Источно ратиште Америчког грађанског рата () обухвата ратне операције на источној обали САД током грађанског рата (1861–1865). Већина ратних операција је током прве три године рата вођена у државама Вирџинија (део Конфедерације) и Мериленд (део Уније). Током четврте године рата, борбе су се прошириле на Џорџију, а затим и обе Каролине.

Вирџинија је од почетка (битка на Бул Рану) до краја рата (битка код Апоматокса) остала главно упориште снага Конфедерације, и место најтежих и најкрвавијих окршаја у целом рату, пошто су концентрисане снаге Конфедерације под командом генерала Роберта Лија на овом простору дуго (све до битке код Гетизбурга) успеле да задрже слободу деловања и стратегијску иницијативу, одбивши више офанзива надмоћних снага Уније (код Бул Рана и Ричмонда). Снаге Конфедерације под Лијевом командом успеле су да упркос знатно мањем броју изведу две офанзиве на Мериленд, у покушају да угрозе Вашингтон и тако изнуде прекид рата: прва је одбијена у бици код Ентитама, а друга у одлучујућој бици код Гетисбурга. После тога Северњаци су нападали, а Јужњаци се дуго и жилаво бранили, упркос помањкању хране и муниције, чија се количина стално смањивала због поморске блокаде јужњачких лука и пустошења током Шермановог похода на море, и тако је остало до краја рата.

Позадина Амерички грађански рат почео је 14. априла 1861. када су Јужњаци (сецесионисти) заузели Форт Самтер () у близини Чарлстона (Јужна Каролина). Настао је рат 22 северне државе (22.9 милиона становника) против 11 јужних (5.5 милиона, од чега 3.5 милиона робова). Сва се индустрија налазила на Северу, а Југ је обиловао памуком и прехрамбеним производима. Регуларна војска САД пре одцепљења јужних држава била је малобројна. У почетку сукоба више од 2/3 официра и скоро целокупни остали састав изјаснили су се за Унију. Главну снагу Конфедерације чинили су добровољци, вични оружју, који су у почетном периоду рата били бројно јачи од регуларних трупа Севера.

Поморска блокада Конфедерације На мору и рекама Север је имао надмоћ, јер је већина ратних бродова (око 90, од чега 30 парних) и важнијих арсенала, бродоградилишта и складишта остала у рукама Уније. Конфедерација је 17. априла 1861. одобрила гусарење, а Унија је два дана касније прогласила поморску блокаду Конфедерације. Поморска ситуација сецесиониста се нешто поравила 20. априла заузећем поморске базе Норфок, где је заплењено око 2.000 топова, разног ратног материјала и неколико ратних бродова. Од 565 официра, колико је имала ратна морнарица САД, до тада је већ 260 прешло на страну Југа и приступило стварању нове Ратне Морнарице Конфедерације.

Да би опет успоставио Унију, Север је морао офанзивним операцијама да освоји целу област Конфедерације. План Југа заснивао се на дуготрајном отпору, гусарењу и диверзијама. Наде Југа да ће блокада од стране Севера, којом је прекинут извоз памука, изазвати интервенцију Велике Британије и Француске нису се оствариле. Разуђена источна обала Северне Америке и речно војиште Мисисипија стварали су обема странама повољне услове за садејство ратне морнарице са копненом војском. Главно поморско војиште на североистоку био је залив Чеспик, са рекама Потомак (), Репехенек (), Јорк () и Џејмс (), а најважније речно био је Мисисипи са пловним притокама. Напори југа на мору могли су бити усмерени само у правцу ломљења и пробијања блокаде.

Ратне операције у 1861. години

Супротстављене снаге По избијању рата, Линколн је позвао под оружје 42.000 добровољаца на 3 године и 40.000 људи за регуларну војску и морнарицу, поред милиције која је мобилисана на 3 месеца. Генерал Роберт Ли, војни саветник председника Конфедерације, прикупио је две армије, једну (око 20.000 људи) под генералом Пјером Борегаром код Менесеса и другу (око 11.000 људи) под генералом Томасом Џонстоном код Харперс Ферија у Вирџинији. Север је до почетка операција прикупио свега око 55.000 људи: 30.000 под генералом Ирвином Макдауелом стајало је пред Вашингтоном у логору на Потомаку, а 25.000 под генералом Робертом Петерсоном () на Потомаку пред ушћем реке Шенандое. У Вашингтону, под паролом Напред у Ричмонд, захтевано је да се нападне Борегар.

