мини|300п|Европска унија Историја Европске уније представља временски период који почиње 1952. оснивањем прве велике европске наднационалне економске заједнице — Европске заједнице за угаљ и челик. У Европи су 1958. основане још две наднационалне заједнице — Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију, које су се 1967. заједно са Европском заједницом за угаљ и челик ујединиле у Европске заједнице. Године 1993. Европска економска заједница је, поставши један од три стуба Европске уније, ушла у њен састав као Европска заједница, а десет година касније, истеком Уговора из Париза, и функције Европске заједнице за угаљ и челик су постале део надлежности Европске заједнице, а самим тим и ЕУ. Европска заједница за атомску енергију је наставила да постоји као самостална наднационална организација.

Од свог настанка, па до данашњих дана, Европска унија је расла и развијала се. Оно што је почело као шесточлана организација за слободну трговину индустријским сировинама, развило се у јединствену унију унутар чијих 28 држава чланица је омогућено слободно кретање људи, роба, услуга и капитала. Већина њених грађана се служи заједничком валутом, а чланице остварују јако блиску сарадњу у правним, полицијским, одбрамбеним и спољнополитичким питањима. Од заједнице која је изградила Европу из пепела након Другог светског рата, прерасла је у унију са преко 510 милиона становника, са највишим бруто друштвеним производом на свету .

Идеја о уједињеној Европи Идеја о уједињеној Европи је јако стара и потиче из периода Римског царства. После његовог распада, било је више покушаја уједињења Европе на принципима националне државе (Франачка држава, Свето римско царство, Пољско-литванска унија, Прво француско царство и Нацистичка Немачка). Међутим, сви ти покушаји су пропали, зато што су били засновани на принудном уједињењу држава, а не на њиховој међусобној сарадњи.

По завршетку Првог светског рата, решене да не дозволе да се ужаси рата икада понове, многе државе почињу да размишљају о политички уједињеној Европи. Аустријски гроф Рихард Коуденхове-Калерги () је 1923. основао Паневропски покрет и 1926. је на првом Паневропском конгресу одржаном у Бечу окупио бројне личности из света политике. Између осталог, том приликом је рекао следеће:

Француски премијер Аристид Бријан () је на седници Друштва народа 1929. предложио формирање федерације европских држава у циљу економског напретка и политичко-социјалне сарадње. Бројни политичари и економисти су добро прихватили Бријанов предлог, тако да му је Друштво народа дало задатак да напише меморандум са конкретним пројектом. Он је 1930. представио документ који је назвао „Меморандум о организацији система Европске федералне уније“, али је тада почетак Велике економске кризе гурнуо у страну идеју о уједињеној Европи. Бријанов сународник, политичар Едуар Ерио () је 1931. објавио књигу „Сједињене Европске Државе“, како би пажњу јавности поново усмерио ка идеји европског уједињења. Међутим, њен даљи развој потпуно је прекинут успоном нацизма у Немачкој који је довео до почетка Другог светског рата.

Почетак сарадње По завршетку Другог светског рата, стварање наднационалне организације било је потребно из политичких и економских разлога, па се све чешће могло чути мишљење да је њено стварање једини начин да се спрече даљи ратови између европских народа. Привреда „старог континента“ је у рату претрпела велике губитке — производња је скоро стала и животни стандард људи је знатно опао. Велики број политичара је веровао да се привреда може обновити само стварањем заједничког тржишта, које би подстакло већу конкуренцију, услед чега би дошло до раста продуктивности рада и животног стандарда.

