Мари Даријесек (; рођена 3. јануара 1969, Бајон), је француска списатељица. Такође је преводилац и бавила се психоаналитиком.
Њене књиге истражују неизговорене и напуштене територије у књижевности. Њен рад је густ, обележен сталним обнављањем жанрова и регистара. Објављује је француски издавач П.О.Л.
Њена прва књига Свињизми (Truismes), објављена у 27. години, метаморфоза жене у крмачу, постигла је светски успех, у тиражу од више од милион примерака у Француској и иностранству, преведена на четрдесет језика.
2013. године награђена је Наградама за медицину и Prix des Prix за роман Il faut beaucoup aimer les hommes (Men, A Novel of Cinema & Desire). Године 2019. одржала је двогодишњу катедру писаца-резиденције на Сциенце По у Паризу.
Биографија
Образовање 1986. положила је Baccalauréat из француске књижевности у Бајону. Након двогодишњег припремног курса (Hypokhâgne and Khâgne) из књижевности у Lycée Montaigne у Бордоу и Lycée Louis-Le-Grand у Паризу, студирала је на École Normale Supérieure de la Rue d'Ulm у Паризу од 1990. до 1994, а затим на Sorbonne Nouvelle. 1992. године положила је свој завршни испит на Модерној књижевности, на шестом месту.
Њена докторска теза под менторством Francis Marmande, одбрањена 1997. године на Универзитету Парис VII, носила је наслов: „Критични тренуци у савременој књижевности. Трагична иронија и Аутофикција у делима Жоржа Перека, Мишел Леириса, Серге Доубровскиог и Херве Гуиберта."
Лични живот Њен први супруг је био математичар, а други астрофизичар. Мари Даријесек има троје деце.
Новеле Мари Даријесек лоцира своје дело у домену фантастике "I need fiction to see the world better. It’s a bit like when you want to look at the stars: there are some you can’t see when you’re looking right up to the sky, because you have to see it from aside to grasp it better with your eyes. This slanted glance allows us to incorporate the whole world simultaneously. And that’s a good definition of what fiction is for me. Like a step aside that helps us to see things better." Interview with Nathalie Crom, Télérama, August 2007 https://www.telerama.fr/livre/16448-la_peau_sur_les_mots.php и The Baby квалификује као своју „једину аутобиографску књигу“.Marie Darrieussecq, Rapport de police, éditions P.O.L, 2010 (), p.10 Готово сви њени ликови су жене, а већина су приповедачи. Пишу, углавном у свеске, како би сведочили о догађајима и преживели. Иако изгледа да по професији подсећају на ауторку (неколицина је психолога), никада нису потпуно попут ње. На пример, ниједан од њих није аутор.
Она или пише кратке монологе или романе у трећем лицу који се фокусирају на свет у целини, кроз групу људи из фиктивног села званог Клеве на југозападу Француске, у Баскији:„Назвао сам ово измишљено, аутобиографско село Клеве као почаст Принцези де Клев. Било ми је доста измишљања ликова. Сада их црпим из резервоара Клеве и гледам како старе, од 80-их до много касније. Solange, Rose, Christian, итд. (...) Често постоји важна тема, наметнута оним што се дешава у свету. Недавно сам желео да пишем о мигрантима, као и о свима другима ... Али на свој начин, далеко од клишеа и унапред сварених реченица.“ Marie Darrieussecq, conférence Zaharoff 2016, Oxford : https://www.mod-langs.ox.ac.uk/events/2016/11/03/zaharoff-lecture-2016-marie-darrieussecq Свињизми и Мој фантомски супруг могу се читати као два рана романа који најављују целокупно тело њеног дела: она пише о телу и његовој метаморфози,« Entretien avec Nelly Kapriélan » , on webtv.bpi.fr преливању и губитку, са невиђеним приступом женским питањима, док прибегава фантастично, духови и чудовишта. Чудовишта играју важну улогу у поетици Мари Даријесек: она замишља писање као „доступно фантомкама“, начин на који присутност чини присутном, чинећи да читалац чује нечујно и узимајући у обзир, у метафизичким циклусима, сусрет између настанка живота и тишина смрти."Rencontre avec Marie Darrieussecq, 20th of March 2017"
Мари Даријесек је објавила осамнаест романа, драму, биографију, две књиге за децу и неколико каталога уметника.
