Алма Марија Малер Гропијус Верфел (рођена као Alma Margaretha Maria Schindler; 31. августа 1879 - 11. децембра 1964) била је композиторка, ауторка, уредница и друштвена личност рођена у Бечу. Са петнаест година био јој је ментор Макс Буркхард. Музички активна од раних година, била је композитор скоро педесет песама за глас и клавир, а стварала је и у другим жанровима. Познато да је сачувано само седамнаест песама.Susanne Rode-Breymann: Die Komponistin Alma Mahler-Werfel (Hannoversche Hefte zur Theatergeschichte, Doppelheft 10, 158 Seiten), Niedersächsisches Staatstheater, Hannover.
У раним годинама се заљубила у композитора и диригента Александра фон Землинског, али њихова веза није дуго трајала. Постала је супруга композитора Густава Малера, који је инсистирао (као услов њиховог брака) да одустане од компоновања. На крају је пала у депресију због уметничког гушења. Док се њен брак мучио, имала је везу са Валтером Гропијус-ом . Густав је почео да подстиче Алмино компоновање и помагао је у припреми неких њених композиција за објављивање, али је умро убрзо након овог покушаја помирења 1911. године. Алма се удала за Гропијуса 1915. године и пар је добио заједничку ћерку Манон Гропијус. Током брака са Гропијусом, Алма је имала аферу са Францом Верфелом. Алма и Верфел су се на крају венчали након што се Алма одвојила од Гропијуса.
1938. године, након Аншлуса, Верфел и Алма били су присиљени да побегну из Аустрије јер она није била сигурна за Јевреје. На крају се пар населио у Лос Анђелесу. У каснијим годинама њен салон је постао део уметничке сцене, прво у Бечу, затим у Лос Анђелесу и у Њујорку.
Ране године Алма Марија Шиндлер рођена је 31. августа 1879. године у Бечу, у Аустрији (тада Аустро-Угарска), ћерка познатог сликара пејзажа Емила Јакоба Шиндлера и његове супруге Ане Софи. Била је подучавана код куће и васпитавана у Католичкој цркви. Престолонаследник Рудолф је 1886. године заинтересовао се за слике Емила Јакоба Шиндлера и наредио Шиндлеру да са својом породицом путује на јадранску обалу ради израде пејзажних слика. 1892. породица је такође отпутовала на северноморско острво Силт где је Емил Шиндлер умро.
Након очеве смрти, Алма се усредсредила на клавир. Учила је композицију и контрапункт код Јосефа Лабуриста, слепог оргуљаша који ју је упознао са „великом количином литературе“. Са петнаест година послата је у школу, али је похађала само неколико месеци. Како је одрастала, случај оспица из детињства довео је до смањеног слуха. Max Burckhard, пријатељ Емила Шиндлера и директор бечког Дворског позоришта, постао је Алмин ментор. На Алмин седамнаести рођендан, Max Burckhard јој је поклонио две корпе за веш пуне књига. 1895. године Ана Шиндлер, Алмина мајка, удала се за Карла Мола, ученика Емила Шиндлера. 1899. године имали су заједно ћерку која се звала Марија.
Алма је упознала Густава Климта преко Карла Мола. Мол и Климт су обојица оснивачи бечке сецесије, „групе организоване у сврху раскида са бечком императивном академијом визуелних уметности, везаном за традицију“. Климт се заљубио у Алму. Иако ју је у почетку занимао Климт, њена жеља се убрзо охладила. Климт и Алма били су пријатељи до Климтове смрти. У јесен 1900. Алма је започела студије композиције код Александра вон Землинског. Землински и Алма су се заљубили и своју везу држали у тајности.
мини|Густав Малер
Алма би задиркивала Землинског због онога што је мислила да су његове ружне црте лица, говорећи да би лако могла да има "десет других" да га замене. Такође је приметила да би удаја за Землинског значила да ће „донети на свет кратку, изрођену Јеврејску децу“. Како су везе постајале затегнуте, Землински ју је посећивао све мање. 7. новембра 1901. године похађала је салон Emil Zuckerkandlа, где је започела флерт са Густавом Малером. У месецу новембру, док је још била у вези са Землинским, започела је везу са Малером. До 8. децембра, Малер и Алма су се потајно верили; међутим, тек 12. децембра написала је Землинском о својим веридбама.Заруке су званично најављене 23. децембра.
