Страде Бјанке (), друмска је једнодневна трка, која се одржава у Тоскани, у Централној Италији, а старт и циљ су у Сијени. Први пут је одржана 2007. године и од тада се одржава сваке године, прве или друге суботе у марту. Име Страде Бјанке (досл. „бијеле улице“), дато јој је због тога што се вози по бијелим калдрмама у области Крете Сенеси, који је и одлучујући дио трке. Трећина укупне дистанце трке вози се по калдрмисаном путу, укупно се вози 64 -{km}- калдрме, који су распоређени на 14 сектора.

Трка је брзо стекла велики престиж, а од 2017. године дио је -{UCI}- ворлд тура, највећег степена професионалних трка у друмском бициклизму. Организатори трке су -{RCS Sport}- и -{La Gazzetta dello Sport}-, а одржава се неколико дана прије Тирено—Адријатика, као рани прољећни увод у калдрмисане класике у априлу. Рекордер је Тадеј Погачар који је трку освојио четири пута, док је Фабијан Канчелара освојио три пута и по један сектор калдрме је назван по њима. Погачар је једини побједник Тур де Франса који је освојио Страде Бјанке, а такође је једини возач који је као актуелни свјетски шампион у друмској вожњи освојио трку у мајици дугиних боја, остваривши то два пута.

Године 2015. основана је и трка за жене — Страде Бјанке доне, која се вози истог дана, прије трке за мушкарце, али са мањом дистанцом и прва је трка у календару -{UCI}- ворлд тура за жене.

Историја 2007—2010: Монтепаски ероика

Бициклистички догађај Ероика Страде Бјанке (досл. „херојска трка на бијелим путевима“), креиран је 1997. године, као рекреативна бициклистичка трка само за старинске бицикле, по бијелим калдрмисаним улицама око Сијене, која се и даље одржава дан након трке за професионалце. Концепт догађаја био је да оживе бициклизам из такозваног „херојског доба“, из прве половине 20. вијека, када је већина трка вожена по блатњавим или неасфалираним улицама.

thumb|right|alt=Eroica 2008 Finish|Фабијан Канчелара, рекордер са три побједе, освојио је трку 2008. побједом над Алесандром Баланом у спринту.

Године 2007. под утицајем рекреативне, организована је трка за професионалце, названа Монтепаски ероика; одржана је 9. октобра, стартовала је у насељу Гајоле ин Кјанти, док је циљ био у Сијени, а побиједио је Рус Александар Колобнев. -{RCS Sport}-, који је организовао трку, тражио је од локалних хероја у бициклизму — Фјоренца Мањија и Паола Бетинија да промовишу новонасталу трку. Банка Монте деј Паски, најстарија банка на свијету која још увијек постоји, а чије је сједиште у Сијени, била је главни спонзор прве четири године.

Године 2008. помјерена је за март, ближе сезони прољећних класика. Освојио је Фабијан Канчелара, побиједивши у спринту Алесандра Балана, након што су се одвојили од групе на последњем сектору калдрме, на 11 -{km}- до циља. Године 2009. име је промијењено у Страде Бјанке — ероика Тоскана, а проширена је за 9 -{km}- и додат је још један сектор калдрме; побиједио је Томас Лефквист, испред Фабијана Вегмана и Мартина Елмигера.

Године 2010. побиједио је Максим Иглињски, секунду испред Лефквиста и Мајкла Роџерса.

2011—2016: Доминација странаца

thumb|left|Морено Мозер, први италијански побједник.

Године 2011. Филип Жилбер је побиједио у спринту испред Балана и Дамијана Кунега, након што се група од 20 возача одвојила у последњем километру. Године 2012. Канчелара је остварио другу побједу, поставши тако први двоструки побједник трке; Балан и Грег ван Авермат су нападали више пута, али је Канчелара напао на око 10 -{km}- до циља и остварио соло побједу, 42 секунде испред Иглињског. Године 2013. Морено Мозер је остварио прву побједу за Италију, након што је напао на претпоследњем сектору калдрме и Побиједио је шест секунди испред сувозача Петера Сагана.