Ради на клишејима и структурира своје романе по уобичајеним местима. Новинарка Raphaëlle Leyris написала је 2011. године:„Тема Мари Даријесек била је увек иста од Свињизама: испитивање шта језик има да каже о искуству, начин на који речи, наиме општа места, изражавају стварност и, заузврат, обликују стварност.“ Raphaëlle Leyris, « Une vraie jeune fille », Le Monde, 21 octobre 2011, Read onlineНаслов Il faut beaucoup aimer les hommes (Мушкарци. Роман о биоскопу и жељи ) преузето је из реченице Маргарет Дирас у La Vie matérielle : "Морамо много да волимо мушкарце". Много, пуно. Волите их пуно да бисте их волели. Иначе је немогуће, не бисмо их могли поднети.Fabienne Pascaud, « Il faut beaucoup aimer les hommes », Télérama, août 2013 "
Теме Као писца метаморфног тела, занимају је мутације, женско, мушко и небинарно.
Однос тела према вишку и недостатку, безобразлуку и нестанку главна је тема њеног рада. Она каже да пише: "за тело и према телу, у смислу онога што не говори у нама".« Entretien avec Nelly Kapriélan » , on www.mariedarrieussecq.com, June 2010 Духови лутају кроз све њене књиге, нестанак човека, детета или света. Мари Даријесек истражује зоне тишине и неизречено: "Стављање речи на оно што нема речи, где речи још не постоје или више не постоје".Ibid.
Њени ликови су углавном добро пропутовани и крећу се између Антарктика (Бели), Аустралије (Тom Is Dead ), Лос Анђелеса и Конга (Мушкарци) и Медитерана на крстарењу (La Mer à l’envers). У својим романима психологију и историју повезује са различитим облицима географије.Ibid. Nathalie Crom, у чланку о свом роману Le Pays in La Croix написала је да поставља „питање припадности (језику, пејзажу или нацији), без имало носталгије за класичном или традиционалном визијом пуштања корена.Nathalie Crom, "Marie Darrieussecq, née quelque part", La Croix, 8 September 2005 "
Посебну пажњу посвећује географији у њеном односу са простором, као и временом, и ери антропоцена, свесна да планета има ограничен животни век. Дивљих животиња и угрожених врста има на претек. Мари Даријесек своју тврдњу наводи Gilles Deleuze’s: "Писци су одговорни за умирање животиња".Video L'Abécédaire de Gilles Deleuze avec Claire Parnet, "La lettre A comme Animal" 1988-1989 : https://rutube.ru/video/32c16357d8ac99eee2383959b0a09d0f/ Она пише за и на месту несталих животиња. У интервјуу новинарки Mia Funk изјавила је: "Кад нестане последњи слон, недостајаће нам. Недостаје нам тасмански тигар".« Interview in english with Mia Funk » [archive], on www.mariedarrieussecq.com, June 2016
2013. године написала је у хроници у листу Libération: "Не знамо шта ће остати од нас, једном када живимо на планети без дивљих животиња. Када се пропусти пропустити до те мере да његово име више није познато, чак се ни шупљи облик више не осећа, а ми губимо део себе, постајемо глупљи, компактнији и мање лабилни. Мање животиња, могло би се рећи".Marie Darrieussecq, « La disparition des animaux », Libération, 29 November 2013
Женско гледиште у књижевности У Свињизмима она повезује метафору о "чудовишном облику пубертета" Marie Darrieussecq, vidéolecture filmed by Jean-Paul Hirsch about Clèves : https://www.youtube.com/watch?v=oYtCK0Fi9eU кроз метаморфозу жене у крмачу. Мари Даријесек уводи бебе у књижевност са The Baby,Alain Nicolas in L'Humanité, 4 April 2002 књигом коју квалификује као "милитантни књижевни гест".Marie Darrieussecq, « J'adorerais être reprise par Beyoncé », in L'Obs, 30 October 2017 У делу Clèves она описује трансформацију тинејџерке с доласком њеног првог менструацијског периода и откривањем сексуалности. Virginie Despentes је у Le Monde des Livres написала: "Clèves функционише као премотавање тренутака који нису заборављени или скривени, једноставно никад консултовани или прослављени." Virginie Despentes, « Nous avons été cette gamine », Le Monde des Livres, 10/21/20112016. године објавила је Être ici est une splendeur, Vie de Paula M. Backer (Being Here Is a Splendour, Life of Paula M. Baker) ( Бити овде је сјај, живот Пауле М. Бакер), биографију немачке сликарке Paula Modersohn-Baker, чије је презиме ампутирала у поднаслову "Живот Пауле М. Бакер": "Жене немају име. Имају имена. Њихово име је привремени зајам, нестабилан, ефемерни знак. Проналазе друга обележја за своје право на свет, присуство, стварање и потпис. Измишљају се у човековом свету, прекршајем ".Marie Darrieussecq, Être ici est une splendeur, Vie de Paula M. Becker, éditions P.O.L, 2016, 160 p. (), p.42
После Вирџиније Вулф, Натали Сарот и Маргарет Дирас, Мари Даријесек "чини читав свет" France culture, Les Masterclasses, Marie Darrieussecq : "J'accepte que l'écriture soit un état de transe légère" , July 2018 с обзиром на чињеницу да половина света, жене, још увек нема право да говори.