Брак са Густавом Малером мини|Алма Малер са кћеркама Маријом (лево) и Аном (десно), фотографија око 1906. мини| Валтер Гропијус и Алма Малер са ћерком Манон (1918)
9. марта 1902, удала се за Густава Малера, који је био 19 година старији од ње и директор Бечке дворске опере. С њим је имала две ћерке, Марију Ану (1902–1907), која је умрла од шарлаха или дифтерије, и Ану (1904–1988), која је касније постала вајарка. Густава није занимала композиција Алме Малер и желео је да она напусти компоновање. Међутим, међу научницима се спори да ли је Густав изричито забранио Алми Малер да компонује.Упркос овој научној збуњености, она се уметнички угушила и прихватила улогу вољене жене и присталице мужеве музике.
У јуну 1910, након што је постала озбиљно депресивна након Маријине смрти, Алма је започела везу са младим архитектом Валтером Гропијусом (касније шефом Баухауса), којег је упознала током одмора у бањи. Густав је у августу потражио савет од Сигмунда Фројда. Филм Малер на каучу из 2010. године сугерише да су се Густавове консултације са Фројдом могле усредсредити на његово сужавање Алмине музичке каријере као главне брачне препреке, али њихов стварни садржај није познат.
Након емоционалне кризе у њиховом браку након Густавовог открића Алмине афере са Гропијусом, Густав је почео да се озбиљно занима за Алмине музичке композиције, жалећи због свог ранијег одбацивања и предузимајући промотивне акције. Густав је обрађивао неке од њених песама (Die stille Stadt, In meines Vaters Garten, Laue Sommernacht, Bei dir ist es traut, Ich wandle unter Blumen). На његов наговор и под његовим водством, Алма је припремила пет својих песама за објављивање (издате су 1910. године, од Густавовог сопственог издавача, Universal Edition ).
У фебруару 1911. Густав се тешко разболео од инфекције повезане са срчаном маном која је дијагностикована неколико година раније. Умро је 18. маја.
Веза са Валтером Гропијусом Након Густавове смрти, Алма није одмах обновила контакт са Гропијусом. Између 1912. и 1914. имала је бурну везу са уметником Оскаром Кокошком, који је стварао дела инспирисана његовим односом са њом, укључујући и његову слику Невеста ветра. Кокошка посесивност носила је Алму, а емоционалне превртљивости везе обоје су их умориле.
Доласком Првог светског рата, Кокошка се пријавио у аустроугарску војску. Алма се накнадно дистанцирала од Кокошке и обновила контакт са Валтером Гропијусом, који је у то време такође служио у рату. Она и Гропијус су се венчали 18. августа 1915. у Берлину током једног од његових војних одлазака.Имали су заједно ћерку Манон Гропијус (1916–1935), која је одрасла у пријатељству са Маријом Алтман. After Manon died of polio at the age of 18, composer Alban Berg dedicated his newly composed Violin Concerto to her, "In Memory of an Angel".
Алма је затруднела и родила сина Мартина Карла Јоханеса Гропијуса (1918–1919). Гропијус је испрва веровао да је дете његово, али Алмина стална веза са Францом Верфелом до тада је била општепозната у Бечу. У року од годину дана пристали су на развод. У међувремену, Мартин, који је превремено рођен, развио је хидроцефалус и умро у доби од десет месеци. Алмин развод од Гропијуса постао је коначан у октобру 1920.
Веза са Францом Верфелом мини|Кућа Франца Верфела и Алме Малер у Санари-сур-Мер
Док су га Гропијусове војне дужности и даље држале одсутним, Алма се у јесен 1917. упознала и започела везу са песником и писцем рођеним у Прагу Францом Верфелом. Она и Верфел су од тада почели отворено да живе заједно. Међутим, одгодила је удају за Верфела до 1929. године, након чега је узела име Алма Малер-Верфел.
1938. године, након Аншлуса, Алма и Верфел, који је био Јевреј, били су присиљени да побегну из Аустрије у Француску; одржавали су домаћинство у месту Санари-сур-Мер, на Француској ривијери, од лета 1938. до пролећа 1940. Са инвазијом Немаца и окупацијом Француске током Другог светског рата и депортацијом Јевреја и политичких противника у нацистичке концентрационе логоре, пар више није био безбедан у Француској и избезумљено је тражио да обезбеди емиграцију у Сједињене Државе. У Марсељу их је контактирао Varian Fry, амерички новинар и изасланик Комитета за хитно спашавање, приватне америчке организације за помоћ која је у то време помагала интелектуалцима и уметницима избеглицама.