Године 2014. старт трке премјештен је у Сан Ђимињано; побиједио је Михал Квјатковски, који је заједно са Саганом напао на 21 -{km}- до циља, а на последњем успону је Квјатковски поново напао и побиједио 19 секунди испред Сагана, док је Алехандро Валверде завршио на трећем мјесту, 36 секунди иза. Године 2015. име је званично промијењено у Страде Бјанке — ероика про, након што је ормирана трке за жене, а такође је добила статус 1.-{HC}- у оквиру -{UCI}- Европа тура, што је тада био највећи степен трка ван -{UCI}- ворлд тура. На 20 -{km}- до циља, напали су Здењек Штибар, Ван Авермат и Валверде, који су се међусобно нападали, али су дошли заједно до последњег километра. Ван Авермат је затим напао и отпао је Валверде, а у финишу је Штибар напао и побиједио двије секунде испред Ван Авермата, док је Валверде завршио 18 секунди иза.

Године 2016. и старт и циљ премјештени су у Сијену. Иако је трка била млада, добила је велику медијску пажњу и престиж. Ђанлука Брамбила је напао из прве групе на 5 -{km}- до циља, радећи за Штибара, а на 500 метара до циља достигли су га Фабијан Канчелара и Штибар, након чега је у спринту Канчелара побиједио, чиме је остварио трећу побједу. Он је поставио рекорд по броју побједа, а након треће побједе, један сектор калдрме је назван по њему.

2017—данас: -{UCI}- ворлд тур и пандемија ковида 19

thumb|right|Михал Квјатковски, двоструки побједник.

Године 2017. трка је додата у -{UCI}- ворлд тур, први степен професионалних друмских трка за мушкарце. Квјатковски је напао на 15 -{km}- до циља и остварио соло побједу, 15 секунди испред Ван Авермата, који је одспринтао Тима Веленса; Квјатковски је тако остварио другу побједу, поставши други возач са више од једне побједе, након Канчеларе. Године 2018. трка је вожена по лошем времену, по киши и блату. Због ниских температура и велике кише, сектори калдрме били су доста лоши, а велики број возача имао је механичких проблема. Тиш Бенот је на последњем сектору калдрме достигао групу испред, а затим напао и остварио соло побједу, што му је била прва побједа у каријери, 39 секунди испред Ромена Бардеа, док је Ваут ван Арт завршио на трећем мјесту. Трку су завршила само 53 возача од 147 колико је стартовало, а од њих, 20 возача је завршило ван временског лимита, преко 25 минута иза побједника. Барде, који је завршио на другом мјесту, био је импресиониран трком, која је годину раније названа Париз—Рубеом Тоскане. Године 2019. Жилијен Алафилип је напао на 23 -{km}- до циља, на сектору Монтепарти, што су пратили Ван Арт и Јакоб Фуглсанг, али је Ван Арт отпао на сектору Коле Пинцуто, на 17 -{km}- до циља. Алафилип је напао на успону Санте Катерина пред циљ у Сијени и побиједио је двије секунде испред Фуглсанга, док је Ван Арт завршио на трећем мјесту, 27 секунди иза.

Године 2020. трка је помјерена за август због пандемије ковида 19, због које је сезона била прекинута од марта до августа. Ван Арт је напао на 12 -{km}- до циља и остварио соло побједу, 30 секунди испред Давидеа Формола и Максимилијана Шахмана, остваривши тако побједу након два трећа мјеста заредом. Године 2021. на око 25 -{km}- до циља, одвојила се група од седам возача, у којој су били Матје ван дер Пул, Ван Арт, Алафилип, Михал Гогл, Тадеј Погачар, Еган Бернал и Том Пидкок. Ван дер Пул је напао на последњем сектору калдрме, на 11 -{km}- до циља, пратио је само Алафилип, а на 10 -{km}- до циља, достигао их је Бернал. У последњем километру, Ван дер Пул је напао на успону и остварио соло побједу, пет секунди иза Алафилипа, док је Бернал завршио 20 секунди иза. У нападу у последњем километру, Ван дер Пул је достигао убрзање од 1.362 вата, након чега је 15 секунди возио са 1,105 вати, а у остатку успона, који је одвезао за минут и 23 секунде, одржавао је просјек од 556 вати. Године 2022. доста возача је испало из борбе након пада на 100 -{km}- до циља. Тадеј Погачар је напао на око 40 -{km}- до циља, на сектору Монте санте Мари и остварио је соло побједу, испред Алехандра Валвердеа и Каспера Асгрена. Валверде је са 42 године постао најстарији возач који је завршио на подијуму, а такође, то му је био трећи подијум на трци, чиме се изједначио са Канчеларом и Ван Артом са највише подијума. Године 2023. Том Пидкок је напао на око 50 -{km}- до циља и остварио је соло побједу, поставши први британски побједник трке. Валентен Мадуас је завршио на другом мјесту, а Тиш Бенот на трећем. У финишу трке, група од шест возача је дошла на десет секунди иза Пидкока, али је тада Атила Валтер напао неколико пута, због чега група није организовано радила и предност је поново порасла. Матеј Мохорич је изјавио да је Валтер тада требало да ради за Бенота како би достигли Пидкока умјесто да напада.