Британски премијер Винстон Черчил је 19. септембра 1946. на Универзитету у Цириху одржао говор који по многима представља први послератни корак направљен ка европској интеграцији . Он је том приликом рекао:

Захваљујући Черчиловом говору, у Хагу је 1948. одржана конференција на којој су присуствовали бројни политичари и представници влада, али и представници разних грађанских удружења. Циљ конференције било је оснивање Савета Европе, а на њеном крају је донет Статут Савета Европе. Статут је 5. маја 1949. у Лондону је потписало 10 европских земаља — Белгија, Данска, Француска, Ирска, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Шведска и Уједињено Краљевство. Овим догађајем, који је познатији као Лондонски споразум, основан је Савет Европе. Иако је у самом почетку Савет покушао да утиче на продубљивање политичке сарадње између земаља чланица, његова основна функција сводила се на јачање демократије и поштовања људских права у њима.

Уговор из Париза мини|300п|Представљање Шуманове декларације (1950) Многи Европљани су сматрали да се западнонемачка привреда пребрзо опорављала од последица рата и да се на неки начин мора контролисати. Како би испунио вољу народа, француски министар спољних послова Роберт Шуман () је на основу плана свог сународника, економисте Жана Монеа (), предложио уједињење француске и западнонемачке индустрије угља и челика, и позвао је и друге земље да се придруже. Шуманова декларација (такође називана и Шумановим планом) је представљена 9. маја 1950, и почели су преговори о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик (ЕЗУЧ), који су успешно завршени. На основу Шуманове декларације израђен је Париски уговор, како је Уговор о Европској заједници за угаљ и челик називан у јавности. Представљен је 18. априла 1951, и његовим ступањем на снагу 24. јула следеће године, и то на временски период од 50 година, дошло је до уједињења индустрија угља и челика шест западноевропских земаља — Француске, Западне Немачке, Италије, Белгије, Холандије и Луксембурга. Све царине у трговини гвожђем, угљем и челиком су укинуте, уведена је заједничка тарифа према земљама ван ЕЗУЧ, а почела је да се спроводи и строжа контрола производње и продаје ових сировина. Као руководеће тело ЕЗУЧ основана је Висока власт, за чијег је првог председника изабран Жан Моне, идејни творац ЕЗУЧ, а за привремено седиште је изабран Луксембург. Заједничка скупштина, која је имала само саветодавну улогу, основана је 10. септембра исте године и за њеног председника је изабран белгијски министар спољних послова Пол Анри Спак (). Такође, основан је и Савет министара, чији је циљ био заштита интереса земаља чланица. Суд правде Европске уније је четврта институција основана Париским уговором, и то са циљем да решава неспоразуме који би могли настати унутар Заједнице.

Економска унија Бенелукса Још 1921. Белгија и Луксембург су се удружили у економску унију, а 5. септембра 1944. владе земаља Бенелукса у избеглиштву-{[a]}- су донеле одлуку о оснивању Царинске уније Бенелукса. Схвативши да су привреде њихових земаља премале да би самостално могле да опстану на светском тржишту, вође земаља Бенелукса су донеле одлуку о стварању присније економске уније и 1958. Царинска унија Бенелукса је замењена Економском унијом Бенелукса. Ова Унија је омогућила потпуну слободу кретања људи, робе, услуга и капитала између земаља Бенелукса, као и координацију њихових социјалних и економских политика.

Римски уговори мини|лево|300п|Церемонија потписивања Римских уговора (1957) Председник Заједничке скупштине ЕЗУЧ Пол Анри Спак је 1955. предложио економску интеграцију западноевропских земаља, по угледу на тадашњу Царинску унију Бенелукса. Поводом Спаковог предлога у Месини је 15. јуна исте године почела конференција земаља чланица Европске заједнице за угаљ и челик. Циљ конференције, којом је Спак председавао, била је припрема нацрта споразума који би омогућио настанак Европске економске заједнице (ЕЕЗ). Нацрт споразума је у мају 1956. представљен земљама чланицама и после годину дана преговора, у Риму су 25. марта 1957. потписани Римски уговори. Пошто је прошао потврђивање у парламентима земаља потписница, споразум је 1. јануара 1958. ступио на снагу. Његово спровођење је омогућило слободно кретање роба, а кретање људи, финансијских средстава и услуга је олакшано. Висина трговинских царина између земаља чланица је значајно смањена, монопол је забрањен и усвојене су одређене одредбе везане за транспорт, као и комерцијалне привилегије за колоније земаља чланица. Једна од одредби Уговора онемогућила је једнострано прекидање споразума, и његов прекид би, као и свака друга одлука унутар ЕЕЗ, могао бити издејствован једино већинским изгласавањем. За председника комисије Заједнице изабран је западнонемачки политичар Валтер Халштајн ().