Како се нису могле добити излазне визе, Фри је уредио да Верфелови пешке путују преко Пиринеја у Шпанију, како би избегли француске граничне званичнике Вишијевске Француске. Из Шпаније су Алма и Франц отпутовали у Португал. Они су боравили у Монте Есторилу, у хотелу Grande Hotel D'Itália, између 8. септембра и 4. октобра 1940.Identity Card - Alma Mahler, Exiles Memorial Center. Истог дана укрцали су се на S.S. Nea Hellas који је кренуо према Њујорку, стигавши 13. октобра.Ellis Island Passenger Registration Records.
На крају су се настанили у Лос Анђелесу, где је Алма наставила своју улогу хостесе, окупљајући Арнолда Шенберга, Игора Стравинског, Томаса Мана и многе друге уметнике. Верфел, који је у Америци већ уживао славу као аутор, постигао је популарни успех својим романом Песма о Бернадетти, који је снимљен у филм 1943. године, и научно-фантастичним романом Звезда нерођених, објављеним после његове смрти. Верфел, који је током свог изгнанства имао озбиљне проблеме са срцем, умро је од срчаног удара у Калифорнији 1945. године
Културна икона у САД 1946. године Алма Малер-Верфел је постала амерички држављанин. Неколико година касније преселила се у Њујорк, где је остала културна личност. Леонард Бернстајн, који је био првак музике Густава Малера, изјавио је у својим предавањима Charles Eliot Norton lectures 1973. године да је Алма Малер-Верфел присуствовала неким од његових проба.She was photographed in such rehearsals by Alfred Eisenstaedt, see e.g. the Euterpe blog. Бенџамин Бритн сматрао ју је „живом“ везом и за Малера и за Албана Берга, и посветио јој је свој Ноктурн за тенор и Мали оркестар.
Смрт и заоставштина Алма Малер-Верфел умрла је 11. децембра 1964. у Њујорку. Сахрањена је 8. фебруара 1965. на гробљу Гринзинг у Бечу, у истом гробу као и њена ћерка Манон Гропијус и на само неколико корака од свог првог супруга Густава Малера.
Амерички сатиричар Tom Lehrer сматрао је њену читуљу „најсочнијом, зачињеном и најрашчијом некрологом коју ми је икада било задовољство прочитати“. Подстакло га је да напише баладу Алма , приказујући је као „најлепшу девојку у Бечу ... и најпаметнију“ која је постала тешка, темпераментна сапутница заокупљених Малером, Гропијусом и Верфелом како је свака заузврат долазила под њену „чаролију“. О њеној вези са Малер певао је: „Међутим, њихов брак је био убиство/ Вриснуо би до небеса горе/ 'Пишем Песма о Земљи, синфонијска кантата/ а она само вантира да би водила љубав!'
У филму Малер из 1974. године, редитеља Ken Russellа, Густав Малер, током свог последњег путовања возом, сећа се важних догађаја у свом животу, као што су веза са супругом, смрт брата и мале кћерке, и невоља са музама. У филму је Алму тумачила Georgina Hale, а Густава Robert Powell. 1996. израелски писац Joshua Sobol и аустријски редитељ Paulus Manker створили су полидраму Алма. Свирао је у Бечу шест узастопних сезона, а са преко 400 представа гостовао је у Венецији, Лисабону, Лос Анђелесу, Петронелу, Берлину, Семерингу, Јерусалиму и Прагу - свим местима у којима је живела Малер-Верфел. Емисија је снимљена у троделну ТВ минисерију 1997. године.
Mohammed Fairouz поставио је речи Алме Малер у свом песничком циклусу Jeder Mensch. Премијерно је изведен у спрези са песмама Алме Малер меззосопранистке Kate Lindsey 2011.
Третман Малер-Верфеловог живота представљен је у филму Bruce Beresfordа 2001. „Невеста ветра“ , у којем је Алму глумила аустралијска глумица Sarah Wynter. Густава Малера тумачио је британски глумац Jonathan Pryce. Швајцарски глумац Vincent Pérez тумачио је Оскара Кокошку.