Прва битка на Бул Рану

Макдауел је 16. јуна кренуо са својом још неспремном армијом према Менесесу, рачунајући да ће Петерсон спречити Џонстона да се споји са Борегаром. Неспремност армије Севера показала се већ на маршу. Макдауел није могао за битку да прикупи све расположиве снаге, док је Џонстон, на вест о поласку армије са Потомака, са својом групом пошао Борегару у помоћ железницом. До битке је дошло 21. јула на реци Бул Ран, у којој су сецесионисти зауставили напад униониста и противнападом их натерали у бекство све до утврђења пред Вашингтоном. Гоњење тученог противника превазишло је снаге импровизоване армије Југа. Обе стране су увиделе да је пре даљих акција потребно спремити трупе које ће бити способније за борбу. Такоје дошло до прекида операција на овом делу фронта за 6 месеци.

Ескалација рата и блокада Конфедерације

После битке на Бул Рану Линколн је од Конгреса овлашћен да позове под оружје још 500.000 добровољаца и повећа флоту, која је крајем 1861. за блокаду Конфедерације располагала са 264 брода најразличитијих типова, подељених у 4 ескадре. До краја 1861. заплењено је око 150 сецесионистичких бродова који су покушали да пробију блокаду. Да би блокада била ефикаснија, Север је отпочео операције за освајање повољних база на кључним тачкама Југа. Тако су 29. августа заузете базе гусара код рта Хетереса () и у сунду Пемликоу (), а у новембру Порт Ројал (), операцијом у којој је учествовало 18. ратних и 36 транспортних бродова и 13.000 војника.

Будући да су Порт Ројал бранила два фора, који су унакрсном ватром затварали прилаз луци, командант флоте Севера је поделио своје топовњаче на два одреда: са одредом од 9 бродова напао је јаче утврђење, док је са слабијим од 5 топовњача демонстрирао. Остваривши ватрену надмоћ (5:1), бродови Севера су присилили браниоце да до пада мрака напусте положаје. Ова операција је показала да се дрвене топовњаче могу успешно носити са обалским утврђењима, па је до краја рата изведен низ сличних подухвата.

Пред крај године за врховног команданта трупа Севера постављен је Џорџ Меклелен, који се истакао као организатор и повећао армију на Потомаку на 100.000 људи. Дисциплина и извежбаност армије брзо су побољшане под његовом командом. Југ је веровао да је рат одлучен битком на Бул Рану и очекивао интервенцију Европе. Борегарова армија, која се задржала код Сентервила, није појачана јер се сматрало да се морају чувати обале.

Поморско ратиште Око 30 гусарских бродова Југа почело је дејствовати одмах после почетка рата. У првих 5 месеци запленили су око 50 трговачких бродова, али су гусари постепено уништени или потиснути. Крстарички рат Југа, који је водило углавном 5 помоћних крстарица на свим океанима, био је успешан - заплењено је, уништено или продато страним власницима око 1.000.000 тона бродова униониста (40% укупне тонаже из 1860). Најпознатије помоћне крстарице биле су Алабама, Флорида, Сумтер и Шенандоа, од којих су се само прве две одржале дуже од једне године.

Резултати На брзу руку организоване и слабо обучене и вођене јединице Севера и Југа нису у 1861. гдини донеле никакав значајнији резултат који би утицао на даљи ток и исход рата. Обема странама предстојало је да организују и обуче јединице и поново размотре своје ратне планове.