Године 2024. рута је са 184 повећана на 215 -{km}- и имала је укупно 15 калдрмисаних сектора. Погачар је напао на 81 -{km}- до циља, што нико није могао да прати и послије пет километара стекао је минут и по предности, након чега је тим Инеос гренадирс изашао да ради на чело групе. Максим ван Гилс је напао на 40 -{km}- до циља, након чега је Томс Скујинш напао на 27 -{km}- до циља, што је пратио Магнус Шефилд, али је достигнут, након чега је Пидкок напао из групе на на 18 -{km}- до циља, а Скујинш је достигао Ван Гилса и радили су заједно. Погачар је побиједио два минута и 44 секунде испред Скујинша, који је напао у финишу и завршио три секунде испред Ван Гилса, док је на четвртом мјесту завршио Пидкок, три минута и 50 секунди иза Погачара. Године 2025. Пидкок је напао на 78,5 -{km}- до циља, што је пратио само Погачар и достигли су бјегунце, од којих је једино Конор Свифт могао да их прати. На спусту на 50 -{km}- до циља, Погачар је пао са чела при великој брзини, Пидкок је успио да га избјегне, док је Свифт морао да се заустави али је брзо могао да настави да вози. Погачар је наставио да вози, достигао је Свифта и отишао од њега, а затим је достигао Пидкока који је успорио како би га сачекао. Погачар је напао на 18,8 -{km}- до циља и Пидкок је отпао послије 200 метара а затим се предност само повећавала. Погачар је побиједио минут и 24 секунде испред Пидкока, док је на трећем мјесту завршио Тим Веленс који је напао из групе пратилаца на око 15 -{km}- до циља. Године 2026. рута је смањена на 201 -{km}- и уклоњени су сектори калдрме Ла пиана и Серавале. На сектору Монте санте Мари је Јан Кристен радио на челу за УАЕ тим емирејтс ХРГ и у првој групи је остало девет возача. Погачар је напао на 79,5 -{km}- до циља, на шта је одмах реаговао Пидкок али му је спао ланац и морао је да успори. Пол Сегзас је кренуо за Погачарем, што су пратили Исак Дел Торо и Матео Јоргенсон, али је Јоргенсон брзо отпао, а затим и Дел Торо. Сегзас је дошао до Погачара, али је отпао послије неколико метара, након чега га је достигао Дел Торо, који није хтио да ради, због чега је Сегзас успорио како би сачекао групу у којој су били Пидкок, Јоргенсон и Грегоар и Погачар је стекао минут предности. У групи иза је дошло још возача, Погачар је стекао минут и 50 секунди предности на 42 -{km}- до циља, на врху сектора Ле Толфе, послије чега је напао Пидкок, што су пратили Сегзас, Дел Торо, Кристен и Јоргенсон и смањили су заостатак на минут и 20 секунди. На другом прелазу преко сектора Коле Пинцуто, Сегзас је напао, што је пратио само Дел Торо, који није хтио да ради, док је остале возаче стигла друга група. Погачар је побиједио на трци, чиме је остварио рекордну четврту побједу, од чега трећу заредом. Сегзас је напао на успону Санта Катерина и завршио је на другом мјесту, минут иза Погачара, док је Дел Торо завршио на трећем мјесту, минут и девет секунди иза Погачара. Сегзас је са 19 година постао најмлађи возач у историји трке који је завршио на подијуму, док је Дел Торо послије трке изјавио да ће се вратити ускоро да проба да је освоји.

Рута

thumb|left|Пјаца дел Кампо, у Сијени, на којем је циљ трке.