Европска заједница за атомску енергију (Евроатом) је настала као други продукт Римских уговора. Њено оснивање је извршено на инсистирање Француске, која је желела да се ради стварања јаке нуклеарне индустрије, изврши интеграција нуклеарних потенцијала земаља чланица ЕЕЗ. Француски инжењер Луј Арман () је изабран за њеног првог председника.

Јединствено тржиште за пољопривредне производе створено је усвајањем Заједничке пољопривредне политике. Такође, она је, гарантујући цену пољопривредних производа, европским сељацима загарантовала довољне приходе. Римским уговорима, основана је прва финансијска институција Европских заједница, која је јавном и приватном сектору унутар њих давала дугорочне зајмове — Европска инвестициона банка.

У периоду пред усвајање Римских уговора друге европске државе су позване на ближу сарадњу која би на крају довела до њиховог пријема у Заједницу. Уједињено Краљевство је одбило овај позив и, плашећи се губитка контроле над сопственом политиком, оно је заједно са Норвешком, Шведском, Данском, Швајцарском, Аустријом и Португалом основало организацију ЕФТА — Европску асоцијацију за слободну трговину.

Уговор о спајању Унутар европских заједница постојала је сагласност око тога да се овлашћења њихових руководећих тела морају повећати, али постојало је и неслагање око начина на који би то повећање било извршено. Наиме, Француска се залагала за повећање овлашћења Савета министара Заједничке скупштине, док су друге земље чланице сматрале да се јачање руководећих тела може извршити само њиховом интеграцијом у једно тело са широким овлашћењима. После дужих преговора који су трајали од 23. септембра 1963. до 8. априла 1965. земље чланице су у Бриселу потписале Уговор о спајању, документ који је предвиђао уједињење-{[b]}- три европске заједнице, а самим тим и уједињење њихових руководећих тела. Уговор је ступио на снагу 1. јула 1967, чиме су створене Европске заједнице и њена руководећа тела — Европска комисија, Савет министара и Европски парламент-{[c]}-. Економске одредбе овог споразума су довеле до још веће економске интеграције земаља чланица — царина на индустријску робу између њих је укинута и уведена је заједничка царинска тарифа према земљама ван Заједница.

Прво проширење мини|300п|Проширење Европске уније (1957—2013) Проширење Европских заједница-{[d]}- се први пут званично помиње у Римским уговорима, када је одлучено да само европска држава може ући у састав ЕЕЗ и да око њеног пријема мора постојати консензус земаља чланица. Такође, држава и њене институције се морају придржавати демократских принципа и морају прихватити основне циљеве којима ЕЕЗ тежи, као и све законе које су унутар ње донети.

Први покушај проширења ЕЕЗ догодио се 1961, када је Уједињено Краљевство, увидевши колики су економски напредак доживеле земље чланице, почело преговоре о пријему. Међутим, председник Француске Шарл де Гол је 1963, уложивши вето, блокирао процес преговора, а као главни разлог свог поступка, који је поновио 1967. када је УК поново поднело пријаву, навео је блиске односе УК и САД. Пошто је 1969. Де Гол поднео оставку на место председника, УК је опет поднело пријаву за чланство, а исто су учиниле и Ирска, Данска и Норвешка. УК, Ирска и Данска су 1. јануара 1973. постале пуноправне чланице, а грађани Норвешке су на референдуму одлучили да желе да остану ван ЕЗ.

Нови Европски парламент