Међутим, она одбија да повеже своје књиге са феминистичком литературом:"Немам проблема ако се назовем феминисткињом. Али не користим реч за квалификовање својих књига. (…) Било би поједностављено. На пример, моје књиге су такође еколошке".Interview with Elisabeth Philippe, « J'adorerais être reprise par Beyoncé », L'Obs, 30th of October, 2017
Стил Писање Мари Даријесек одликује прецизност, концизност и јасноћа; нервозан, ритмичан језик, користећи унутрашњу прозодију, често у празном стиху. Њен минималистички стил, пун анегдота и научних или географских метафора, служи "физичком облику писања",Robert Solé, « L'écriture physique de Marie Darrieussecq », Le Monde, 20 May 2010 блиском "писању као сензацији",Marie Darrieussecq, "Hors-champs", France culture [archive], with Laure Adler, February 2012 изразу који је прилагодила Натали Сарот.
Однос са језиком Мари Даријесек, чије су мајка и две баке говориле баскијски,"I have a long history with the Basque language, one that is conflictive, difficult and rich. I owe a lot to this language I don’t speak, but that is strictly speaking my mother tongue, and my grandmothers’ tongue on both sides. French is my writing language and usual speaking language, but my family was indeed tri-lingual: Basque, Spanish and French." Marie Darrieussecq, during a conference at Donostia (Saint Sébastien) Donostia, 2016, European Capital of Culture, 13 Decembre 2016, published in the trilingual collective. у интервјуима редовно тврди да не сакализује француски и сматра га језиком, између осталог: "Верујем да писци имају посебан однос са својим матерњим језиком. Они се усуђују да га додирну, сматрају то нечим изван себе и могу да се сломе или поиграју са овим језиком".« Comment j'écris, entretien avec Jean-Marc Terrasse » [archive], on www.mariedarrieussecq.com, 2003 Њени ликови се често селе са једног континента на други и скоро сви су суочени са страним језицима. У Tom Is Dead (Том је мртав) смрт детета најављена на енглеском, пошто је француски приповедач живео у Аустралији:"После Томове смрти, мој енглески, онако како сам заправо разумео енглески, на неки се начин смањио. (…) Али током групне терапије знао сам о чему људи говоре. Да бих могао да пратим. Са њима сам поново научио да говорим. Моји часови језика".Marie Darrieussecq, Tom est mort, éditions P.O.L, 2007, 256 p.(), p.180 ( Том је мртав )
Француски као мушки језик У Le Pays-у, Мари Даријесек, француски квалификује као "језик ауторитета" у којем "мушки субјект влада реченицом, поткрепљен глаголом".Marie Darrieussecq, Le Pays, éditions P.O.L, 2005, 304 p. (), p.133 Она демонстрира на следећи начин:"Мушки род доминира женским у француском језику; ако би све жене на свету биле у пратњи пса, биле би принуђене да се тим женама и псима обраћа у мушком облику, јер су жене и пси послушни". На питање да ли је њено писање женског рода, она одговара: "Писање нема пол ни секс, јер је роман место метаморфозе".Interview with Elisabeth Philippe, L'Obs, October 2017, op. cit.
Ипак, она додаје у предговору свог превода Вирџиније Вулф: