот, који никада није замирао, манастир памти и бурна времена, значајне историјске догађаје, ратна страдања и многа друга искушења. И сам је манастир неколико пута страдао, али и обнављан. Припада и оном манастирима за које се у нашем народу сматра да су „прелетели” из једног места у друго. За цркву у Дубоком Потоку верује се да је „прелетела” из Доњих Варага.
Игуман манастира од (2000—2021) био је архимандрит Ромило Јелић.
Историја Рана историја манастира мало је позната. Претпоставља се да потиче из 15. века. У старијим изворима помиње се као Дубоки Дол и, вероватно, као Дикодил (у турском попису из 1455. године). У најстарије изворе спада и помен двојице јеромонаха из Дубоког Потока у Дечанском поменику, који се водио од 1595. године до друге половине 19. века. Реч је о јеромонасима Никифору и Георгију, који су, у ствари, и први познати монаси овог манастира. У неким ранијим изворима у оближњим селима, као што су Придворица и Зубин Дол (Зубин Поток), помињу се и мирски свештеници, који су, највероватније, служили у Дубоком Потоку. То су поп Никола у Придворици и поп Влкосав у Зубином Потоку. Манастир Дубоки Поток, који је посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, народ назива и „Црквом Светер Руке”, по реликвији, руци светог великомученика Никите, која се у манастиру налази од 1573. године. Тада је на темељима старе цркве подигнута нова црква, у народу названа и „Пречиста”. По предању које је забележио Григорије Божовић, Свету Руку је у Дубоки Поток донео и изгубио један дечански калуђер. Кивот са моштима пронашао је чувени поп Ђорђе, који је, тим поводом, са верним народом, на старом црквишту подигао нову цркву, о чему Божовић сведочи: „Прошло је неколико дана и поп је једнако мислио само о томе шта је могло бити са калуђеровом светињом. И најпосле пође да је и сам потражи. Кад сиђе у Дубоки Поток, пажљиво је разгледао и тражио, и случајно погледа око себе и поглед му се заустави на једном дрену, на коме угледа сребрници ковчежић, из кога је јака светлост ударала! Паде ничице на земљу и дуго је лежао и тако шаптао молитве у којима је молио да му Бог грешноме опрости и допусти да може узети Свету Руку. Окрепљен молитвом, приђе и са страхопоштовањем скине ковчежић и однесе га својој кући. Како је у Дубоком Потоку било црквиште, то поп Ђорђе сад намисли да ту подигне цркву. Он је био сирома' човек, али честит и ваљан Србин, зато га је свако поштовао и слушао, те и сад чим предложи народу да зида себи богомољу и Светој Руци кућу, буде одмах послушан. За кратко време буде црквица готова и посвећена Ваведењу или Пречистој, како народ каже”.
Црква је још неколико пута обновљена, у првој деценији 18. века, 1927. године и 1996—1997. Једна од већих обнова припада времену попа Радојице Клицановића, најчувенијег настојатеља манастира у Дубоком Потоку. О томе је некада постојао и запис: „Поп Радојица запопи се 1832. године, па настојни бидну у манастир, храму Ваведења и погредива плевну и дрго (?) кошару и дувар, темељ под кућу и оџак, што је од камена, и церкву препокри (шиндром или плочом), евангелије окова, и врата отвори на церкву (северна) 1838, и глобе дава и на владике и на забите (официре), и многе муке виде, те сам Бог да буде на помоћ свакоме и нама грешнима”. Он је 1850. године почео да зида нови конак, који је завршио његов унук, поп Јован, око 1883. године. У години када је рукоположен за свештеника, поп Радојица је посетио цркву светог Јована у Црколезу и угребао на зиду текст о свом доласку: „Приде грешни јереј Радојица родом Клицановић 1832”. О угледу овог свештеника сведочанство је оставио Григорије Божовић: „У дворишту црквеном на десној страни налази се гроб чувеног попа Радојице, из поп Ђорђеве породице, који је пуних 60 година служио олтару Божијем и народу свом, као прави свештеник, опомињући га да верно и као највећу светињу чува аманет својих старих, а наиме: веру, језик и своје српско име; ради чега је био врло поштован и уважен за живота, а после смрти остао је у успомени код народа као узоран свештеник. Умро је пре 18 година и народ из поштовања сахранио га је до саме цркве”.
Радојица Клицановић остао је упамћен и по чудној нарави, али и по снази своје молитве. Знао је да прокуне због учињене му неправде. Рогожњански поп Јеротије занимљиво га је окарактерисао у једном разговору са Григоријем Божовићем: „Ти се нијеси ни родио, али си ваљда чуо за попа Радојицу Клицановића из Колашина. Био је домаћин вашег манастира у Дубоком Потоку. Махнит је то поп био, али и прави светац. Бојали смо се од њега као од громовника. Сви су вјеровали да може да прокуне”.
Прва школа у Колашину 200px|мини|десно|Стари конак у Дубоком Потоку-прва школа у Колашину 205px|мини|десно|Први учитељ прота Јосиф Спасић Дубоки Поток има велики углед и због чињенице да је у њему 1891. године отворена прва школа у Колашину.Пре ове, у Дубоком Потоку је радила чувена школа Милије Глухаћа и Андрије Поповића, чији је рад овде забранио Митрополит Мелентије. Међутим, Милија је наставио са својим учитељским радом у селу Ковачима. Први њен учитељ био је Јосиф Спасић. Јосиф Спасић (1873—1959) је рођен у Сушици код Приштине. Основну школу завршио је у Грачаници, а Учитељско-богословску школу у Призрену. Постоји податак да је међу првим дипломираним богословима преписао Вукову Граматику 1888. године, а преписивање је завршио у два сата ујутру, дописавши на крају: „Преписивање сврших ноћу у два сата”. Био је учитељ у Дубоком Потоку од 1891. до 1895. године. Након тога, био је учитељ у Грачаници, а потом свештеник у Приштини. У то време је, према сопственом сведочењу, сарађивао са српским Конзулатом у Приштини, радећи за ослобођење српског народа од Турака. Испуњавао је све задатке које су му српски конзули постављали око преношења оружја, пребацивања патриота преко границе и скривања курира који су доносили поруке и оружје из Србије. За време Првог светског рата био је интерниран у Бугарску (1915—1918). Због отпора окупатору затваран је и у току Другог светског рата. Као свештеник пензионисан је 1947. године.Посебну пажњу истраживача заслужује национални рад и необичан политички ангажман проте Јосифа Спасића У познатије учитеље школе у Дубоком Потоку спадају и: Сава Лешниковић, затим Сима Грујић (1896—1897), Радивоје Орловић и Сава Клинић (били учитељи 1898., односно 1899).За Орловића и Клинића се каже да су родом из Вучитрна. Сигурно је, међутим, да Радивоје Орловић води порекло из Колашина, одакле су се, највероватније, његови преци иселили у Вучитрн.Милисав Лутовац, (Ибарски Колашин, антропогеографска испитивања), Београд 1954, 72.
Сава Јовановић Лешниковић (потоњи Епископ рашко-призренски, Серафим) био је родом из Призрена. Богословску учитељску школу завршио је 1895. године, после чега је постављен за учитеља у Дубоком Потоку. Након рада у Дубоком Потоку, 1898. године постао је учитељ новоотворене школе у Урошевцу. Завршио је Духовну академију у Москви. Као удов свештеник замонашен је 1909. године на Српском подворју у Москви. Био је суплент призренске богословије и Гимназије у Штипу, а затим и професор. Хиротонисан је за епископа злетовско-струмичког 1920. године, а за епископа рашко-призренског изабран је 29. октобра 1928. године. Једно време је, као изасланик Светог архијерејског синода, радио у Прикарпатској Русији на враћању унијата у православље. За време Другог светског рата окупационе власти су га интернирале у Тирану, где је урмо 13. јануара 1945. године. Сахрањен је на православном гробљу у Тирани, поред костурнице српских војника изгинулих 1915—1918. године. Леп портрет Епископа Серафима дао је Григорије Божовић у „Политици”. Из текста сазнајемо да је, и пре овог последњег заточеништва, он осетио терет још једног робовања: „Није безначајна каквоћа оно национално каљење под Турцима. Преосвећени Серафим је Призренац и као учитељ прошао је кроз ту тешку школу по Маћедонији и Косову, а по школовању у Русији и као средњошколски наставник. Робовао је и собом чак и физички осетио значај и своје цркве и државе” 200px|мини|десно|Учитељ Радивоје Орловић Сима Грујић је рођен у Ливађу код Липљана. Завршио је Богословију у Призрену. Био је учитељ у Дубоком Потоку и Лапљем Селу, а службовао је и у Македонији. У време рада на Косову био је члан приштинског Обласног учитељског удружења. Радивоје Орловић (1877—1919) и Сава Клинић били су познати национални радници и учитељи. Обојица су били ђаци Богословије у Призрену. Орловић је једно време био и сарадник „Цариградског гласника” из Колашина. У једном од бројева објавио је извештај о ђачком излету у оближњем Јасеновику, где су ђаци обишли остатке старе цркве:„Дошавши довде у развалинама црквеним отпевали су тропар: 'Днес благоволенија' а после починули од умора, пошто се ово место налази на ¾ сата од школе. Испод црквине налази се манастирска ливада; овде су ђаци играли и певали све до ручка. Када је наступило време ручка, онда је добри старац Радојица Јакшић, родом из Јасеновика, донео ђацима и учитељу ручак”.Цариградски гласник, бр 23, 4. јун 1898. Иако је аутор текста потписан као О-ић, лако закључујемо да је реч управо о учитељу Радивоју Орловићу, који свој извештај завршава у првом лицу једнине: „Овако смо се провели овога дана...” Исте године он обавештава Цариградски гласник о једном значајном прилогу цркви у Дубоком Потоку: „Из Колашина јавља нам г. Радивоје Орловић, учитељ, да је г. Мита Рајковић, туфекџија (пушкар) из Приштине, извештен од попа Јосифа Спасића, бившег учитеља колашинског, да црква Дубоко-Поточка храма св. Ваведења нема звечке, којом би се јављало хришћанима време службе Божије, изволео је за своје здравље и напредак у радњи, подарити тој цркви звечку, на чему му тамошња црквеношколска управа изјављује најсрдачнију благодарност, желећи да му Бог и Св. Рука—светиња цркве—подаре сваку срећу и напредак”.Цариградски гласник, бр. 36, 3. септембар 1898.