Ратне операције у 1862. години

Неуспела офанзива Уније на Ричмонд У пролеће 1862. снаге Уније под командом генерала Џорџа Меклелена (око 190.000 људи) кренуле су у офанзиву на Ричмонд, где су сецесионисти имали 85.000 људи. Након завршених покрета, претходних дејстава и прикупљања у мају и јуну, противничке снаге биле су спремне за обрачун. Заповедник одбране Ричмонда, генерал Џозеф Џонстон, покушао је да задржи напредовање снага Уније код Севн Пајнса (31. маја-1. јуна).

Без обзира на слабији однос снага, командант сецесионистичких трупа генерал Роберт Ли наредио је 26. јуна напад, чиме је започела седмодневна битка код Ричмонда. Пораз корпуса на левој обали реке Чикахоминија () изазвао је у штабу армија Севера велико обесхрабрење. Не верујући више да може потући Лија и заузети Ричмонд, Меклелен је одлучио да одступи до доњег тока реке Џејмс (), сматрајући да офанзиву може поновити само са знатним појачањима.

У Вашингтону су били другог мишљења, па су место њега за врховног команданта одредили генерала Хенри Хелека (). Овај је наредио пребацивање армије морем у Еквија Крик (), притоку Потомака, да би се ради поновне офанзиве према Ричмонду могла спојити с армијом генерала Поупа кога је Линколн поставио за команданта свих снага на Репехенеку () и у долини Шенандое.

Офанзива Конфедерације у Северну Вирџинију Ово радикално мењање операционог плана раставило је снаге Севера у опасној мери, а Ли је умео да искористи ову слабост. Меклелен, који је смењен са дужности врховног команданта снага Севера, али је задржао команду над армијом на Потомаку, са главнином је још био на доњем Џејмсу када је Ли, закључивши да се Унионисти спремају да евакуишу полуострво Вирџинија, оставио пред Ричмондом 20.000 људи, а са 50.000 кренуо у Северну Вирџинију да би тамошњим снагама Севера задао ударац још док је Меклелен пловио морем. Ли је снаге генерала Поупа нашао на јаком положају иза реке Репехенека и, одлучивши се за широк обухват десног крила, изнудио 29. и 30. августа другу битку на Бул Рану. Лијеве трупе су одбиле све нападе униониста, али нису могле спречити њихово повлачење у Вашингтон.

Упад Конфедерације у Мериленд мини|Поход у Мериленд, септембра 1862. Поуп је принуђен да препусти команду Меклелену, који је тада одређен за команданта свих унионистичких снага на Потомаку (око 150.000 људи). Ли није желео да друга победа на Бул Рану остане неискоришћена и, пошто је добио појачање, ушао је у Мериленд да би ову државу одвојио од Уније. Влада није дозволила Меклелену да са целом армијом крене против Лија; 60.000 морао је оставити ради заштите Вашингтона, али је са 90.000 ипак био два пута јачи од Лија, који се пред њим повукао иза реке Ентитем. Овде га је Меклелен напао 17. септембра, али пошто је оклевао да уведе у борбу и последње резерве, Јужњаци су одбили све нападе. И поред тога, пред великом надмоћншћу трупа Севера, морали су да напусте Мериленд.

Како је Меклелен оклевао да у Вирџинији изнуди другу битку, замењен је генералом Е. Бернсајдом, који је прихватио нов план: да крене преко Екви Крика до Репехенека, пређе реку изненада код Фредриксбурга и настави наступање право ка Ричмонду. Али је Ли успео да на време поседне положај на висовима код Фредриксбурга где је 15. децембра одбио напад униониста, који су претрпели страховите губитке. Обе противничке стране презимиле су раздвојене Репехенеком.

Поморско ратиште У току целе 1862. флота Севера је у Вирџинији садејствовала копненој војсци превожењем трупа на мору и Потомаку, и водила борбу са бродовима сецесиониста. Пред крај 1862. унионисти су заједничким операцијама копнене војске и ратне морнарице запосели више споредних лука на обалама Југа. Дејства у периоду 1861-1862. показала су да је ратна морнарица Севера слабо припремљена. Карл Маркс и Фридрих Енгелс су њену команду више пута критиковали за тактичке грешке и неспособности у акцијама против обалских утврђења Јужњака.

Резултати